Dobrica i SKZ

Piše Vladimir Kecmanović

Govor pročitan na skupu posvećenom Dobrici Ćosiću u „Srpskoj književnoj zadruzi“

Ono što sam zapisao i što ću sada izgovoriti delom je neuobičajeno u prilikama kao što je ova, ali je, čvrsto sam ubeđen, primereno ličnosti i senzibilitetu Dobrice Ćosića. I siguran sam da je upravo to ono što bi Dobrica voleo da čuje.
Pre četiri godine, na ovom istom mestu, promovisali smo novo izdanje romana „Bajka“, koje je objavila „Srpska književna zadruga“.
To je bila prilika da se autor – nekada čelni čovek ove institucije, koji joj je svojim autoritetom, energijom i hrabrošću vratio stari sjaj, a koji je iz nje, kao „moralnopolitički nepodoban“, isteran – posle mnogo godina vrati na „mesto zločina“.
Kada sam stigao na promociju, sećam se, u ovoj sobi su sedeli svi planirani učesnici, osim glavnog.
Na pitanje gde je autor, neko mi je odgovorio da Dobrici nije dobro, da mu je naglo pao pritisak i da se povukao u susednu prostoriju.
Bacio sam pogled prema vratima te prostorije i ugledao Dobricu koji, polako, ustaje iz fotelje.
Kada je ušao, bio je bled i teško se kretao.
Seo je ovde, na stolicu u čelu stola koja mu je bila namenjena i promocija je mogla da počne.
Kažu da psiha, vođena nagonom samoodržanja, pretrpljene udarce pokušava da zaboravi, ali da telo ne zaboravlja.
Ni telo Dobrice Ćosića udarce zaboraviti nije moglo i njegova slabost tog dana u SKZ-u verovatno je barem delom bila uzrokovana uzbuđenjem zbog povratka na mesto kojem je darovao deo duše.
Bio je očigledan napor koji je ulagao da s pažnjom prati svaku izgovorenu reč, kao što je bila očigledna rešenost da u tom naporu istraje.
Ni ovog puta, Gedža se nije dao.
U tih sat vremena – koliko je promocija trajala – moglo je da se prati kako jedna nesvakidašnja snaga volje pobeđuje fizičku slabost, veliki teret godina i sve što taj teret sobom nosi.
Kada su promotori završili izlaganja i kada je reč uzeo tvorac „Bajke“, bilo je jasno da se napor isplatio: tečno i precizno je izvršio sintezu onoga što je čuo, ne propustivši da se osvrne na svakog od učesnika posebno.
Posle toga smo, sećam se, sa Dobricom prošetali do „Službenog glasnika“, kuće koja je bila i njegov izdavač, koja iza sebe nije imala tradiciju kakvu ima SKZ, ali je bila na najboljem putu da jednu novu, blistavu tradiciju uspostavi.
Samo koju godinu kasnije, kao tolike druge nesuđene srpske tradicije, i ova će biti u korenu sasečena, a „Glasnikov“ kafe u kojem smo tog dana sa Dobricom popili piće, postaće predmet apsurdne rasprave vezane za cenu nekog šanka.
Ali, to je tema za drugu priliku.
Ovom prilikom valja napomenuti da likvidacija „Službenog glasnika“ kao ozbiljnog izdavača, SKZ stavlja pred nove izazove i iskušenja.
Kada čovek koji nam je bio blizak ode sa ovog sveta, naime, sledi teško preispitivanje jesmo li se o njega ogrešili.
Osećaj da nismo, predstavlja najveću blagodat.
Uprava SKZ-a, na čelu sa sada takođe pokojnim Slobodanom Rakitićem, deo nepravde koja je u ovim prostorijama, u ranijim periodima Dobrici Ćosiću bila nanesena – pokušala je da ispravi. I ta uprava, za razliku od nekih koje su joj prethodile, na onom svetu će, verujem, Dobrici moći da pogleda u oči.
Današnja uprava SKZ-a, o čemu svedoči i ovaj skup, nastavlja plemenitu tradiciju koju je ustanovila prethodna.
Ali, da bi SKZ u današnjem vremenu barem do kolena dosegla mesto koje je ova institucija imala u našoj književnoj istoriji – potrebno je mnogo više.
Današnja SKZ, dakle, ne bi smela da se ponaša kao obična izdavačka kuća, baveći se sitnim, uskogrudim i kratkoročnim interesima, jer ona obična izdavačka kuća ne bi smela da bude.
Ona bi trebalo da bdi nad srpskom književnošću u celini.
A u onoj meri u kojoj jeste izdavačka kuća, morala bi da se trudi da odgovori izazovima vremena i sposobnošću da taj odgovor koji ponudi barem zaliči na onu nekadašnju.
Samo ukoliko bi uložila takav napor, današnja „Srpska književna zadruga“ mogla bi da se kvalifikuje za poštovanja dostojno mesto u sopstvenoj tradiciji čiji značajan deo predstavlja Dobrica Ćosić.