Године које су уздрмале Србију

Пише Војислав Коштуница

Први програмски уводник Вучелић је објавио на Сретење 2008, два дана пре него што су привремене косовске институције једнострано и противправно прогласиле независност Косова, чему су се затим придружиле водеће западне силе, Европска унија и већина њених чланица

У књизи Милорада Вучелића „Има ли овде Срба“ сакупљени су сви уводници објављивани на првој страни „Печата“ у протеклих седам година. То је више од три стотине уводника на 1.150 страна. Бележећи једном седмично о ономе што је било битно и што је обележило протеклу недељу Вучелић је писао и својеврсну историју Србије у протеклих седам бурних и тешких година. Ништа мање важно, први програмски уводник Вучелић је објавио на Сретење 2008, два дана пре него што су привремене косовске институције једнострано и противправно прогласиле независност Косова, чему су се затим придружиле водеће западне силе, Европска унија и већина њених чланица. Том приликом је брзо и олако изречена беспризивна оцена да је косовски случај посебан изузетак, а не преседан за будуће случајеве. Уместо изузетак, нелегална сецесија Косова постаје данас изазов за многе друге мањине и етничке заједнице широм света и у самој Европи.

ШТО МАЊА СРБИЈА, ТО ВЕЋА… Сви текстови сабрани у књизи представљају својеврсни пишчев дневник. То уосталом и сам аутор у уводној речи истиче: књига говори о стварним догађајима и личностима, али ништа мање и о његовим уверењима и настројењима.

Да почнем од утисака које читалац понесе држећи у рукама ову књигу. Писац уводника пре свега у обавези је да забележи све оно што је обележило једну недељу. Каткад из данашње перспективе то може бити мање значајно, али и такви текстови ништа мање не сведоче о приликама у којима су настали. У другом, немалом броју случајева, писац је био подстакнут и исписао је више надахнутих уводника који су прави мали огледи. У њима има реченица и места које имају афористичан карактер. Рецимо, у једном од уводника из 2008. који се баве судбином Косова и Метохије после противправног проглашења његове независности и улоге коју су у томе имале тадашње проевропске политичке снаге и власт у Србији наилазимо на следеће место: „Како се Србија смањује, тако се повећава брига наших власти за народ. Што мања Србија, то већа брига за народ и његов бољи живот. Намеће се тако основно питање: Колико нам је то мала Србија потребна да би нам коначно било боље?“ Неки уводници представљају праве сатире у малом. Рецимо, уводник из 2012. године „Руси у Влади Србије“. За оне који су заборавили на овај текст само кратко подсећање. После свих наших заправо у иностранству школованих експерата, у земљу дошавших министара и страних саветника у различитим владама и око влада, замислимо и Русе у Влади Србије. Додуше, запитаће се уводничар можда је проблем у томе што Руси нису довољно странци.

НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ Кроз Вучелићеве уводнике пролази читав низ историјских личности, догађаја и асоцијација које оне побуђују. У њима ћете наићи не само на ангажоване коментаре већ и на догађаје којима други штампани медији сматрају да се није опортуно бавити, односно који за њих и нису догађаји. У уводницима и на страницама „Печата“ отвара се такође простор за текстове и полемике којима су врата била затворена у другим листовима. Уводници су искоришћени и да се овде објаве текстови документарног карактера: од уговора између две Немачке из 1972. који је понуђен у преговорима 2007. године као начин за нормализацију и успостављање међудржавних односа између Косова и Србије до, рецимо, списка посланика Народне скупштине Србије који су на Велику Среду уочи Васкрса 2010. године поносно изгласали Декларацију о Сребреници. Најзад, ови уводници су несумњиво настали не само да би се забележило и коментарисало оно што се десило, већ имају наглашено мобилизаторски карактер. Можда је тај мобилизаторски карактер и дух оно што повезује преко триста фрагмената од којих је саздана ова књига тако да се има утисак да она није прости збир својих делова већ јединствено дело.

[restrictedarea]

Неколико тема у уводницима и у овој књизи су доминантни. По сопственом, личном избору издвајам оне које повезује опредељење две последње владе у Србији, а то је да ЕУ на овај или онај начин нема алтернативу. На том безалтернативном путу Србија се смањује, разбија, губи свој духовни и културни идентитет, речју обезличава се. Требало је да на једном скупу евроатлантских присталица и посвећеника у Београду један страни дипломата, бивши руски амбасадор Конузин запрепашћено постави најумесније могуће питање, које ће и аутор узети за наслов књиге која је пред вама: Има ли овде Срба.

На томе безалтернативном, али и неизвесном путу Србију чека услов за условом, уцена за уценом, губитак за губитком. Реч је о скраћењу и унутрашњем преуређењу Србије и економској штети због потпуног укидања царина на производе из ЕУ и будућег губитка повластица које доноси Споразум о слободној трговини са Русијом. Затим, реч је о могућном увлачењу земље у НАТО уз објашњења да Европска унија ипак није само трговинска заједница и најзад, отвореном покретању питања промене историјске свести српског народа. Све су ово можда дугорочнији и спорији процеси, али погледајмо које су свакодневне последице оваквог евроунијског пута Србије по правну државу и демократске институције и процесе у Србији. О томе се на више места говори у књизи која је пред нама.

КАКО СЕ САОБРАЗИТИ ДОГМИ Подсећајући на то да је Србија стара држава и подсећајући на њену готово двовековну уставну традицију Вучелић с разлогом закључује да би још више требало да се развије поштовање према свом Уставу и идеји правне државе. Али све је управо супротно од тога. Приказивати се као Европљанин, а непоштовати правни поредак своје државе постало је нормално. Прво од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању 2008. године, доласка ЕУЛЕКС-а на Косово и познатог саветодавног мишљења Међународног суда правде, а затим од 2011. године Србија се кроз бриселске преговоре повлачи са Косова, укида и уништава своје институције. Пред нама је читав један низ игнорисања Устава уз подршку и одобравања који су властима у Београду долазили из Брисела.

Нема ниједног разговора односно дијалога између Београда и Приштине, уз посредовање бриселских званичника, а да на њему није повређен Устав и правни поредак Србије. Бити део бриселске бирократије, а непоштовати устав и правни поредак једне земље кандидата за чланство у ЕУ постало је нормална појава. Заправо бриселски преговори су вођени као да Устав Србије не постоји. И то све уз крупне речи и фразе о правној држави, владавини права и људским правима у познатим документима Европске уније. А на крају, када је већ о правима реч не представљају ли Срби на Косову једини народ у Европи којима су доведена у питање или ускраћена мање-више сва људска права, укључујући и најважније – право на живот.

Са становишта Брисела све оне стандардне, од давнина знане правне процедуре, демократска правила и институције могу се заобићи или игнорисати ако би се кроз њих могао пробити глас против чланства Србије у ЕУ. Ако је важећа идеолошка догма постала парола да ЕУ нема алтернативу онда и политичке институције, које могу да представљају препреку или сметњу на путу европских интеграција, укључујући и сам парламент, требало би саобразити тој догми. Тако се у Србији постепено ствара један политички систем без алтернативе, односно уз номинално мноштво партија ствара се заправо монопартијски систем. Постојеће странке у парламенту једне другима конкуришу, такмиче се у успешности спровођења владајућих вредности, које се у основи своде на евроатлантски систем вредности. Све изван тога није политички подобно, односно није политички коректно.

У једном од уводника из 2013. Вучелић ће записати да у Народној скупштини постоји само двадесет и један опозициони посланик, док се остали деле или се труде да деле иста стратешка опредељења, заправо опредељења власти. Данас, после последњих парламентарних избора таквих посланика односно опозиције у Скупштини више нема. Надметање између странака се одвија око тога ко ће у Бриселу задату политику боље спроводити. Парламентарни избори се тако претварају, како се на једном месту ефектно каже, у тендер за спровођење бриселске политике.

ЕВРОПСКЕ БЕБЕ Та одсечна промена, евроунијско просветљење у програмима неких странака наступа после потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом и после избора 2008. године. И све то, наравно, уз „малу помоћ наших пријатеља“ са Запада. А како је та помоћ стварно изгледала и како су тада вођени разговори између појединих наших званичника са западним дипломатама подсећамо се кроз познате, отрежњујуће и по истину лековите Викиликсове београдске депеше. Имајући у виду баш ту промену, то евроунијско преображење аутор књиге се пита: „Зашто би данас било који члан, било које партије, ишао било где и мењао странку ако се у њој у само једној деценији могу иживети сва могућа политичка и идеолошка опредељења? Од крајње левице до крајње деснице. И све у једној јединој партији.“

Наравно, рећи ће се шта је било било је. На то се не би  требало враћати нити се оптерећивати са политичком прошлошћу појединаца и странака. Тако је настао још један од памтљивих уводника „Печата“ о водећим политичарима у Србији који су ето политички рођени баш те пресудне 2008. године. „Тако касно рођени и лишени своје прошлости, немају са чим да се суочавају, одмеравају и упоређују. Та новорођенчад се с правом могу назвати – европским бебама.“

Ако су власти у Србији прихватиле да ЕУ нема алтернативу односно, како се то данас каже, да је чланство у ЕУ наш стратешки циљ, онда је сасвим природно да је пред Србијом избор само једног пута. Поводом ситуације у Украјини и досадашње сарадње Србије са Русијом из Брисела и водећих западних амбасада у Београду учестале су опомене и упозорења да Србија не може да буде неутрална јер је изабрала ЕУ и да би Србија требало да одлучи где припада, а зна се опет где припада јер се налази у преговарачком процесу о чланству у ЕУ. То нас упућује на нешто што би поодавно требало да буде јасно. Србија једино може да заштити своје основне државне и економске интересе ако је политички неутрална, само ако није члан ЕУ. Односно Србија може да заштити те интересе ако сарађује са свим државама у складу са својим државним и економским интересима, а не на своју штету као што је то у случају безрезервног везивања чланством за Европску унију.

Рекао сам већ да је књига о којој говоримо вечерас и хроника и пишчев дневник, али и подсетник. Она је подсетник о догађајима и пишчевим ставовима, али је ту да и самог писца подсећа не само на објављене текстове већ и на ставове које је у њима заузимао. Последњи текст у овој књизи носи назив „Крај новог светског поретка“ и Вучелић закључује да је започео процес успостављања нове и много правичније равнотеже снага, а када је Србија у питању њен избор зато није више тако тежак. Избор није тако тежак, али и даље тај избор зависи од Србије, од тога да ли ће Европска унија остати њен стратешки циљ или ће стратешки циљ Србије бити Србија сама.

Поменуо сам вредност и занимљивост књиге о којој вечерас говоримо, чији су делови, заправо уводници, и ангажовано и полемички и подстицајно и маштовито и духовито и лепо писани. И баш зато ће, једном прочитани, бити читани изнова. Мени који сам се нашао у једном од уводника под насловом: „Докле тако, Коштунице“ на крају овога обраћања остаје да аутору пријатељски узвратим равном мером: „Докле тако, Вучелићу!“

Ауторово излагање на Трибини Фонда „Слободан Јовановић“ посвећеној представљању књиге

„Има ли овде Срба“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.