Patrik Modijano

Piše Vesna Trijić

Činjenica je da će Nobelova nagrada zauvek promeniti kontekst u kojem se razumeva opus ovog autora. Kod nas je on prevođen još u doba Jugoslavije, a „Stubovi kulture“ su, do 2010. godine, objavili pet njegovih romana

I ovogodišnja dodela Nobelove nagrade za književnost izazvala je zaprepašćene reakcije; najglasnije se čuo komentar da Patrik Modijano nije pisac dovoljno poznat da bi zavredeo priznanje; na engleski jezik je, naime, nerado prevođen, a njegov verovatno najbolji roman, Ulica mračnih dućana, u Sjedinjenim Državama nije prodat ni u dve i po hiljade primeraka. Ovaj u suštini bizaran prigovor precizno je artikulisao osujećene ambicije popularne kulture, koja podatke o tiražu pretpostavlja estetskim kvalitetima; to je jedan od razloga zbog kojih bi Modijanov uspeh trebalo da raduje sve koji još uvek veruju da je književnost umetnost jezika, a ne deo industrije zabave.
Očekivana je bila i pojava paranoičnih čitanja koja u Modijanovim romanima sada traže ideološke motive za odluku švedske Akademije; sumnja se da promovisanje autora jevrejskog porekla, u čijim se romanima ruši mit o Francuskoj kao zemlji antifašističkog otpora, dok širom Zapadne Evrope raste nezadovoljstvo prema emigrantima, ne može da bude slučajno… To su, međutim, teorije zavere; ono što je izvesno jeste da Modijano živi povučeno, bez šireg društvenopolitičkog angažmana, a da su njegovi romani nežni, intimni i bez izravne tendencioznosti.
Činjenica je da će Nobelova nagrada zauvek promeniti kontekst u kojem se razumeva opus ovog autora. Kod nas je on prevođen još u doba Jugoslavije, a „Stubovi kulture“ su, do 2010. godine, objavili pet njegovih romana, Doru Bruder, Te neznanke, Rodoslov, Malu princezu i U kafeu izgubljene mladosti; neodoljivo nas je podsećao na Kiša. Ali sada, pošto se o njemu kristalizovao mit kao o skromnom, nespretnom geniju bez formalnog obrazovanja koji se na vest o nagradi nije radovao, već zbunjeno upitao: „Zašto ja?“, o umetničkom značaju Modijanovom više se ne može govoriti u istim razmerama; to je moć koju, ma kako elitistička i kontroverzna bila, ima još samo Nobelova nagrada.

Modijanova dela su izdanci tzv. francuskog novog romana: besprekorne su prozne strukture, kontrolisanog izraza, ali snažnog afektivnog naboja, u detalju ponekad i patetične; posvećene su autorovim opsesivnim temama, Parizu, okupaciji, prolaznosti. Pod raznim maskama, u njima se redovno pojavljuju likovi Modijanovih roditelja, crnoberzijanca i plesačice, pa i on sam koji kroz prizmu ličnih trauma prelama čitav prošli i sadašnji svet. Zbog toga je u obrazloženju Akademije nazvan Prustom našeg doba: oduvek je pisao istu knjigu, uslovnu autobiografiju u različitim ključevima, svojevrsni roman-reku u kojem je tragao za vlastitom suštinom i izgubljenim vremenom.
Odsečeni od prošlosti, Modijanovi junaci deluju beketovski opustošeno i ispražnjeno; redukovana motivacija i neadekvatni pokušaji pobune čine ih dirljivo jednostavnima i infantilnima, što naglašava njihovu ranjivost i potrebu za zaštitnikom u svetu punom grabljivaca; sam pisac im je, u stvari, jedini prijatelj. Dok sledi njihove nejasne tragove, on iscrtava mapu istovremeno i starog i novog Pariza, što urbani prostor beskonačno umnožava i produbljuje, ljudsko prisustvo u njemu čineći zastrašujuće izolovanim i usamljenim. Potreba da se susretne sa nejakima za kojima kroz istoriju traga, da im začuje glasove i davno minule odjeke koraka snažna je ali neispunjiva, tragična.
Za Modijana u tome i jeste poslanje književnosti: dok vreme komada čoveka, razarajući njegovo unutrašnje jedinstvo, književnost ga sabira, neponovljivo i uzvišeno ga pronalazeći u onome što se činilo ništavnim. Iako je preosetljiv, pisac priziva prolaznost da bi neposredno iskusio njenu razornu moć, da bi i sebe i svog čitaoca suočio sa prazninom koja ostaje za životima pretvorenim u prah; bez dramatičnih reči i gestova, bez razmetljivosti, sva Modijanova snaga je u toj velikodušnoj i mučeničkoj osetljivosti, u „sitnicama“.
Za današnji svet, koji je skloniji „uzbudljivom“ skandalu nego „dosadnoj“ istini, ovakvi kvaliteti su u „mrtvom uglu“, a možda i nerazumljivi. Upravo zbog toga je Modijano, do Nobelove nagrade, za većinu bio samo jedan od nevidljivih i nepoznatih pisaca.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *