„Опасна” прича о љубави

Пише Рашко В. Јовановић

У години обележавања столећа и по од рођења нашег књижевног великана, позориште „Славија“ приредило је Нушићев фестивал у оквиру којег је приказало и праизведбу ове заборављене комедије

Под каквим околностима и када је комедију „Опасна игра“ Нушић створио, писали смо у „Печату“ бр. 338 и стога ћемо овом приликом само подсетити да је то дело велики комедиограф написао за време свог боравка у избеглиштву у Француској током Првог светског рата са намером да га понуди за приказивање неком француском позоришту. Како се та замисао није остварила, јер „Опасна игра“ није приказана у Француској, Нушић је то дело ипак објавио 1932. године, у издању својих сабраних дела, али оно досад није изведено на позоришној сцени. Зато би требало поздравити што је у години обележавања столећа и по од рођења овог нашег књижевнога великана, позориште „Славија“ приредило Фестивал представа Нушићевих дела у оквиру којега је, поред осталог, приказало и праизведбу ове заборављене комедије писца „Госпође министарке“. У тој комедији Нушић води читаву причу пожелевши да се комедиографски осврне на у време настанка дела веома актуелни фројдизам, вероватно са намером да се мало и подсмехне помодним причама о психоанализи. У том циљу Нушић инвертује Фројдово учење па протагонист комедије, др Хиполит Монел, уместо да открије потиснуто осећање љубави у појединца – у овом случају то је његова усвојеница, млада Нанета – те да га стимулише, не би ли особу довео у нормалне животне токове, чини обратно, из себичних разлога тежећи да у њој, примењујући властити метод који је назвао психотехником, угуши сваки љубавни порив. Сматрајући да је у томе успео, он је у својој вили окупио колеге лекаре, поред осталих др Базила Омског, као и сликара Хораса Овена, који је Монелов поступак огласио за научни каприс, да би му одмах „у име природе“ објавио рат, упутивши позив једноме од својих ученика, младоме бонвивану Данијелу, да дође у вилу др Монела. Он ће се појавити већ у другом чину. Његовим доласком комедија добија веома забавни ток, јер ће младићу поћи за руком да у Нанети пробуди симпатије и љубав према себи, започевши „опасну“ дечју игру са Нанетом, у којој би он, везаних очију, требало да је пронађе негде скривену у соби. Та ће се игра, као типично нушићевско „позориште у позоришту“, продужити у трећем чину када почиње забава са лутком, с тим што ће Нанети, која у детињству није имала играчака, Данијел постати „прва лутка“, што ће сликару Овену бити доказ да експеримент др Монела није успео. У „Опасној игри“ победиће природа и др Монелу не преостаје ништа друго до да се помири са ситуацијом.
Комедију „Опасна игра“ режирао је искусни Велизар Митровић са јасно испољеном намером да читава представа буде изведена у јединственом току и без паузе те да глумци у једном живом темпу сценски остваре онај добро знани Нушићев разиграни qui pro quo (који за кога). Редитељ је у томе потпуно успео: представа је била необично жива и све време занимљива, тако да је одушевила препуно гледалиште. Ово пријатно вече памтићемо првенствено по сјајној игри младе и талентоване Искре Брајовић у улози Нанете. Она је имала све што је потребно за представљање тог лика: наивност у изразу, каткад зачуђен поглед, спонтаност у укупном понашању, али и поштовање и поверење према др Монелу и напосе срдачност према Данијелу. У лепој хаљини – елегантна креација костимографкиње Данице Ракочевић – Искра Брајовић била је ванредно шармантна и пленила је у пуној мери пажњу гледалаца током читаве представе. Речју, била је то једна изузетна глумачка креација каква се ретко може видети на нашим позорницама. Собарицу Марију играла је Василија Кокотовић успевши да превазиђе шаблоне у представљању особа из реда послуге. Сликара Хораса Овена тумачио је Милан Михаиловић оживљавајући фигуру уметника-сликара ванредно живописно и убедљиво, посебно у величању природе уопште, у животу људи посебно. Миљан Прљета као Данијел био је веома жовијалан и духовит у изразу – почев од мимике па све до сценских кретњи и специфичних поза. Раде Миљанић коректан у доследно грађеном ставу при представљању сериознога универзитетскога професора Омског. Бранко Ђурић у улози др Монела на сугестиван начин оваплотио је унутрашњи слом изазван сазнањем да је упркос свим експерименталним настојањима љубав победила. Сценографско решење Бориса Максимовића било је функционално и у ликовном смислу пријатно и ефектно захваљујући лепо насликаном пејзажу, који приказује парк поред виле др Монела.
Био је свакако умесан репертоарски потез ставити на репертоар и извести Нушићеву „Опасну игру“, која је наишла на ванредно повољну рецепцију гледалаца, те се ова праизведба може означити једним од врхунаца Нушићевог фестивала у позоришту „Славија“, чији је програм обухватао још и премијеру „Ујежа“ у адаптацији и режији Ивана Бекјарева, као и неколико представа из редовног репертоара овог театра, те се може закључити да је овај театар на достојан начин обележио велики јубилеј нашег најбољег комедиографа.