Мај Ђа /писац/ Књижевност не сме да буде талац политике

Разговарала Мила Милосављевић

Мада га светски критичари пореде са Ден Брауном, угледни кинески писац истиче да он није творац шпијунских романа, већ ,,студије карактера људи који свакодневно решавају свакодневне проблеме у потрази за истином“, као и да га је роман,,Хазарски речник“ Милорада Павиће пресудно одредио као аутора

О вогодишњи Међународни сајам књига у Београду свечано је отворио истакнути кинески писац Мај Ђа. Била је то прилика да се сусретне са српским читаоцима његовог романа,,Шифра Соломон“, који је два дана потписивао на штанду београдаског издавача ,,Вулкан“, али и да упозна Београд у којем борави први пут. Српска престоница га је како каже фасцинирала својим духом и отвореношћу, а нарочите импресије понео је са Калемегдана и емоције са гроба Милорада Павиће, чији га је роман ,,Хазарски речник“, како каже, у неку руку одредио као писца.
Мај Ђа је дипломирао на Војној академији, а писањем је почео да се бави после седамнаест година проведених у војсци. Слови за једног од најпопуларнијих и најпревођенијих кинеских књижевника, а за свој рад добио је најзначајније књижевне награде у својој земљи, и најпрестижнију,,Мао Дун Литературе Призе“. Сви његови романи су екранизовани, што је допринело додатној популарности.
Опус Мај Ђа броји за сада пет романа, заснованим на причама о судбини кинеских криптографа. Мада га светски критичари пореде са Ден Брауном, Мај Ђа истиче да он није писац шпијунских романа, већ ,,студије карактера људи који свакодневно решавају свакодневне проблеме у потрази за истином“.
Како сте доживели Сајам књига у Београду и сусрет са српским читаоцима?
Пре свега, сви ми у Кини знамо да је овај Сајам књига један од најзначајнијих у Европи, да има дугу историју и због тога је Кина желела да на најбољи начин представи своје писце и своју националну књижевност. Био сам у прилици да обиђем штандове већине излагача и да се уверим да је то једна импресивна културна и књижевна манифестација, али и да су сви веома расположени према кинеским писцима и кинеској књижевности.
Како је настао роман ,,Шифра Соломон“?

