Алексеј СМИРНОВ – НАТО: НА УКРАЈИНИ ЈЕ СВЕ ЈЕДНОЗНАЧНО

Украјинска криза и напетост између Русије и Запада постали су непријатно изненађење за све стране заинтересоване за продуктивну сарадњу. Србија се нашла у сложеној ситуацији: све јој све теже да наставља са политиком опрезне неутралности, бирајући између евроинтеграција и сарадње с Русијом.Уз то, скоро председавање Србије у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) примораће руководство државе да делује са нарочитим опрезом, што му је до сада полазило за руком.

Па ипак, проблем усложњавања односа са Русијом не виде сви – за НАТО је повратак „источне претње“ постао шанса да се оправда сопствено постојање;она се  просто не сме пропустити.

Од почетка кризе НАТО савез је без оклевања покренуо своју делатност на Истоку, а бивши генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмунсен, је више пута уверавао чланице о спремности савеза да их заштити од било какве претње. Ипак, у реферату намењеном за интерну употребу који је дошао у посед редакције магазина Der Spiegel тврдило се сасвим супротно – да НАТО блок није спреман за евентуални сукоб са Русијом.

Изненадна активизација већ годинама пасивне војне бирократије довела је до тога да се у штампи појављивало све више информација које би савез радије сакрио. Тај истиDerSpiegelобјавио је планове о преусмеравању треће позиционе области  Система противваздушне одбране на Русију, и то на иницијативу балтичких држава и Пољске, а затим се штампа домогла инструкција НАТО-ау вези са кризом на Украјини.Основно усмерење документа је, на први поглед, јасно – НАТО инисистира на недопустивости „руске агресије“ и подржава своје савезнике. Али, употреба разводњених формулација сведочи о томе да прави циљеви савеза не одговарају обећањима датим савезеницима и потенцијалним партнерима.

Документ као први задатак организације дефинише „демонстрацију одбрамбеног карактера дејстава НАТО-а и одсуство намере да се припрема за конфликт“. Ту формулацију – „демонстрација“, а не „потврда“ – аутори користе више пута. Аналитичари савеза поново нуде идеју супротстављања Русији инсистирајући на неопходности „подвлачења привржености НАТО-а нормама међународног права и потписаним споразумима, истовремено демонстрирајући најочитије кршење међународних обавеза од стране Русије, супротстављајући се руским напорима да легитимизују своје акције применом лажне правне аргументације“. Другим речима, било какви да су аргументи Русије – они су лажни. Ситуација нам је позната: 1999. таква је реторика коришћена као оправдање за бомбардовање Југославије.                

На крају, аутори прелазе на кључно питање: каква је позиција НАТО-а према Украјини и могућности њеног приступања НАТО-у. Ту изненада престаје разводњавање појмова: “Премијер Украјине је јасно ставио до знања да ступање Украјине у НАТО није на дневном реду. То је суверени избор Украјине, и НАТО га уважава“, суво саопштава документ, подвлачећи да Украјина није Европа.

И још: “Фундаментални циљ НАТО-а је колективна одбрана. Савез је спреман да заштити све чланице од било какве претње“. Украјина – није чланица НАТО-а, подсећају аналитичари,скромно прећуткујући горепоменуту „крађу информација“, из које се јасно видело да савез није „спреман“ да одговори на „било какву претњу“.

Зар такво понашање НАТО-а не указује на оправданост опреза код Срба кад је зближавање с НАТО-ом у питању? Сасвим је могуће да би Србија, изабравши атлантистички правац, изгубила било какву могућност зближавања с Русијом. Питање је шта би добила заузврат.

Размотривши питање Украјине, аутори прелазе на однос са „потенцијалним противником“, без кога је постојање организације бесмислено – Русијом.

«Проширење НАТО-а Русија је нетачно протумачила као претњу сопственој безбедности. Важно је супротставити се таквим лажним тврдњама, подвлачећи мирни и демократски карактер проширења, које се одвија на основу слободног избора суверених држава, а у складу са захтевима НАТО-а“.  Овде нема ничег новог – та се теза користи од тренутка настанка НАТО – савеза. Да ли треба наглашавати да у Русији мисле другачије? Тешко да ће се ситуација изменити, а тврдње НАТО-а да „савез не разматра могућност војне интервенције демонстрирајући карактер своје подршке Украјини, као и ограничења истог“. То Русију ни у шта неће убедити, а Украјину ће разочарати. Можда све ово и изађе на добро – што јаснији буду увиди заинтересованих страна у намере НАТО-а, мање шансе ће НАТО имати да манипулише ситуацијом.