Oктобарски салон 2014.

Пише Дејан Ђорић

Салон више није изложба српске уметности, већ вид грађанског финансирања безвредних страних уметника. Осим у два примера, на изложби нема слика а и оне изложене су бескрвне па је у потпуности у духу досадне и заморене савремене немачке сцене, најснажнијег светског упоришта богоборачког неоконцептуализма

До другог новембра у Београду се одржава Октобарски салон, ликовна смотра у част ослобођења Београда у Другом светском рату. Овогодишњи селектори нису наши критичари, већ је један од њих Немац, нашој публици непознати Николаус Шафхаузен, и Ванеса Џоан Милер.

МАРШАЛ ЈЕ УМРО Данашњи ангажовани критичари наликују сакупљачима мртвих душа, кохорте лажних авангардних уметника тискају се око њих не би ли их уочили. Салон више није изложба српске уметности, већ вид грађанског финансирања безвредних страних уметника. Осим у два примера, на изложби нема слика а и оне су бескрвне па је у потпуности у духу досадне и заморене савремене немачке сцене, најснажнијег светског упоришта богоборачког неоконцептуализма. Немци су из крајности нацистичке естетике отишли у друго застрањивање, тоталитарно, глупо и без духа, како само они умеју, у апсолутизирање авангардне непредстављачке уметности.

Радови на Салону потпуно су једнообразни и неизразити, све то је виђено безброј пута у саморециклирању авангардистичког псеудоуметничког смећа. Да, отпаци су се и у буквалном смислу поново нашли на Салону. Постало је бесмислено посећивати ову изложбу и бавити се њоме. Опште место уметничког тумачења на Салону је култура СФРЈ, па се поставља питање шта би сви ти уметници радили да није било Тита. Нема никога да им каже да је маршал умро па тако гледамо на Салону документарне фотографије ентеријера зграде Савезног извршног већа и београдске грађевине питајући се ко је уопште уметник, архитекта или просечни фотограф. На другим радовима уочавамо остављене ствари, интимне породичне видео-снимке, макете насеља, што наводи на питање да ли је реч о уметности или о нечијем приватном бављењу. Уколико је уметност јавна ствар, наводним уметницима не би требало дозволити да нас замарају својим безначајностима. Такву естетику случајности, нађеног предмета, одавно је одредио Чарлс Џенкс у књизи „Adhocism“ (од лат. ad hoc = провизорно решење, неодговарајуће планирање, импровизација). Осим Милете Продановића, дежурне сека персе нове српске уметности, уметници су непознати, не вреди их ни помињати. Демократски селектори су извршили еутаназију Салона, на њему је све духовно испразно и физички празно, тужно и до те мере депресивно да се и публика која прати оваква дешавања разбежала. Нема ничега што привлачи пажњу, чак ни шокантног, свеопште одсуство смисла је више него очигледно, али то је и био циљ, отупети критичку, интелигентну и духовну страну уметности.

ИЗДАЈА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА С правом су селектори овај Салон насловили „Ствари које нестају“, мање или више, већина радова ће после смотре отићи на отпад или у ропотарницу историје. Ако већ савремена уметност нестаје, што не схватају присутни излагачи, да ли мора и Салон овако да нестане? Треба га ставити у шири контекст јер је очито реч о менталној окупацији становника Србије, дрско изведеној њиховим новцем против њих, о чему најбоље говори назив панел дискусије „Уметност је топ који напредује док му је цев окренута ка сопственим положајима“, одржане у Чачку на другој великој српској изложби, 27. меморијалу Надежде Петровић. Један од учесника је и озлоглашени Бранислав Димитријевић. Јад и беду Октобарског салона није могуће одвојити од издаје интелектуалаца, који не схватају да је демократија постала „демокрнтија“, плаћеника Сорошевог и разних других фондова које финансирају стране владе. У Србији скоро и да не постоје невладине организације, то су облици противдржавног деловања страног окупатора. Треба се позабавити феноменом који узрокује овакво стање да би се разумела (не)дела са Октобарског салона, уметници су сами по себи небитни.

[restrictedarea]

(Пост)модерна уметност има посебну, мање познату друштвеноисторијску позадину. На сличне начине, расно и класно, у нацизму и социјализму рушен је грађански слој, чији успон почиње у ренесанси. Није нимало случајно да су ренесансни уметници славили женску лепоту, као и занатство и трговину. Лепе слике идеолошки су израз пробуђеног грађанства, његовог цветања, као што није случајно да у епохи заласка настају ружне уметности као фовизам, експресионизам, футуризам и дадаизам. У шеснаестом веку у Риму је стварало 167 уметника, од њих је само 17 било из Рима а 57 су по рођењу били странци. Конкуренција је била изванредна, такмичили су се најбољи из целог света, а сада у великим центрима као што су Париз и Њујорк живи по 70 000 уметника. Омасовљена и неелитна, уметност је постала нека врста забаве или аматеризма, већина концептуалних уметника заговара демократизацију уметности, желећи да је сви стварају, јер се у таквим условима не види ко су заправо они. За Рашу Тодосијевића и друге авангардисте ликовност је лични хир, патологија или иживљавање. У доба ренесансе, владари као Лоренцо Величанствени из породице Медичи окупљали су не само цвет европске интелигенције већ су и по свом класичном образовању (знање грчког, латинског, реторике и филозофије) били равни највећим мислиоцима и ствараоцима. Пропадањем грађанства, започетим на почетку а довршеним на крају двадесетог века, уздигао се банкарски олош који нема никакво хуманистичко образовање, којем одговара сужена свест техничара и научника, али и напредна уметност. Тајкуни, менаџери, банкари и политичари су главни непријатељи свих народа света, домогавши се власти пљачком у својој необразованости, окружили су се певаљкама, проституткама и – делима (пост)модерне уметности.