[restrictedarea] Роман ,,Шифра Соломон“ сам писао дугих једанаест година. Један од разлога што је настајао толико дуго је и то што је главни лик криптограф, а тема криптографије је заправо први пут дотакнута мојим романом. Нисам имао узоре и морао сам сам да пробијем пут у том писању, а други разлог је у томе што је та професија изузетно осетљива јер је реч о стварима веома осетљивим и важним за државу, и ако не знате меру ствари, и ако немате стила можете лако да пређете границу, ону малу црвену линију, па да због тога будете цензурисани. Моја књига је прошла много ревизија да би на крају ипак била објављена.
У којој мери вам је знање стечено на Војној академији и искуство из војске помогло као писцу?
Будући да сам радио у војсци и у близини криптографа, заправо у једној тајној јединици, знам докле се може ићи у описивање једне такве теме, колико пута је књигу требало прекрајати, преправљати и колико је било потребно да се створи један уверљив лик, а да се остане у границама онога што је дозвољено.Такође, још један разлог за дуготрајно писање романа је такозвана тематска, жанровска књижевност. Ово није жанровска књижевност, тако да ми је било потребно да направим један лик који ће бити занимљив читаоцима. Са друге стране било ми је веома важно да им пренесем неке важне поруке.
Изјавили сте да је писање за вас лек. Како бисте то појаснили?
Верујем да српски читаоци могу да разумеју како је то било у оној Кини у којој сам ја одрастао, у времену културне револуције када је класна борба била на врхунцу и изазивала многобројне сукобе између људи. У том периоду моја породица је живела веома тешко, била је објект многобројних напада. Имао сам много проблема у свом окружењу. Нико није хтео да се дружи са мном, вређали су ме, ниподаштавали. И то је оно што је мене лично натерало да се окренем ка писању. Мени је писање помогло да умногоме олакшам своју муку. Било ми је много лакше да тај вентил потражим у писаној речи него у људима. Због тога је писање постало мој лек и начин да се изборим са свим тешкоћама које су ме задесиле. Хемингвеј је једном изјавио да је тешко детињство најбоља школа за писца, а управо моје тешко искуство одбијености, усамљености, туге за мене и за моју земљу је прави доказ да је то тачно.
Савремена форма капитализма коју живимо условила је или можда прецизније резултирала комерцијализацијом и у сфери уметности, уметничког стварања. Књижевност наравно није поштеђена. У којој мери вас та чињеница као писца спутава или одређује?
О теми комерцијализације књижевности често говорим. Као што знате, кинеска економија се развија изузетном брзином. Свет се и за Кинезе у потпуности отворио, сва очекивања усмерена су заправо на материјални свет. Материјални успех је постао главна мера, док је наш унутрашњи свет, наш дух скрајнут и занемарен. Књижевност је упркос свему томе потребна без обзира на то што наилази на свакодневне препреке у борби са законима економије. Књижевност је та која нам може помоћи, која нам може дати унутрашњу снагу да се изборимо и превазиђемо те препреке. У тој мери да књижевност може да замени религију у нади коју пружа.
Да ли сте били у прилици да упознате српску књижевност или да читате дела неког од српских писаца?
Једна од српских књига коју сам прочитао била је ,,Хазарски речник“ Милорада Павића.Та књига је имала велики утицај на мене као писца. Провео сам цело једно лето читајући је, а када је дошла јесен узео сам поново да је читам. То је јако комплексна књига, изузетно изазовна за читаоца и за читаочеве могућности, па чак и за његово стрпљење. Заиста је потребно унети се у тај роман. Овај роман је проширио многе моје видике о књижевности, схватања о књижевности и још једном ме у потпуности уверио у снагу коју књижевност има. Сама књига ,,Хазарски речник“ је изузетна, али, исто толико знам, на неки начин говорим сам себи да ја тако не могу да пишем, пре свега зато што се време у потпуности променило. Нови, савремени читалац нема стрпљења да истраживачки приступа књизи, да се уноси у мистерије и неке комплексне тајне, тако да се трудим да у свом стваралаштву не постављам никакве препреке читаоцу, јер време се напросто променило. Било ми је веома жао када сам чуо да је Павић тако рано умро. Надао сам се и веровао да би он могао да добије и Нобелову награду. Он је у суштини један изузетан писац. Пре свега по свом таленту, али и по томе што је заправо песник, историчар на неки начин. Није традиционални писац, Павић је за мене чудо.
Кина данас слови за земљу која бележи невероватан напредак и узрастање до економског, војног, политичког џина који, може се рећи стоји ,,раме уз раме“ са другим светским силама. Како ви видите своју земљу на светској сцени, данас и у будућности?
Ја сам писац, а не пророк. Не знам како ће у будућности изгледати та светска сцена и однос снага, али сам сигуран у то да ће Кина зузимати све важнију улогу, те да ће између осталог у простору постојеће компликоване геополитичке ситуације на релацији Русија-Америка наћи простора за свој даљи развој.
Српски народ гаји снажно осећање пријатељства према кинеском народу. Он је оснажен и додатно утемељен током НАТО агресије на нашу земљу 1999, када је Кина недвосмислено исказала свој став против те агресије, због чега је између осталог ,,кажњена“ бомбардовањем зграде амбасаде у Београду. Да ли сте током вашег боравка у Београду били у прилици да осетите дух тог пријатељства?
Наравно да јесам и могу да кажем да сам импресиониран тиме. Одрастао сам у Кини која је имала одличне односе са бившом Југославијом. Ми смо сви гледали ваше филмове. Кинези моје генерације имају веома дубоко осећање пријатељства према тој бившој Југославији коју су пре свега били у прилици да упознају кроз уметност. Касније се то после распада Совјетског Савеза и утицаја Америке на распад Југославије променило. Дошло је до малог захлађења између Србије и Кине, али то можемо да сматрамо малом политичком игром наших политичара. Однос између Србије и Кине утемељен је на чврстој пријатељској основи и то осећање се није изгубило. Политичари нас свађају и кваре наше међусобне односе, а књижевност је оно што нас спаја, што буди у нама љубав и пријатељство, емоције које и мене мотивишу у мом писању. Сила промене која се одвија у Кини тренутно је невероватна. Мислим да и Кина и Србија морају да траже свој пут.
Какав је ваш став у вези са питањем ангажованости писца?
Наравно, постоје писци који се фокусирају на стварност и на политичке реалности и они који се баве другим темама које немају баш много везе са стварношћу и политиком. Чињеница је да писање не може да се одвоји од стварности, али на сваком писцу је да изабере свој пут и начин који му највише одговара јер писац не пише за себе већ за друге. У том смислу важно је да писац ангажован или неангажован не сме да постане талац политике.Он може да описује политику или не, али уколико постане њен роб он никада неће постати велики писац. Оно што је најважније за књижевност јесте да би она требало да буде повезана са људским срцем. И када у књижевности наиђемо на критику стварности, она је заправо у функцији проналажења пута до људског срца и свести.У свом роману бавим се декодирањем војних шифри, али суштина моје приче је декодирање људског срца које је по мени најкомпликованија ствар.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *