Зa „Печат“ из Милана Марина Муштовић
Да ли су близу милион демонстраната прошле суботе окупљених око традиционалног протесног места италијанских левичара – пијаце Светог Ђованија у Риму – и њихови транспаренти са натписима:„Рад, достојанство и једнакост“ и „Ренци срам те било“, потврдили мишљење политичких аналитичара да се Италија „већ налази у ситуацији својеврсног ратног стања“?
…Не само што за вас више не гласам, већ вас одавно више ни не пратим. Ви сте највећи издајници радника! Постали сте слуге крупног капитала и штитите само њихове интересе. А како би још увек оправдали своје постојање, измислили сте политичку коректност, мондијализам и интернационализам. Онда, ево вам ваших педера, Цигана и Црнаца за које се толико бринете, па нека они гласају за вас…“ Ово је део из врло оштрог писма које је Фабио Муси, бивши високи функционер италијанских „реформисаних комуниста“ (ПД – Демократска партија), пре неколико година добио од једног бесног радника из Ливорна.
ПРЕМИЈЕР ЈЕ „КУЛ“ Тада, како Муси каже, он није озбиљно схватио ово упозорење и притом додаје да ни у највећем кошмару није могао да замисли да ће се преко милион левичара окупити у Риму да протестује против „своје“ Партије и реформи које она предлаже. Наиме, Демократска партија први пут у својим рукама има апсолутну власт, али, истовремено, дошло је и до својеврсног парадокса: чланство се драстично осипа (у „златно доба“ италијански комунисти имали су 2 000 000 чланова, а сада су, после ко зна које по реду промене имена и симбола, са 600 000 у 2013. спали на мање од 100 000 чланова); партијских секција и ћелија данас има мање него у време Мусолинија када се деловало у строгој илегали, а део радничке класе се већ окренуо десници која за њихове проблеме нуди конкретна и ефикасна решења. Изгледа да премијер Ренци на овакву алармантну ситуацију на терену баш много не хаје, с обзиром на то да препотентно поручује да је прошло време партијских књижица и идеолошких подела и да је његова политичка визија стварање једне нове, „Партије нације“, која ће под своје окриље примити све „прогресивне снаге које не живе у прошлости, већ храбро гледају у будућност и са ентузијазмом прихватају неопходне реформе и изазове модерних времена.“ Оно мало слободних медија, који још увек нису под контролом ултралибералистички настројене нове италијанске социјалдемократије, после ове премијерове изјаве зазвонило је на узбуну и упозорило да је Италија већ једном имала сличних искустава са авантуристима који су обећавали брда и долине, те да је свима врло добро познато како је цео експеримент завршио пре седамдесетак година.
[restrictedarea]НОВА КАТЕГОРИЈА РАДА А о каквим се реформама ради, објаснио је недавно Ренцијев министар за рад и социјална питања Ђулио Полети када је недавно, на званичном Европском скупу у Милану представио владин програм по којем модерни рад више није она окамењена категорија из XIX века када је постојао конфликт између експлоататора и експлоатисаних. У XXI веку више не постоји подела на газде и раднике, јер су и газде сада само радници-послодавци тако да се, самим тим, рад трансформише у једну нову и племенитију категорију и данас представља својеврсни коктел интелигенције, знања, креативности, иницијативе и пре свега одговорности. А да би се реализовала ова „модерна радна идила“ Ренци предлаже максималну флексибилност и то, наравно, не за раднике-послодавце, већ за запослене који, по новим, модерним правилима, постају „креатори будућности на којима почива и сва одговорност да се трансформишемо у модерно и прогресивно друштво.“ А да нова радна реформа, модерно названа „Jobs Act“, у себи крије само експресно претварање радничке класе у класичну најамну радну снагу, без икаквих права и сигурности, довољно говоре саме измене у радном законодавству које је бриселска бирократија одушевљено поздравила, а Ренцијев кабинет пошто-пото сада настоји да што пре спроведе у праксу и по ко зна који пут поручује да је „пут зацртан и да нема одступања.“
Ко је пролетос гледао белгијски филм „Два дана, једна ноћ“ о младој жени која има само један викенд времена да убеди колеге да се одрекну својих божићних бонуса како би јој помогли да задржи посао, можда је помислио да је то све, ипак, само филм и да таква сурова понижавања данас у „прогресивној Европи“ нису могућа. Али, ако сагледамо суштину „Jobs Acta“, испада да стварност превазилази и апокалиптичну машту аутора филма, иначе двоструких канских победника, браће Дарден. Јер, према новим италијанским реформама дефинитивно се укида члан18 Закона о раду, понос италијанске радничке класе која је, после деценијских жестоких борби, средином шездесетих успела да се избори да не буде тек тако избачена на улицу. Уводи се и мера преласка са једног радног места на друго, али, ако нисте у стању да се за тили час прилагодите новом радном месту – следи експресни отказ. Модерно време воли и нове технологије, тако да се уводи и обавезни стопостотни електронски надзор радника, уз напомену да ће све бити „политички коректно“ – поштоваће се ваше достојанство и право на приватност. А да су нове мере веома хумане сведочи и могућност коришћења „годишњег одмора солидарности“, што у преводу значи да ако сте свој годишњи одмор већ искористили, а ваше малолетно дете се тешко разболело, сада можете да одахнете и останете уз дете уколико пронађете хуманог колегу који ће вам из солидарности уступити своје слободне дане. Хуманости никад краја, тако да се уводе и тзв. „солидарни радни уговори“ – могућност да учините добро дело тако што ћете затражити од послодавца да вама смањи радне сате, а самим тим и плату, у корист некога коме прети отказ.
ЧУВАЈ СЕ БЕСА СТРПЉИВА ЧОВЕКА Најмоћнији италијански синдикат ЦГИЛ, традиционално везан уз левицу, први пут у својој вишедеценијској историји се побунио и одбио да подржи реформе своје левичарске владе. Председница Сузана Камусо је запретила да ће окупити народ и показати Ренцију да партијска „база“ другачије мисли и да овога пута сурове мере не могу да прођу. Премијер се само насмејао и поручио да га уопште не интересује „шта мисле смешни конзервативни партијски фосили које је прегазило време.“ Истога дана, 25. октобра, Синдикат је заказао протест у Риму, а премијер свој традиционални, пети по реду, „радни скуп“, тзв. „Леополду“, названу по имену старе железничке станице у Фиренци чије су просторије још у време када је био градоначелник Фиренце преуређене у његов приватни конгресни центар. Део левичарских посланика и сенатора одбио је премијеров позив и одлучио да остане уз народ који је још од раних јутарњих сати из целе Италије пристизао у Рим. Прилазим групи пензионера који у руци поносно држе транспарент на којем пише:„Ренци издајниче – ово неће проћи!“ и питам времешног, погрбљеног господина шта га је подстакло да се под старе дане са Сицилије упути у Рим да протестује. „Ви не знате да су у Италији све до средине шездесетих газде на градском тргу окупљале раднике и говориле: ти данас цели дан радиш овде, за толико и толико. Ми комунисти, обично смо остајали по страни, па би добијали посао тек ако је на крају нешто преостало. Били смо слуге, ма још горе – били смо обично, бедно робље. Сећам се како смо недељом чекали у реду пред газдином вилом да добијемо плату. Никада се није знало када ће се појавити на тераси; да ли после доручка, ручка или вечере, тако да смо често стајали по цео дан, на киши, ветру, сунцу и стрпљиво чекали. А онда, када би се он најзад појавио, ми смо му скрушено прилазили, један по један, и добијали увек мање новца него што нам је било обећано. А ко се бунио, не би добио ни ту мизерију“. Господин на тренутак застаје, скида наочаре и руком брише сузе, а онда, дрхтавим, старачким гласом поносно наставља: „А онда смо дигли главу и то захваљујући Комунистичкој партији! Сада сам овде због својих унука, јер докле год сам жив нећу допустити да и они једног дана стоје у реду и чекају милостињу и да све оно за што смо се ми тешком муком изборили тек тако нестане. А то је оно што нам овај циркузант од Ренција једино и нуди.“
РЕФОРМЕ „НЕЋЕ ПРОЋИ“ Непрегледне колоне људи кретале су се ка месту окупљања, традиционалном протесном месту италијанских левичара – пијаци Светог Ђованија, носећи транспаренте са натписима:„Рад, достојанство и једнакост“ и „Ренци срам те било“. Вијорило се на стотине црвених застава, лепршали су црвени балони, а улицама се орила левичарска химна „Бела ћао“. Све је деловало свечано и достојанствено, без обзира на уморна и измучена лица и, судећи по „дрес коду“, на танке новчанике већине присутних, дошли су из Вероне да кажу своје „НЕ реформама.“ Срећемо две девојке у црвеним мајицама са натписом, на питање шта им се не допада код Ренција оне одговарају углас: „Он вероватно мисли да су Италијани ретардирана бића која ће да допусте да се и даље ‚вуче за нос‘. Годинама нам левичари причају приче о бољој будућности, а онда, када дођу на власт, крену само да повeћавају порезе и да праве драстичне резове што се ни најгора десница никада не би усудила да уради. Али, варају се ако мисле да све могу да и даље наставе да обављају ‚прљаве послове‘ за своје пријатеље милијардере. Е, сада је доста! Ово је наша партија, а радикал шик господи ако се то не допада, нека оснива своју партију. Иначе, знате ли онај виц о Ренцијевом ‚Jobs Act‘-у? Разговарају два студента и први пита: Шта то уопште значи ‚Jobs Act‘? Па, зар не знаш енглески? Не знам. Е, то ти онда значи да прво научиш енглески и да се онда иселиш из Италије. Ето, то је та његова фамозна реформа, јер од када је на власти из Италије је већ емигрирало преко 100 000 младих и образованих који немају богате тате, маме и љубавнике и за које овде нема будућности. Зато смо овде, јер је сада доста превара и празних прича! Овде смо јер ми из Италије нећемо да се селимо. Нека се иселе лопови, преваранти и сва та трула политичка каста квазилевичара која нас је и довела до ове беде!“
Пипо Чивати и Ђани Куперло су експоненти „касте“; они су посланици владајуће Демократске партије. Док се приближавамо бини са које председница синдиката Сузана Камусо већ „грми“ против „Ренција и његове господе из Леополде“ и претећи генералним штрајком поручује да „Jobs Act“ никада неће проћи, група младића бесно добацује посланицима да „им се црно пише ако у парламенту буду подржали Ренцијеве реформе.“ Питам их да ли ово њихово данашње присуство у Риму значи да су против Ренција и да, самим тим, постоји бојазан да у самој странци дође до расцепа. „Ми остајемо уз оне који живе од свога рада и противимо се ‚званичној верзији‘, па, ако дође до расцепа странке, онда ће за то бити искључиво крив Матео Ренци који је изневерио левичарске идеје, а првенствено овај народ“, каже Куперло, а његов колега Чивати додаје да се не може тек тако игнорисати преко милион људи који су данас јасно рекли „Не“ реформама и да је куцнуо час да се партијски врх „спусти на земљу“, с обзиром на то да је ситуација постала толико наелектрисана да протести неће унедоглед бити овако мирни и достојанствени. Чивати упозорава да су у друштву већ присутне тензије и да је сваки дијалог са „супротном страном“, дакле са оном која другачије мисли, већ постао својеврстан „пуцањ у празно.“
Прецизна и, нажалост, тачна анализа, с обзиром на то да је и аутор овог текста више пута био сведок распада дугогодишњих пријатељстава, раскола у породицама и то управо због поделе на оне који су за Ренција и на оне који тврде да је он издајник који уништава не само левицу, већ и Италију. А Италија се, по мишљењима многих политичких аналитичара, већ налази у ситуацији својеврсног ратног стања у којем се рат, истина, још увек води само речима и евентуално псовкама, али, како се у свеопштој галами већ дошло до подела типа „ни зрно жита окупатору“, онда нисмо ни много далеко од „окидача“ када свеопшту галаму врло лако може да замени отворени физички сукоб.
РАДИКАЛ ШИК ПОРУКЕ ИЗ ГАРАЖЕ Док се „светина“ тискала по римским улицама и бесно са свог скупа поручила да никакве реформе не долазе у обзир, „левичарска елита“ се истог дана окупила на свом традиционалном, петом по реду, годишњем скупу званом „Леополда.“ Домаћин Матео Ренци био је неформално обучен у фармерке и белу кошуљу са заврнутим рукавима, што је представљало својеврсни дрес-код и за све остале окупљене, укључујући и новоизабрану комесарку за спољне послове ЕУ-а Федерику Могерини. Конгресна сала је по сценографији подсећала на стару гаражу, а то је по Ренцијевој замисли била и извесна политичка метафора с обзиром на то да се машина Италија тренутно налази на ремонту и да би је под хитно требало покренути. Уједно, гаража је и симбол Start-up-а, јер је и оснивач империје „Епл“ Стив Џобс кренуо да осваја свет из једне скромне калифорнијске гараже. Када је Ренци поздравио присутне, салом се заорила нумера групе „У2“ „Миракле“; прави музички избор јер као непоправљиви оптимиста већ годину дана Италијанима обећава „чудо које само што се није десило.“ Иначе, на питање новинара шта мисли о милиону људи који у Риму протестује против његових најављених мера, кратко је одговорио да га то уопште не интересује, нагласивши да свако има право да се окупља и мисли шта год хоће, али да он нема намеру да слуша задрте конзервативце, а још мање да одустаје од реформи које је и Брисел оценио као позитивне. Притом је додао да онај ко и даље живи у прошлости и тврдоглаво инсистира на ономе што је одавно превазиђено, као што су стално радно место и радничка права, подсећа на некога ко упорно покушава да користи „ајфон“ тако што ће у њега убацивати телефонске жетоне. Ова изјава изазвала је салве смеха окупљених, а посебно „звезде Леополде“, великог Ренцијевог пријатеља и финансијера Давида Сере, 41.годишњег милијардера, бившег директора лондонске филијале инвестиционе банке „Морган Стенли“, а данас власника приватног финансијског фонда „Алгебрис Инвестментс“ који је одлучно предложио да је крајње време да се „у оваквој ситуацији штрајк привремено законски забрани.“ Иначе, контроверзни милијардер је изјавио да ће му бити част да се учлани у Демократску партију на челу са Ренцијем. Никоме од присутних није засметало то што постоје основане сумње да Серини послови нису баш транспарентни, а још мање детаљ да је његов инвестициони фонд регистрован на Кајманским острвима, познатом рају за белосветске мешетаре и утајиваче милионских пореза. Председник „Конфиндустрије“(удружење италијанских предузетника) Ђорђо Скуинци упозорио је присутне да синдикат греши што протестује зато што би у овако тешко време требало да се уједине снаге како би земља изашла из кризе. По њему, синдикат би морао да сарађује са предузетницима и да брани рад, а не да буни народ и брани застареле идеолошке флоскуле. Иначе, међу окупљеним поштоваоцима Ренцијевих реформи нашли су се и „краљ кашмира“ Бруно Кучинели, власник „Праде“ Патрицио Бертели, бивши Берлусконијев топ менаџер Ђорђо Гори, као и доста тзв. „ВИП“ особа из италијанског јавног живота. Сви су презриво и подсмешљиво коментарисали римски протест, а речи једне младе предузетнице довољно јасно описују ову „нову шик левицу“:„У Риму се окупила багра! Па зар нисте видели како су сви јадни и неуредни! Носе јефтине кинеске јакне и демодиране, старе патике и певају ‚Бела ћао‘. Немају појма са животом!“
С обзиром на свеукупну ситуацију, можда би једна од нових протесних парола могла да буде управо она Његошева:„Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може.“