Antiherojsko junačenje mladog advokata

Povodom premijere filma „BRANIO SAM MLADU BOSNU”
„Branio sam Mladu Bosnu“ Godina: 2014; Scenario i režija: Srđan Koljević; Uloge: Nikola Rakočević (Rudolf Cistler), Vuk Kostić (Veljko Čubrilović), Nebojša Glogovac (Leo Pfefer), Vaja Dujović (Jovanka Čubrilović), Miloš Đurović (Gavrilo Princip), Branislav Lečić (Ivasjuk), Dragan Petrović (sudija Kurinaldi), Ljubomir Bandović (narednik Murat)…

Piše Vladislav Panov

Filmsko ostvarenje Srđana Koljevića jedini je domaći film koji se u godini obeležavanja veka od početka Prvog svetskog rata makar posredno bavi ovim ratom ; Drama iz sudnice u kojoj je glavni junak mladi austrijski advokat Rudolf Cistler, branilac nekih od članova „Mlade Bosne“ koji su učestvovali u atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, intezivna je dvoipočasovna rekonstrukcija farsičnog suđenja mladosti koja je digla ruku na monarhiju

Sudeći po tvrdnjama scenariste i režisera Srđana Koljevića njegov novi film „Branio sam Mladu Bosnu“ je za naše prilike stigao do gledalaca rekordno brzo. Od početka snimanja do premijere proteklo je tek nekoliko meseci. Još je važnije da će on biti jedini koji će s kakvom-takvom temom vezanom za Prvi svetski rat dospeti do gledalaca u godini vekovnog pomena ovom ratu. Koljevićev film u jubilarnoj godini od početka Velikog vojevanja u kojem su udareni temelji nemilosrdnom i katastrofalnom kasapljenju našeg državnog i nacionalnog tkiva, nudi skicu sarajevskih dešavanja neposredno posle čuvenog atentata na austrougarskog prestolonaslednika i njegovu surugu, i to ne iz perspektive izvršilaca ovog atentata, već kroz priču o mladom austrijskom advokatu koji je atentatore branio po službenoj dužnosti, ali principijelno, hrabro i jednako mladalački idealistično i iskreno kao i njegovi branjenici kada su izvršili ovaj (zlo)čin.

Antiheroji kao junaci Mada, film „Branio sam Mladu Bosnu“ je ipak izvan opasnosti da ugrozi odavno ovde nametnuti proces nacionalnog uživanja u zaboravu svega što suštinski čini duh ovog naroda. Jer, Koljević se opredelio da bude jedini koji će filmom obeležiti sto godina od Velikog rata, ali na takav način da će ostati izvan nepoželjnog podizanja nacionalne atmosfere kad joj vreme nije i ne sme da bude. U svom filmu on, naime, otvara vrata reklo bi se nepošteno zaturenom junaku koji nije Srbin ali, kako to biva kada smo mi u pitanju, izrasta u daleko većeg Srbina od mnogih od nas. Njegov je protagonista mladi austrijski advokat s prvom službom baš u Sarajevu u trenutku ubistva prestolonaslednika austrougarske imperije. Taj mladi advokat, Rudolf Cistler, postaje branilac po dužnosti jednom delu grupe Gavrila Principa nekoliko meseci posle atentata, na nameštenom sudskom procesu. U Koljevićevom filmu, uskoro i televizijskoj seriji, junaci su antiheroji, čak i gubitnici, i ima ih više za koje bi trebalo da navijamo. Glavni junak koji to i nije, advokat velikih moralnih načela, donkihotovski je borac za pravo i pravdu, a ne za svoje klijente koji su ubili prestolonaslednika i monarhiju (simbole tadašnjeg naprednog i civilizovanog sveta). Ali za čije pravo i pravdu se on beskompromisno zalaže i bori? Pa baš te monarhije, smatrajući da će upravo odbranom njenog prava i pravde ona jedino biti moguća. Snishodljivo uslužan i formalno duboko potresen neizbežnim crnim sudbinama svojih branjenika, Cistler ne može ništa da učini za njihov spas. Ostavlja istoriji prava i pravde atraktivan završni govor u stilu komercijalnih američkih drama iz sudnice. I odlazi u istoriju u kojoj mora da ispašta zbog svoje mladalačke pravdoljubivosti, što inače ne bi trebalo da bude odlika advokata. Koljević daje veliki značaj ovom liku propuštajući, međutim, da decidirano i odbrambeno jasno i odlučno postavi okvire događaja koji je promenio svet i istinskih heroja koji su taj događaj postavili na scenu velike istorije. Početak Prvog svetskog rata pre sto godina je bio sticaj mnogih okolnosti i napora, a glavni, navodno inicijalni akter, Gavrilo Princip, ni ovom prilikom nije dobio svoje studiozno celuloidno istorijsko tumačenje. U Koljevićevom filmu on zapravo nije ni sporedni lik. Plenio je „prisustvom“ i to u „revolucionarno odlučnom izdanju“, značajan ne kao primarni akter, već kao pasivni subjekt zapleta priče.

[restrictedarea]

Profesionalizam na nivou  U suštini film je intezivna dvoipočasovna rekonstrukcija farsičnog suđenja mladosti koja je digla ruku na monarhiju. Ali se ne bavi previše tom mladošću. Motivi ostaju na površnim revolucionarnim parolama. Čak i za film o ratu uoči rata, koji je sebi dao zadatak da bude dokumentaristički precizan, nažalost i nepotrebno neutralan, to jednostavno nije dovoljno. Moguće je uneti i izvesnu dozu oštrine u sud oko izbora teme i junaka pa reći da je fokus filma morao ili bar mogao da bude i neko drugi, odnosno da je taj rat koštao previše srpski narod da bi se vek kasnije njegovo evociranje svelo na odu po sebe opasno principijelnom austrijskom advokatu. Posebno kada sve strašne tragedije iz tog rata koje smo morali da doživimo i jedva preživimo i dalje ostaju izvan filmskog komentara, što naravno nije Koljevićev problem niti krivica. Ova opaska pada još teže kada se pogleda s kakvom je ozbiljnošću Koljević snimio svoj film. Profesionalizam na najvišem nivou svih učesnika, zavidna nadahnutost kompletne ekipe, čak i neki vanserijski ispadi izvan visokog nivoa profesije primetni su u ovom filmu. Najpre su glumci ti koji su pružili maksimum. Od najmanjih do ključnih rola, od početnika do najiskusnijih tumača Koljevićevih likova, svi su bili maksimalno odlučni da svoj lik predstave što upečatljivije, pa je ono što su stvorili samo po sebi motiv za gledanje. Ni produkcija, što je neuobičajeno za domaće prilike, nije manje uspešna u zavođenju gledaočeve pažnje. Scenografija, fotografija, hrabri kasting, kostimi, vešto korišćenje lokacija, sve je na svom mestu, kao savršeni segment funkcionalnog i preciznog mehanizma. Sve je idealno osim izbora teme. A taj izbor teme je diktirao i ritam priče i njene heroje. Neodoljivo provocira pitanje kakav bi film stvorili Koljević i njegovi saradnici da su se sa ovakvim istim entuzijazmom i nadahnućem pozabavili nekim od bezbrojnih istinski za Prvi svetski rat i nas u njemu značajnih trenutaka.

Otuda, ostaje da i dalje nijedno od brojnih manje ili više čuvenih književnih dela koja su opisivala ratne strahote Prvog svetskog rata nije bilo inspirativno za autore s velikog ili malog ekrana. Zašto, recimo, „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića ili „Srpska trilogija“ Stevana Jakovljevića, nisu konačno doživeli odavno zasluženu ekranizaciju? Deluje da je i dalje Prvi svetski rat nešto što ne bi trebalo buditi iz prijatno zaturene tragične prošlosti i da taj period stradalničkog hiperponosa srpske nacije nije prigodan aktuelnom alchajmerizovanju naše nacionalne pameti i pamćenja. Koljevićeve vrle i slavne kolege koje važe za veličine i „legende“, kao ni oni mlađi, i dalje nisu zainteresovani za bilo koji priču, ličnost ili događaj iz Prvog svetskog rata. Ta je tema neizlečivo opasna, pa i kužna. Među kolegama koji su bezbedno zaboravili i na godinu jubileja i na Veliki rat, pa i na to čije su kinematografije pripadnici, Koljević je, dakle, izuzetak koji potvrđuje pravilo. Za neke sigurno i ludo hrabar. Jer, svima njima uporno ostaje nezanimljivo da se pozabave nekom od čuvenih bitaka ovog rata, istorijski jedinstvenom stradanju jednog naroda kao što je zbeg preko Albanije, strašnom umiranju na Krfu ili bar trijumfalnom povratku u zemlju kroz solunski front. Mada, nismo jedini dobili amneziju o tom vremenu. Ni svetska produkcija u godini velikog jubileja nije pojurila da se oduži ratnicima Velikog rata. Osim Bi-Bi-Sijeve televizijske miniserije „37 dana“, o kojoj smo pisali, a koja se takođe bavila zbivanjima koji su svet uveli u ovaj rat (mada, arogantno iz britanske perspektive), drugih doprinosa filmovanju tog vremena još nema. Koljević je tako sa svojim filmom trenutno retki ispad čak i u svetskoj konkurenciji.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Uloge: Nikola Rakočević kao Rudolf Cistler, Vuk Kostić kao Veljko Čubrilović, Nebojša Glogovac kao Leo Pfefer, Vaja Dujović kao Jovanka Čubrilović, Dragan Petrović kao Sudija Kurinaidi, Miloš Đurović kao Gavrilo Princip, Marko Grabež kao Nedeljko Čabrinović, Marko Jovanović kao Trifko Grabež, Ljubomir Bandović kao Narednik Murat, Boris Isaković kao Franjo Svara, Milan Marić kao Danilo Ilić, Vučić Perović kao Vaso Čubrilović, Branislav Lečić kao Viktor Ivasjuk, Novak Bilbibja kao Mitar Kerović, Radoslav Milenković kao Vencl Malek, Branislav Tomašević kao Miško Jovanović, Irfan Mensur kao Advokat Premužić, Andrej Pipović kao Cvetko Popović, Milan Novaković kao Ivo Kranjčević, Vladislav Mihailović kao Pisar, Marko Janketić kao Ivo Andrić, Andrej Šepetkovski kao Veljko u Kerestincu, Ivana V. Jovanović kao Julijana Cistler, Jovana Stojiljković kao Jelena, Peđa Marjanović kao Drago Mraz, Mihajlo Jovanović kao Viktor Rupčić, Nikola Vasiljević kao Ustaša komandir, Vladimir Maksimović kao Hamdija Nikšić, Nenad Pećinar kao Advokat Perišić, Milan Popović kao Blagoje Kerović, Bora Nenić kao Slavko, Ivan Zablaćanski kao Ivan Endliher, Branko Perišić kao Policajac, Kristina Savkov kao Vanda Cistler, Dejan Karlečik kao Doktor, Stefan Vukić kao Narednik, Milan Vučković kao Novak, Matija Đikić kao Moric Alkalajz i Vladimir Tica kao Ivasjukov pomoćnik.
    Ovaj film je mnogo sjajan i odličan. Ovo je priča o mladom advokatu Rudolfu Cistleru koji je na suđenju branio Mladobosance.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *