Како је Томас Пикети од непознатог француског професора економије преко ноћи постао „планетарни феномен“
Шта данас имају заједничко Барак Обама, папа Франческо, Марин ле Пен и Кристин Лагард? Прочитали су „Капитал XXI века“ Томаса Пикетија (Thomas Piketty) и као и ја, остали су затечени, изјавио је лидер европских „зелених“ Даниjел Кон-Бендит.
Књига деценије „Капитал XXI века“ заиста може да промени свет, тврди нобеловац Пол Кругман, а његов колега Џозеф Стиглиц сматра да се ради о капиталном делу које с правом заслужује све похвале.
А да се не ради о некој строго стручној и сувопарној студији из економије намењеној само уском кругу експерата, довољно говори податак да је „Капитал XXI века“ већ месецима најпродаванија књига на „Амазону“ са рекордних 600.000 примерака.
ПИКЕТоМАНИЈА Када једна врло озбиљна социолошко-економско-историјска студија од 930 страна постане светски бестселер, то свакако представља својеврсни куриозитет. Али, још већи куриозитет јесте чињеница да је аутор, 43-годишњи Томас Пикети, од непознатог француског професора економије преко ноћи постао „планетарни феномен“. „Економист“ га је прогласио за „новог Карла Маркса“, „Њујорк магазин“ прозвао га је „рок старом економије“, а „Фајненшел тајмс“ и „Вол Стрит џорнал“ већ месецима детаљно анализирају његове тезе. Ни Барак Обама није одолео „пикетоманији“ па га је позвао у Белу кућу да његовим економским саветницима објасни шта он то, у ствари, хоће. А Пикети хоће да упозори да под хитно морамо да реагујемо јер се, по критеријумима расподеле богатства и галопирајућим социјалним разликама, на жалост, враћамо на почетак XIX века.
Кроз конкретне примере из историје, економије, социологије и књижевности, уз помоћ прецизних табела, графикона и математичких анализа, он успева да верно реконструише еволуцију и динамику капитализма у протеклих 250 година и да докаже да се од времена Балзака и Џејн Остин ништа није променило. Односно, да смо се после Француске револуције, два светска рата, силних борби за радничка права и свих могућих тешком муком стечених демократских тековина вратили 200 година уназад и да смо данас опет на истом: поново имамо привилеговану и недодирљиву мањину − високу класу (коју Пикети назива А класом) средњу класу, која већ лагано посрће (Б класу) и нижу класу (Ц класу). А шансе за прелазак у „бољу“ класу су практично никакве.
Судећи по статистикама, данас на „богатом Западу“ скоро половина становништва спада у Ц класу, а то значи у тешку сиротињу која више нема новца ни за стан и храну, а камоли за неко школовање и лечење. Средњу или Б класу чини 40 одсто оних који још увек могу пристојно да живе, али врло опрезно и без неких великих прохтева. Уштеђеног новца још има, али се чува за црне дане јер су времена несигурна, живот скуп, плате и пензије мале и нередовне и човек за тили час може да остане без посла или да се разболи. И да се тако експресно стрмоглави међу очајнике из Ц класе. Само 10 одсто становништва припада привилегованој А класи, срећној мањини која не мора много да брине за своју будућност јер поседује онај минимум капитала (2.000.000 евра) који данас може да гарантује безбрижне дане. У оквиру А класе постоји и поткласа од један одсто оних недодирљивих и супербогатих, чије се богатство мери стотинама милиона, па и милијардама евра.
Ситуација је већ постала драматична с обзиром да А класа у Европи већ поседује 60 одсто, а у Америци чак 75 одсто укупног богатства. Европској Б класи припада 35 одсто, а америчкој 23 одсто, док европска сиротиња из Ц класе располаже са пет одсто, а америчка са свега два одсто укупног националног богатства. Да бисмо још боље разумели у ком правцу се крећу западна друштва навешћемо податак да је 1970. године један одсто супербогаташа поседовало 10 одсто БДП, док данас, у време свеопште штедње и наводне беспарице, 33 одсто БДП директно завршава на њиховим рачунима. Професор Пикети упозорава да ако се и даље настави овим темпом, до 2030. можемо очекивати да се у рукама богате елите нађе 90 одсто укупног националног богатства и да ситуација тако постане идентична оној са почетка XIX века.
ДИНАМИКА НЕЈЕДНАКОСТИ Пикети врло убедљиво илуструје динамику настанка нових неједнакости; по њему, од 1945. до 1983, у тзв. златном добу (Golden Age) дошло је до свеопште обнове и изградње и до незапамћеног привредног бума. Самим тим и до наглог економског раста, тако да су и примања Б и Ц класе прогресивно расла. Затим долази до стагнације, а убрзо и до постепеног опадања производње. Видимо да линије економског раста и раста плата почињу вртоглаво да се спуштају, али истовремено се јавља и својеврсни парадокс: док се плате Б и Ц класе срозавају, линија која прати зараде А класе незадрживо расте. Преведено на језик бројки, то значи да су плате у протеклих двадесетак година углавном расле за само неколико процената, док су оне највише, које су раније износиле око 500.000 евра, данас достигле милионске износе. Наиме, јаз између богатих и сиромашних већ је постао толики да онај ко је рођен богат или је пак то постао захваљујући неком великом наследству или богатој удаји/женидби тешко може да доживи да се његов капитал данас смањи. Штавише, по Пикетију, тај ће се капитал сам од себе све више увећавати, а власник ће, да малим прстом не мрдне, из дана у дан постајати све богатији. Јер, када настане клима која омогућава да капитал расте брже од саме производње, долази до парадокса да профит од новца који сте уложили много премашује приходе свих оних који живе искључиво од свога рада. Тада социјалне разлике постају све веће, зауставља се и социјална покретљивост, а темељи на којима почивају модерне западне демократије, попут социјалне правде и меритократије, полако одлазе у ропотарницу историје.
однос 1:300 Недавно је у земљама ЕУ спроведено истраживање на тему социјалних разлика, а једно од питања било је и колико више зарађују суперменаџери од осталих запослених. Већина анкетираних одговорила је да је однос 1:30 и то, наравно, у корист свемоћне менаџерске касте. Одговор би био тачан да се још увек налазимо у 1960. с обзиром да је овај однос сада 1:300. Западни топ-менаџери данас зарађују најмање два милиона евра годишње: дакле 5.500 евра дневно, док су они из финансијског сектора још богатије награђени. Тако је 25 менаџера једне инвестиционе банке са Вол Стрита у 2013. зарадило по милијарду долара, 82 менаџера италијанске банке „Интеса Санпаоло“ те исте године поделило је торту од 41 милион евра, и то само на име божићног бонуса. Лука Кордеро ди Монтецемоло, бивши менаџер „Ферарија“, недавно је добио чек на 27 милиона евра, уз доживотно месечно издржавање од 58.000 евра. Ситуација у „глобалистичком кинеском рају“ је још драстичнија: годишња плата Тима Кука, генералног менаџера „Епла“, у 2011. износила је 378 милиона долара. Добро, ништа чудно за менаџера његовог ранга да не следи шокантан податак да је раднику „Фокскома“ (кинеска фабрика и партнер „Епла“ где се склапају ајфон и ајпод) потребно 60.000 година рада да би зарадио тај новац.
Међутим, и ако нисте неки „вук са Вол Стрита“ и моћни суперменаџер, и за вас има наде да крочите у ексклузивну А класу а да, притом, чак ништа не радите. Довољно је да добијете неко велико наследство, огромну премију на лотоу или да се богато удате/ожените. Пикети наводи један конкретан пример: 1909. Ежен Шилер измислио је боју за косу и то је био почетак козметичке империје „Лореал“. Богатство његове кћерке и једине наследнице, Лилијан Бетанкур, у периоду од 1990. до 2010, са две, нарасло је на 25 милијарди евра. Госпођа Бетанкур у свом дугом животу никада ништа није радила, али се њен капитал сам од себе увећавао, и то у просеку за 13 одсто годишње. Али, наследница „Лореала“ није усамљен пример за богаћење без рада и труда. Прошле године наследници „Фијата“, породица Ањели, поделили су између себе 150 милиона евра само на име дивиденди, Силвио Берлускони је добио милијарду евра исто на име дивиденди свог „Фининвеста“. Неколико наследника италијанске поп звезде Луча Дале годишње деле 500.000 евра само oд ауторских права.
Обичан свет, онај који је приморан да ради све више, и то за све мање новца, а са врха му се већ годинама строго поручује да и даље мора да „стеже каиш“, наивно мисли да се на врху финансијске пирамиде налазе филмске звезде, фудбалери, певачи и остали селебритији који живе пред публиком и бахато се размећу својим луксузним животом. Међутим, ако погледамо зараде анонимне господе са врха финансијске пирамиде, испада да је Леонардо ди Каприо, једна од најбоље плаћених холивудских звезда, са својих 30 милиона долара годишње − права сиротиња.
ИЗЛАЗАК ИЗ ТУНЕЛА Марко је млади и талентовани сликар, дипломирао је са најбољим оценама на престижној миланској Ликовној академији „Брера“ и био велика нада својих професора. Каже да није потпуно одустао од својих снова, али већ пет година, уместо да се бави уметношћу, преко дана ради у једном кол центру, а увече у кафићу. Нема свој стан, нема богате родитеље и рођаке, а од нечега мора да се живи. Са својим примањима једва успева да плати станарину и да нешто скромно поједе. Његов много мање талентовани колега са класе већ је имао четири изложбе и његова каријера је у успону. Али, колега је рођен у богатој породици: има доста новца и времена, тако да слободно може да се препусти уметничкој инспирацији.
Можда ова кратка прича из живота може да појасни зашто Пикети саветује да се вратимо читању Балзака и Џејн Остин. Јер, нема неке велике разлике између сиромашног студента Растињака који животари у сиротињском пансиону мадам Вокер и Марка из наше приче. Разлика је можда једино у томе што се Марко још увек нада, док је амбициозни Балзаков јунак одмах схватио да му је паметније да се окане труда и учења и да је његова једина шанса за излазак из беде женидба са богатом наследницом.
Можда ова иста кратка прича из живота може и да „пробуди“ све оне који скептично коментаришу Пикетијеве теорије, тврдећи да он, ипак, мало претерује када нас плаши да смо на добром путу да се поново претворимо у друштво богатих и доконих рентијера и сиротиње која скапава од рада и једва преживљава.
У сваком случају, Пикетијев апел политичарима да престану да штите и награђују богате, а кажњавају и уништавају сиромашне нико још није озбиљно схватио. А још мање његов предлог да је за „излазак из тунела“ потребан драстичан рез: увођење супертаксе од 50 одсто на сва велика богатства и предвиђање строгих казни за све утајиваче. Наравно, уколико хоћемо да „изађемо из тунела“.
ЕУ је институција у којој је све погрешно
Разговарала Марина Муштовић
Бесмислица је што се константно инсистира на компетитивности европског тржишта рада, и то тако што ће се европској радничкој класи одузети сва права и смањити ионако мизерне плате. Понављам: Европа није сиромашна!
Да је после Њујорка, Лондона, Париза, и Милано захватила „Пикети грозница“, уверио се аутор овог текста на промоцији Пикетијеве књиге „Капитал XXI века“. У огромном мермерном холу Универзитета „Бокони“, тог 8. октобра, пола сата пре почетка предавања тискало се на стотине људи: студенти, професори, познати интелектуалци, банкари, бизнисмени, новинарске ТВ звезде, али и обичан свет − сви су дошли да виде и чују „новог Карла Маркса“.
Предавање је најзад почело и на сцени се појавио скроман момак у фармеркама и црвеном џемперу. После уводне речи домаћина, професора и економског аналитичара, Тита Боерија, Пикети је поздравио окупљене и отпочео своје излагање објаснивши прво шта га је потакло да напише ову необичну књигу: Помислио сам да су теме којима се већ годинама бавим, као што су богатство, прерасподела тог истог богатства и друштвене неједнакости, сувише значајне и актуелне да би се препустиле искључиво економистима и политичарима. Потребна је, дакле, књига коју ће сви разумети, јер се овде не ради само о теоријским расправама о новцу већ о конкретним проблемима и последицама које ти проблеми могу да проузрокују и да тако утичу на судбине милиона људи. Циљ је био да напишем књигу која је приступачна свима. То је мој скромни допринос демистификацији и демократизацији свега овога што нам се данас дешава. Јер, с обзиром да проблеми друштвених разлика и јавног дуга нису од јуче, сматрам да пуно тога можемо да схватимо ако све сагледамо из једне историјске перспективе.
Пикети је затим детаљно изложио своју теорију о друштвеним разликама а онда кроз конкретне примере и централну идеју своје књиге: Када економски раст стагнира, богати ће се све више богатити, с обзиром да им систем омогућава да профит од капитала који поседују много премаши зараде од сваког вредног и поштеног рада. Уследило је врло детаљно математичко доказивање и графичко илустровање теза које је изнео у својој књизи и на крају, упозорење да уколико се под хитно нешто не промени, прети опасност да се претворимо у друштво богате и доконе мањине и сиромашне и израбљиване већине. Односно, да смо на добром путу да се вратимо у она времена која су Балзак и Џејн Остин, а њих, иначе, у својој књизи често цитира, врло пластично описали. Пикети је своје излагање завршио саветујући присутнима да поново прочитају класике: Да бисмо схватили данашњу ситуацију и своју блиску будућност, можда нам управо Балзак данас може више помоћи од свих „ексела“ и економских експерата заједно.
По завршетку предавања, професор Пикети, који је исте вечери путовао за Рим, љубазно је пристао да одговори на неколико питања.
У Милану је још увек у току састанак европског врха, а тема је управо рад и економски раст. Дошло је и до жестоких сукоба демонстраната и полиције. Шта ви мислите о политици штедње и реформама Закона о раду као покушајима да се изађе из кризе и покрене економија?
Мислим да је то катастрофа! Италија све дубље упада у рецесију и то управо због резултата те погрешне austerity политике коју је применила. А још је већа бесмислица што се константно инсистира на компетитивности европског тржишта рада, и то тако што ће се европској радничкој класи одузети сва права и смањити ионако мизерне плате. Понављам: Европа није сиромашна! Али је занимљиво да никоме не пада на памет ни да завири у „златни Олимп“, односно заштићени свет оних супербогатих, а камоли да га дотакне.
Дакле, ради се о својеврсном парадоксу: новца има, а политичари упорно понављају да морамо да штедимо, да „стежемо каиш“ и да отплаћујемо дугове?
Новца има. Има га више него икада у историји. Капитал којим данас располаже Европа неупоредиво је већи од њеног дуга. Али, сав тај новац се налази у приватним рукама, а ради се о износу који одговара шестогодишњем европском БДП, док је, на пример, 1950. године та вредност одговарала двогодишњем БДП. Парадокс је у томе да данас имамо мањину пребогатих грађана и сиромашне и презадужене државе! И што се упорно инсистира да цену за погрешну политику плаћају управо они који су најмање криви – они који најмање имају. Било би логично да онај ко највише има највише и плаћа јер то је елементарно правило социјалне правде.
Ко је крив за овакву ситуацију?
Европска унија је институција у којој ништа не функционише. Све је погрешно. Нема јединствене економске политике, нема јединствене фискалне политике. Имамо 27 различитих економских закона, једну заједничку валуту и 18 различитих фискалних закона. У Унији влада такмичарски дух − свака земља чланица вуче на своју страну. О каквом ривалству се овде ради, најбоље видимо на примеру смањивања пореске стопе на пословање моћних мултинационалних компанија: у Америци морају да плате порез од 35 одсто, а у Европи, где су порези за грађане и мала предузећа много већи него у Америци, изашло се у сусрет овој господи са пореском стопом од 20 одсто. Велике корпорације су постале толико моћне да националним европским владама могу да намећу све што им се прохте, тако да су неке земље, само да им се додворе, већ самоиницијативно снизиле пореску стопу на 15 одсто. А овај аксиом је врло једноставан: ако допустимо да корпорације плаћају мали порез, онда ћемо морати да га повећавамо на некој другој страни. На пример: повисићемо порез на рад, порез на потрошњу, а тако сигурно нећемо увећати економски раст и изборити се са незапосленошћу. Сад се ви сигурно питате како је то могуће. Једноставно, данас у Европи нема адекватне политичке власти која је способна да парира великим корпорацијама и да стане на пут њиховим уценама.
Да ли сте можда постали евроскептик?
Не, напротив. Волим Европу, волим Француску, вратио сам се из Америке (проф. Пикети је две године предавао економију на бостонском МИТ, п. а.) јер желим да живим у Паризу, у Европи. Бескрајно верујем у Европу, али не у овакву Европу дисциплинованих бирократа без визије, већ у Европу са озбиљним демократским институцијама, озбиљним и демократски изабраним лидерима и посланицима који заступају интересе грађана. И раде конкретне ствари за добробит заједнице. А пре свега, желим Европу која има свој јасно зацртан пут, Европу која се не боји и хоће и уме да одлучује. Доста смо се наслушали причица о европском сну и „Сједињеним европским државама“. Сада нам треба нешто много више од лепих речи и празних обећања.
Вратимо се на вашу књигу. Тврдите да се враћамо у 19. век када је капитал растао брже од саме производње и довео до експлозије великих социјалних разлика. Значи ли то да су угрожени темељи на којима почивају модерне западне демократије, односно меритократија и социјална правда?
Ми се већ 20-ак година удаљавамо од оног срећног 30-годишњег послератног периода, када је владао оптимизам а економија бележила веома високе стопе раста. Тада смо имали и озбиљне политичаре – визионаре, а друштво је свим вредним и способним људима пружало шансу да раде и зараде. Дошло је до драстичног смањења социјалних разлика. Али, не заборавимо да је то, ипак, био историјски изузетак којем су претходила два светска рата! Све до краја 19. века било је сасвим нормално и природно да ништа не радите и да удобно живите од добре ренте. Радио је само онај ко је морао, а то је била сиротиња. Данас се, на жалост, опет враћамо у капитализам у којем одлучујући фактор постаје новац, односно новац који већ имамо, јер су шансе да се нешто заради и створи минималне. Дакле, никога више не интересује колико ви знате, вредите, можете и хоћете. Богатство мањине се увећава само од себе, новац који је у игри заиста је огроман.
Вечерас сте рекли и да је друштво већ строго подељено на класе и да је једина шанса да неко ко је сиромашан успе у животу, управо као у Балзаковим романима, богата удаја или женидба. Не чини ли вам се да меритократија ипак постоји, с обзиром да млади суперменаџери данас зарађују милионе долара?
Ти суперменаџери су посебна прича. Они су тако богати зато што сами себи одређују плате. У последњих 20 година њихова примања су толико порасла да за остале не остаје ништа. И који је позитивни ефекат од тога што они зарађују милионе? Ја видим једино да се на тај начин још више продубљују социјалне разлике. Иначе, да се разумемо: да бисте постали топ-менаџер, ви прво морате да завршите елитне и врло скупе школе, а то је за неког без новца данас незамисливо. Осим тога, проблем о којем говорим у својој књизи тиче се искључиво већине становништва; дакле оних 90 одсто који нису ни супербогаташи, ни суперменаџери. А ипак заслужују да им се пружи шанса.
[/restrictedarea]
Објављивањем текста и интервјуа са Пикетијем, Печат се уврстио међу водећу свјетску штампу.
Pecat je odlican nedeljnik, ali se sa ovim tekstom vinuo i u svtsko nebo.