ПОПУЛИЗАМ ЈЕ „ЗАКОН“ У Немачкој је објављена и књига о томе како и зашто директори водећих предузећа морају да имају у службеним просторијама само авангардна ликовна дела. Свету усмрделог гламура одговара данашњи дизајн, све више вид кича и досетке, као и визуална, екранска уметност, у којој најлакше долазе до изражаја фудбалски и рекламни садржаји. Нису узалуд Урош Ђурић и Раша Тодосијевић, уз бројне следбенике, уметнички прионули на фудбал и рекламне плакате. Постоји спрега између тајкуна на власти и неоконцептуалиста (сада скоро сваки студент уметничког факултета сматра себе концептуалистом); и једни и други теже да ограниче свест публике и зомбификују је, а са треће стране то чини отупљујућа реп, инди, аремби, хеви метал и алтернативна музика, као и поп култура Холивуда, манга цртаћа и других укуцавања у мозак. Између Раше Тодосијевића као сталног учесника оваквих октобарских салуна и Лепе Брене нема у друштвеном смислу никакве разлике, Фахрета Јахић макар има телесни аргумент (важнији јој је стас од гласа) који недостаје фригидним авангардисткињама. Нису се узалуд поједини од најекстремнијих савремених уметника као Зоран Насковски и Марина Абрамовић бавили народњачком псеудокултуром, чије је место у Титово време било на Ибарској магистрали, а сада је у водећим галеријама. Популизам, просташтво, духовно сиромаштво, кич, регресија и патологија обележавају стадионе, музеје, галерије, концертне дворане, али и приватни живот политичке квазиелите. Прави елитни представници, фасцинантни мислиоци као Дионисије Дејан Николић и Богдан Лубардић или врхунски уметници попут Жељка Тоншића, на маргини су друштва, својеврсни андерграунд цивилизације која бљује сплачине, они су зелена острва у смрдљивом масмедијском океану електронског муља. Не каже узалуд Михаило Ђоковић Тикало, сликар и езотерик на трагу древних алхемичара, да се ничега толико не гади као наступа на телевизији, највеће жеље данашњих идиота (на грчком = човек неупућен у јавне послове, незналица). Перформанси, инсталације, мртвачке фотографије и видео-радови исто су што и ТВ фарме, ријалити програми и рок концерти, одозго диктирано затирање културе.

Целокупни данашњи јавни свет је експериментални вид социјалног инжењеринга, масовне лоботомије која је једини прави смисао данашње „напредне“ уметности. У њој се најлакше и најбрже у стварност протурају антиљудски садржаји, тачније бесадржајност, ту се прво тестира да ли ће нека ругоба проћи, затим улази у културу и у друштво. Уметност је поље великих махинација садашњих господара света, област друштвених опита владиних служби. Тога је био свестан још Стаљин када је рекао да је проститутке и уметнике најлакше купити. На свим новим Октобарским салонима можда је било само два-три уметника који су се критички бавили светом у који нас гурају њихови ментори, финансијери разних експериментатора.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Bravo za clanak! Sve potpisujem i to je razlog, zasto vise ne idem na izlozbe! Naime,najveci problem je u ljudima koji imaju glavnu rec u odlucivanju! ULUPUDS i ULUS vode “umetnici u pokusaju”, istoricari umetnosti, koji su glavni kustosi, autori izlozbi, “najvaznije persone” u likovnoj kulturi Srbije danas. Neznanje i sujeta su im ogromni, pa ko im vise “glanca sujetu” on prodje selekciju a druga stvar je sto umetnici sve placaju! Ko ima para nacice se u najboljim prostorima galierijskim…. a “umetnicki radovi” “sto gore to bolje”!Oni koji su ojadjeni cinjenicom da sami nisu umetnici, biraju ono sa cime korespondira njihova kreativnost i neznanje! To nije savremena umetnost, to je nistavilo, besmisao i virtuelna stvarnost! Da imam vise prostora rado bih napisala mnogo toga……. !

  2. Vlada Stvaralac

    Sasvim Tacno… Pozdravljam svaki doprinos borbi protiv onih, koji su nasu Kulturu bacili u blato, zatvorili Muzeje, Biblioteke… ponizili Stvaraoce, Kulturno-Osakatili nove generacije i narastaje… i koji nazalost jos nisu smenjeni?, i nadalje sisu drzavnu kravu muzaru… i svoju osrednjost i surogat, prikazuju kao nesto avangardno i vredno paznje…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *