Pogled na izbore u Republici Srpskoj

Piše Miloš Milojević

Simptomatično je da se dobar deo nastupa u predizbornoj kampanji oba glavna politička bloka svodio na personalne napade i ukazivanje na brojne manjkavosti kod oponenta, dok se retko ili nimalo nude suštinska rešenja za, pre svega, ekonomske probleme

Predstojeći izbori u Republici Srpskoj zakazani za 12. oktobar u izvesnom smislu predstavljaju najznačajniji politički događaj na široj srpskoj političkoj sceni ove godine. U Srbiji se političke kampanje uobičajeno vode tako da se svaki izbori prikažu kao sudbonosni, kao pitanje opstanka države, a po svoj prilici, takav pristup je ovog puta usvojen i u Republici Srpskoj. Slično, nezavidno ekonomsko stanje sa obe strane Drine uslovilo je da i retorika predizborne kampanje bude slična onim zabeleženim na prethodnih nekoliko parlamentarnih izbora u Srbiji.

Kriminal, korupcija, težak život – to su teme koje u prvi plan ističu opozicionari u Republici Srpskoj okupljeni u koaliciju Savez za promjene. Mora se istaći da (slično prilikama u Srbiji) opozicija retko iznosi konkretne optužbe. Podrazumeva se da vladajuća garnitura mora biti odgovorna za teške pronevere, jer novca nema a navodno bi ga moralo biti. Simptomatično je da se u predizbornoj kampanji − a to je karakteristično za oba glavna politička bloka – dobar deo nastupa svodi na personalne napade i ukazivanje na brojne manjkavosti kod oponenta, dok se retko ili nimalo nude suštinska rešenja za pre svega ekonomske probleme. Ozbiljan ekonomski program izostaje i kod vladajućih stranaka i kod opozicije.

Glavni akteri – SNDS SNDS na čijem je čelu Milorad Dodik nastupaće na izborima u koaliciji sa Demokratskim narodnim savezom i Socijalističkom partijom. Dodik, koji je na kormilo Republike Srpske stao kada su njena dejtonska ovlašćenja u velikoj meri bila derogirana, vodi vrlo jednostavno politiku. Na nivou BiH ona se može svesti na postojani otpor daljim nastojanjima da se ovlašćenja Republike Srpske umanje uz često snažnu retoriku protivljenja brojnim nastojanjima bošnjačkih političara ili predstavnika međunarodne zajednice. U nekim momentima Dodikova postignuća zaista su bila velika, naročito ako se posmatraju iz opšte srpske perspektive.

Doduše, u vođenju srpske nacionalne politike u BiH Dodik ne mora da bude ni preterano maštovit. Snažno protivljenje onda kada je to potrebno, uz čvrst oslonac na ustavna ovlašćenja koja ima RS i blokiranje donošenja nekih ključnih odluka dok se ne odustane od pokušaja da se politička ovlašćenja RS umanje. Recept jednostavan, ali za sada vrlo delotvoran. U beskrajno zamršenom spletu ovlašćenja, prava i nadležnosti koji postoji u BiH, kao u nekoj minijaturnoj verziji Habzburške monarhije, dovoljno je administrativnim putem paralisati protivnika. Ustupci ovakvoj Dodikovoj politici nužni su da bi se politički mehanizam u BiH barem malo pokrenuo, koja je živahna otprilike koliko pozna Austro-Ugarska. Druga tačka oslonca Dodikove politike može da se svede na jednu reč – Rusija. Prorusko strateško opredeljenje Republike Srpske na kojem Dodik insistira jasno je i u političkoj i u ekonomskoj sferi. Štaviše, u jeku predizborne kampanje Dodik je otvoreno zaigrao na rusku kartu, što će imati gotovo izvesno pozitivne posledice na njegov i izborni bilans koalicije koju je okupio. O ruskom faktoru kasnije će biti više reči, sada recimo nešto detaljnije o stranačkom i personalnom sastavu opozicije.

[restrictedarea]

Glavni akteri − opozicija Savez za promjene čine Srpska demokratska stranka, Partija demokratskog progresa i Demokratska partija. Od spomenutih, najpoznatija je SDS – stranka na čijem čelu je nekad stajao Radovan Karadžić i čije je rukovodstvo iznelo prvu, najtežu fazu borbe za RS. Poznato je, ipak, da je od kraja rata na stranku vršen snažan pritisak međunarodnih predstavnika koji je kulminirao 2004. godine smenom više desetina njenih vodećih članova. Od 2006. godine na čelu stranke se nalazi Mladen Bosić, koji je smenio ne naročito uspešnog Dragana Čavića. Čavić se sada nalazi na čelu Demokratske partije, a za vreme njegovog mandata, valja podsetiti, u RS je ukinuta vojska, jedan od najvažnijih elemenata državnosti. Na čelu Partije demokratskog progresa nalazi se Mladen Ivanić. Iz prošlosti ove partije takođe ima nezgodnih uspomena – naime, iz njenih redova bio je Dragan Mikerević, tokom čijeg je mandata na mestu premijera RS formirana državna komisija za procenu događaja u Srebrenici jula 1995. godine a izveštaj ove komisije, izrazito nepovoljan po srpsku stranu, njegova vlada je vrlo lako usvojila. Ove tri ličnosti ključni su oponenti Miloradu Dodiku i njegovim saradnicima. Sudeći po izbornoj kampanji, njihova ponuda nije naročito bogata. Doduše, opozicija može sebi da dopusti da svoj izborni nastup zasniva uglavnom na kritici vlade, ali ako tom nastupu nedostaje robustan konstruktivni element, onda birači mogu da se zapitaju ima li smisla ukazati poverenje takvoj opoziciji. Optužbe za korupciju i kriminal, često i najviših rukovodilaca RS, mogu se uglavnom svesti na insinuacije, redovno bez sudskog epiloga. Obećanje borbe protiv korupcije je za pohvalu, ali ono je suviše maglovito. Kada je konstruktivni deo programa opozicije u pitanju, on je ponekad vrlo apstraktan. Na primer, u programu DP stoji i: Globalizam po mjeri Demokratske partije predstavlja viziju pravednog svijeta u kojem globalizacija nije negacija autentičnih vrijednosti državnih i nacionalnih identiteta, koja isto tako nije dominacija jednih nad drugima, već dominacija pravila nad svima, bez izuzetaka. Takva globalizacija bez hegemonizma i supremacije svakako je ideal vrijedan podrške. U pitanju je lepa vizija, ali koliko ona ima veze sa realnim političkim problemima u RS?

Videli smo šta su glavni oslonci Milorada Dodika, pa se možemo zapitati na čemu njegova opozicija može da gradi svoj optimizam. Odgovor je kratak i jednostavan: na nezadovoljstvu Dodikom i vladom na čijem su čelu njemu bliski ljudi. Ali što je najvažnije, opozicija može da se pouzda u opšte nezadovoljstvo zbog ekonomske situacije, koje uvećavaju neefikasna administracija i verovatno široko rasprostranjena korupcija na nižim nivoima vlasti. Posle lokalnih izbora u nizu opština činilo se da će ovi faktori potopiti Dodikovu političku lađu, ali je, po svoj prilici, on uspeo da stabilizuje situaciju i pored brojnih negativnih faktora, npr. teških prolećnih poplava. Zato sa blagim optimizmom može da očekuje nedelju. Na kraju, na umu treba imati jednu staru maksimu: Nije svaka promena promena nabolje.

[/restrictedarea]