Novi Šarl de Gol na groblju slonova

Piše Marina Muštović

U tunelu u kojem se Francuska trenutno nalazi mnogi ipak naziru tračak svetlosti i veruju da je upravo neposlušni ministar Monbur pravi čovek za ova tmurna vremena

Posle „reformisanja“ Grčke, Španije, Portugalije i Italije, u evropskoj agendi došao je red i na „potpuno disciplinovanje“ Francuske − nekada svetske ekonomske sile, a danas zemlje sa ekonomijom na kolenima, dvocifrenom nezaposlenošću, osiromašenim građanima i drastičnim porastom samoubistava. Prema najnovijim statistikama, Francuska je sa 27 samoubistava dnevno u samom evropskom vrhu, dok je možda još alarmantniji podatak da 700 Francuza svakoga dana pokuša da sebi oduzme život. „Kao ministar ekonomije osećam obavezu da kažem istinu: ljudi ovako više ne mogu i mole nas da stanemo nakraj ovim surovim i nepravednim merama štednje, koje pogađaju one najslabije, a nas i celu evrozonu zakopavaju sve dublje u recesiju. Moramo da skupimo intelektualnu i političku hrabrost i da priznamo da politika stezanja kaiša, povećavanja poreza i rezanja javne potrošnje koju nameće Nemačka samo uništava našu ekonomiju i vodi nas pravo u totalnu bedu i bankrot. Bez privrednog rasta politika redukcije deficita dovodi samo do uvećavanja tog istog deficita i to je svojevrsni finansijski apsurd u kojem ja kao ministar ekonomije ne želim da učestvujem! Stoga sam odlučio da zamolim premijera Manuela Valsa da prihvati moju ostavku.“ Ovo je deo iz čuvenog govora koji je Arno Monbur krajem avgusta održao pred članovima socijalističke partije, a „Valsov brod koji tone“ posle njega napustila su još tri ministra.

REVOLUCIJA DA, REFORME NE Situacija se dodatno zakomplikovala kada je za novog ministra ekonomije imenovan Emanuel Makron, donedavno visoki funkcioner Rotšild banke. Ovaj izbor bi za Brisel svakako bio valjana garancija da će i svojeglava Francuska konačno uspeti da se „disciplinuje i uskladi sa evropskim standardima“ da među francuskim socijalistima nije došlo do pravog cunamija: poslanici, članstvo i biračko telo danas su toliko podeljeni da se pretpostavlja da će „otpadnici“, predvođeni harizmatičnim Monburom, uskoro formirati  levo krilo stranke  − ono koje želi da ostane dosledno svojim levičarskim uverenjima, ali možda još i više svom buntovnom i specifičnom galskom duhu koji ne podnosi nepravdu. A pogotovo ne pristaje na ono što je Orvel svojevremeno vrlo plastično opisao kao moguću viziju naše budućnosti: „Zamislite samo čizmu koja zauvek stoji na vašem licu.“

I dok zemlju potresaju štrajkovi i protesti revoltiranih građana, posebno posle najnovijeg skandala kada je u javnost procurila vest da predsednik osiromašene Francuze posprdno naziva „bezubim jadnicima“, Oland i njegov premijer Vals i dalje snishodljivo obilaze nemačku kancelarku Angelu Merkel i uveravaju je da je samo pitanje dana kada će i njihova zemlja sprovesti neophodne reforme na kojima uporno, po diktatu Nemačke, insistira Brisel. Međutim, kako stvari stoje, sve su to samo lepe želje i prazna obećanja najnepopularnijeg predsednika u istoriji Francuske Republike (trenutno može da se pohvali sa jedva 13 odsto podrške građana) i njegovog premijera, koji u parlamentu više ne može da računa ni na glasove svoje socijalističke poslaničke grupe. Sve su brojniji zahtevi da se parlament raspusti i da se u zemlji raspišu vanredni predsednički i parlamentarni izbori, tako da je sudbina „neophodnih reformi koje samo što nisu usvojene“, odnosno još drastičnijih rezova u radnom, penzionom, zdravstvenom i obrazovnom sistemu zaista veoma neizvesna. Jer, kada u Francuskoj dođe do neke velike nepravde, ljudi, umesto da se zatvaraju u kuće i ćute, izlaze na ulice i bore se za svoja prava i dostojanstvo. Možda reči jednog pariskog taksiste najbolje oslikavaju ovaj specifični francuski mentalitet: „Mi sprovodimo revolucije, a ne reforme! A pogotovo volimo da prkosimo kada Nemci krenu da nam diktiraju šta treba da radimo i kako da živimo.“

[restrictedarea]

IGRA NA SVE ILI NIŠTA U tunelu u kojem se Francuska trenutno nalazi mnogi ipak naziru tračak svetlosti i veruju da je upravo neposlušni ministar Monbur pravi čovek za ova tmurna vremena: poseduje harizmu i viziju, ali pre svega hrabrost i odlučnost; dakle, sve ono što je potrebno da se ponižena Francuska, koja je sada na kolenima, najzad uspravi i da svojim građanima vrati optimizam i dostojanstvo. Na pitanje brojnih novinara da li njegova ostavka znači i definitivno povlačenje iz politike, on se nasmejao i kratko odgovorio, citirajući Stendalovog Žilijena Sorela: „Sada počinje igra na sve ili ništa“, i tako nagovestio da su njegove političke ambicije isključivo usmerene na osvajanje Jelisejske palate. „Njujork tajms“ je Monbura nedavno nazvao „Šarlom de Golom francuske levice i mladim lavom na groblju slonova“, s obzirom na to da, poput legendarnog De Gola, poseduje neverovatnu sposobnost da pronalazi adekvatna rešenja za naizgled nerešive probleme, kao i ogromnu hrabrost, energiju i upornost da istraje u onome što naumi. Kada se svemu tome doda da iza sebe ima i mase poklonika, razočaranih i levicom i desnicom, jasno je da njegove ambicije za predsedničku fotelju nisu bez osnova.

Pogotovo što je ostao dosledan viziji „nove Francuske“ koju je predstavio  još 2011. kada se kao anonimni političar iz Burgundije pojavio na izborima za socijalističkog kandidata za predsednika Francuske. Tada je šokirao pariski politički krem sa neobičnim izbornim sloganom: „Glasajte za antiglobalizaciju.  Naša Republika je starija i jača od globalizacije. Živela naša proizvodnja u Francuskoj, a ne 20.000 km daleko od nas!“ Svoj konkretni i hrabri politički program izneo je u bestseleru „Moje ideje, moji snovi“, naglasivši da bez snova, ideja i hrabrosti nema ni izlaska iz ove teške i destruktivne krize koja je samo logični rezultat dugogodišnje pogrešne politike Evropske komisije, Centralne evropske banke i vlada zemalja članica EU − one samo izvršavaju briselske domaće zadatke i nemaju više nikakvu autonomiju u odlučivanju.  Naglasio je da se zalaže za jaku državu i precizirao šta ona pod hitno mora da uradi: da dovede u red poslovanje banaka, uvede mere protiv socijalnog dampinga (preseljavanja proizvodnje zarad većeg profita u zemlje sa manjim troškovima poslovanja) da se bori protiv divlje i destruktivne globalizacije, da se zalaže za povratak protekcionizma za domaću industriju i za razvoj kooperativnog kapitalizma po ugledu na teoriju Valdena Bela (filipinski ekonomista, dobitnik alternativne Nobelove nagrade za ekonomiju 2003, čija je teorija slična nekadašnjem jugoslovenskom samoupravnom socijalizmu, p. a.) i na kraju, da se zalaže za ekologiju i za razvoj novih tehnologija.

 

MADE IN FRANCE Francuski mediji proglasili su ga za „mistera hrabrosti i optimizma“, s obzirom da je više puta naglasio da za njega ne postoje nerešivi problemi. Na javnim skupovima uporno je ponavljao da „možemo da nastavimo da očajavamo i kukamo nad svojom zlom sudbinom, ali da možemo i da se potrudimo da nam bude bolje“. Francuska javnost bila je iznenađena kada je ovaj „autsajder iz provincije“ uspeo da se pozicionira na treće mesto i da pretekne čak i „socijalističku primadonu“ Segolen Roajal. U glavnom predsedničkom duelu pozvao je svoje glasače da podrže  Fransoa Olanda, koji je pak posle pobede naivno poverovao da je nuđenje prestižne ministarske fotelje sa svim privilegijama najbolji način da se reši „tempirne bombe“ u redovima svojih socijalista. Bila je to kardinalna greška jer je Monbur tek tada krenuo u akciju i kao ministar ekonomije počeo da sprovodi u delo svoje „snove i ideje“.

Prvo je zatražio da se zauzdaju nezajažljivi apetiti banaka i finansijskih instituta tako što će država uvesti drakonske i stroge mere kontrole njihovog sumnjivog poslovanja i stati na put finansijskim špekulacijama, a pogotovo mutnim poslovima kockanja sa novcem francuskih poreskih obveznika. Zatim je predložio uvođenje poreza od 0,1 odsto na sve velike finansijske transakcije kako bi se na taj način u državnu blagajnu slilo oko 250 milijardi evra koje država potom može da upotrebi za oživljavanje industrijske proizvodnje i samim tim za otvaranje novih radnih mesta. Otpočeo je medijsku kampanju „Made in France“ ne ustručavajući se da pozira u francuskom nacionalnom simbolu: bretonskoj mornarskoj majici, i da u njoj u medijima promoviše proizvode koji se 100 odsto proizvode u Francuskoj. Organizovao je i posebna prodajna odeljenja po velikim trgovačkim lancima za proizvode „Made in France“, kao i javno istraživanje iz kojeg je proizašlo da bi preko 70 odsto Francuza pristalo da potroši i nešto više novca pod uslovom da kupi kvalitetan proizvod napravljen u Francuskoj i da na taj način da svoj skromni doprinos oživljavanju domaće proizvodnje.

Monbur je možda jedini evropski političar koji se oštro suprotstavio briselskoj birokratiji i u više javnih nastupa, aludirajući upravo na Brisel, često parafrazirao Žana Žoresa pozivajući narod da se probudi iz deprimirajućeg mrtvila: „Moramo da prevladamo sopstvene greške, a ne da dopustimo  da nas one satru. Moramo da težimo svom idealu, da ulažemo u sebe i u velike ciljeve, da tragamo za istinom, da razumemo stvarnost i da se nikada ne pokorimo zakonu pobedonosne laži koja napreduje i od nas očekuje samo bezumno tapšanje.“ Tom prilikom je izjavio da  upravo ovakva Evropska unija predstavlja sliku i priliku propasti  evropske ideje, s obzirom da se odavno pretvorila u uniju hladnokrvnih birokrata i smernu poslugu belosvetskih eksploatatora i mešetara. Osim toga, EU je odavno postala i personifikacija globalizacije te je stoga i glavni krivac za uništavanje evropske radničke klase. Dopustila je i nemilosrdnu utakmicu tržišta i kapitala i tako stvorila situaciju u kojoj danas imamo radnika na bacanje – na milijarde Kineza i Indijaca, Korejaca, Vijetnamaca i Afrikanaca spremnih da rade i po 15 sati, u neljudskim uslovima i to za 30 deo plate evropskog radnika. Istovremeno, evropska radnička klasa je uništena i njihove plate više ne pokrivaju ni puko preživljavanje.

Monbur se žestoko sukobio i sa prvim čovekom Evropske komisije, Manuelom Barozom, i evropskim komesarom za monetarna pitanja i konkurenciju Hoakimom Almunijom. Prvog je optužio da je direktno odgovoran za nastanak opasnih profašističkih pokreta u Evropi, s obzirom da Brisel diktira takvu politiku da  svaka nova vlada biva u startu ucenjena tako da ništa ne promeni nabolje, već nažalost, samo nagore. Evropi je danas potrebna neka vrsta elektrošoka kako bi najzad izašla iz ove kafkijanske situacije, a EU, umesto da glumi žandara koji sa nedodirljive visine batinom preti narodu, trebalo bi da se podseti plemenitih ideala tvoraca „evropskog sna“ i da se okrene izgradnji jedne humanije budućnosti za evropske građane. Evropskom komesaru za monetarna pitanja Hoakimu Almuniju Monbur je u više navrata uputio zvanične proteste zbog ograničenja koja Brisel postavlja državama članicama, a tiču se pomoći države onim preduzećima koja su zapala u „dužničko ropstvo bankarskih mafija“.

 

ASTERIKS PROTIV VALKIRE U vreme žestokih sukoba Arnoa Monbura sa briselskom birokratijom, vodeći svetski ženski časopisi su ga proglasili za „najšarmantnijeg i najzgodnijeg političara na svetu“. U anketi magazina „El“ poneo je i laskavu titulu „muškarca godine, sa kojim bi svaka žena poželela da doživi ljubavnu avnaturu“, ostavivši tako iza sebe jednog Džordža Klunija i Toma Kruza. Politički protivnici tada su krenuli sa serijom sarkastičnih komentara, nazvavši Monbura „talentovanim glumcem i narcisoidnim lepotanom“, i poručili mu da, tako lep i šarmantan,  samo treba još da pusti brkove i da na filmskom platnu ovekoveči svog idola i borca protiv nepravde – Asteriksa. I da je bolje da ozbiljne državne poslove prepusti ozbiljnim ljudima. „Asteriks“ se  samo nasmejao i poručio da nema vremena za beskorisne polemike sa isfrustriranim ljudima.

Kada je u jednoj TV emisiji spomenuo da politika madam Merkel sve više podseća na politiku prvog kancelara Nemačke Konfederacije Ota fon Bizmarka, Arno Monbur je ponovo izazvao žestoke polemike, tako da su ga politički protivnici, ali i mnoge „politički korektne“ partijske kolege, optužile da svojim neodgovornim izjavama priziva davno zaboravljene duhove prošlosti i upozorili ga da prestane da se igra šibicama i da potpaljuje davno ugaslu vatru francusko-nemačkog rivalstva. Odgovarajući tada na brojne optužbe da je francuski nacionalista i opasni germanofob, Monbur je ponosno izjavio: „Ne vidim  ništa loše u tome da neko voli i poštuje svoju zemlju i svoj narod jer to ne znači da automatski mrzi i ne poštuje druge. Ali, ako ne volite i ne poštujete sebe, kako uopšte možete da volite i poštujete nekog drugog?!“

On, međutim, odlučno odbija optužbe da je germanofob i opasni populista i ponavlja da čvrsto stoji iza svoje teorije da Nemačka već 20-ak godina ponovo pokušava da ostvari ono što joj nekoliko puta u istoriji nije uspelo. Po njemu, Fon Bizmark je pokušao da dominira nad Evropom, pogotovo nad Francuskom, a danas, u neverovatno sličnoj situaciji, kancelarka Merkel pokušava da svoje unutrašnje probleme reši tako što će svima nametati ekonomski i finansijski red i zakon nemačkih desničara. Stara nemačka težnja za ekspanzijom i teritorijalnom dominacijom sada je prenesena na teren ekonomske dominacije. Osim toga,  Monbur je naveo i frapantni detalj da  je portret  Ota fon Bizmarka još pre 15-ak godina krasio kabinet Klausa Kinkela, ministra spoljnih poslova Helmuta Kola i lidera FDP,  pritom naglasivši da Francuzi ne treba da zatvaraju oči pred činjenicom da Nemačka polako realizuje ono što je Joška Fišer svojevremno označio kao „nemačku nežnu hegemoniju“. On je ujedno upozorio francusku javnost da je kucnuo čas da se nemačkim prijateljima jednom zasvagda objasni zbog čega Fon Bizmark ne može više nikada da se vrati u Evropu, kao i da Berlin treba da prestane da insistira na sve većim odricanjima i sve većoj štednji koja samo doprinosi da se kod ostalih Evropljana probudi opasni revanšizam, a on s vremenom može da zapali Evropu i dovede do opšteg političkog, ekonomskog i društvenog haosa.

Takođe, Monbur oštro kritikuje svoje evropske kolege zamerajući im na pasivnosti i monolitnoj tišini. Umesto da reaguju, političari ćute i izvršavaju naredbe koje diktira Nemačka. Grobna tišina i slepa poslušnost vladaju i na evropskoj levici i po Monburu, ta tišina je još gora jer razotkriva svu hipokrizuju levičarske kaste, kojoj su puna usta lepih reči za ljude dovedene do ivice bede, ali sve u svemu, oni ne samo što ništa ne preduzimaju da se tom narodu pomogne već ih svojom politikom još više guraju u ambis. Upravo levica treba da izađe na ulice i da bude besna zbog svega onoga što se dešava. Ali, kako rezignirano konstatuje Arno Monbur: „Levica je  zaboravila na građane, napustila ih i ostavila da sami nose teret ove, za naše društvo, razarajuće krize. Pitam se zbog čega jedan političar više nema dušu i savest?!“

Reči Svetog Avgustina da nas „strah da ne izgubimo ono malo što imamo sprečava da dobijemo ono što stvarno želimo i zaslužujemo“, koje su i svojevrstan životni moto „novog Šarla de Gola“, za nekog mogu da budu inspirativne i to ne samo u domenu politike.

[/restrictedarea]