„Tu smo da Rusija ne bi opet nekako pobedila“ (2.deo)

„Sa grubih reči brzo su prešli na dela: pobacali su nas sa kola na glavu i zatim neko, očigledno stariji, promuklim glasom zlokobno nas je ispitivao, pretio da će nas nabiti na kolac“, prepričava stalni saradnik „Pečata“ kako je proteklo njegovo petodnevno zarobljeništvo na ukrajinskom ratištu

Piše Sergej Belous

Rekavši nam: „To je to, momci, večera je gotova, vreme je za spavanje“, komandir je iznenada zastao i završio srdačan razgovor za stolom. Pokazao nam je mesto za spavanje, davši nam asure i vreće. „Lezite, ispavajte se, ujutru će doći po vas i sve će se razjasniti, bez brige“, dodao je i ostavio nas pod stražom dežurnog.
San nije dolazio, a dok smo „spavali“, za stolom se okupila nevelika grupa vojnika. „A šta ovi, spavaju? Novinari, a?“, pitao je jedan od njih i zatim dodatno pojasnio: „Jesu li ih izbatinali?“ „Ma nisu stigli“, poluozbiljno odgovori drugi. „A što oni na asurama spavaju?! Zašto ja, eto, spavam na zemlji, a za njih takav komfor?“, ogorčeno zapita treći, jedan od onih što su nas na početku zadržali. „Ma to su ti novinari, lukavi. Sigurno se prave da spavaju, a u stvari nas prisluškuju“, zajedljivo je dodao četvrti.
Oko šest ujutru, samo što smo se probudili (inače smo uspeli svega nekoliko sati da dremnemo) izveli su nas iz vojnog logora (tada sam i primetio kutiju sa namirnicama na kojoj je bilo napisano „40. bataljon teritorijalne odbrane“) na kontrolni punkt kod auto-puta, rekavši nam da mirno posedamo na asfalt i da ne izvirujemo, već da strpljivo sačekamo kola iz štaba, koja bi trebalo da stignu u svakom trenutku… Ali jutro, koje smo mi prekraćivali deleći utiske i raspravljajući o događajima od prošle večeri, brzo je proletelo i došlo je podne. Za to vreme su nam samo nekoliko puta prilazili vojnici, u početku samo donoseći supu, a potom je došao komandir i s neprirodnom učtivošću, zamolio moje prijatelje da podele sa njima uvozni rum koji smo bili kupili u „fri-šopu“:
„Momci, nemojte da ste sebični, poslužite nas…“ I sa osmehom dodao: „Molim da primetite: mi ne otimamo – mi molimo!“ Roman se posavetovao sa Sergejem i nevoljno se saglasio da uruče „poklon“, mada sa komentarom: „Ali samo jednu flašu, onu s belim rumom, a sa crnim ne dam, to sam kupio svojoj devojci!“ Komandir se obradovao, zahvalio momcima i otišao.
[restrictedarea]

POČINJE MUČENJE Po-dnedno sunce je pripeklo, a kola još nije bilo. Na kraju su nas prebacili u hlad, tamo gde smo sinoć sedeli vezani, obgrlivši drvo, s tim što nas ovaj put niko nije vezivao lepljivom trakom, već su nam samo naredili da ostanemo na mestu. Moje kolege su već počele veselo da filozofiraju o „specifičnosti ukrajinskog nacionalnog plena“, a ja kao da sam nešto predosećao, nisam delio njihov optimizam, čak sam ga smatrao ishitrenim i napominjao da je sve dobro što se dobro svrši (pritom stavljajući naglasak na poslednju reč). Nažalost, moje su opaske bile opravdane: uskoro je počelo da se odmotava klupko, najpre manjih neprijatnosti.
Očigledno znajući za darežljivost mojih kolega, nama je prišao jedan vojnik rešen da okuša sreću i zatražio da i sa njim podelimo rum, rekavši:
„Šta je, šmekeri, žao vam je da podelite? Vi ćete još kupiti sebi, a nama ovde samo pivo dovoze, već nam je dozlogrdilo, uželeli smo se nečeg normalnog.“ Istog momenta sam se setio „suvog zakona“, koji je uveo Strelkov u početku u Slavjansku, a zatim i u Donjecku – tamo o alkoholu i ne sanjaju, vlada disciplina: oni koji se ogreše (a to su pojedinci) odmah bivaju udaljeni sa položaja i poslati da kopaju rovove u prvim redovima, u najboljem slučaju. Roman je kategorički odbio da poslednju flašu prepusti vojniku, koji je, uspevši da nas poremeti, otišao vidljivo gnevan.
Zamolili smo da se pozove komandir i kada je stigao, ispričali smo o nedavnom incidentu. Komandir se izvinio i rekao: „Ne obraćajte pažnju na njega, on je kontuzovan!“ Zamolili smo da nam se precizira kada će doći auto po nas i pokušali da se dogovorimo da nam pozovu redakciju – i za svaki slučaj dali vizitkartu sa brojem redakcije. Posle deset minuta doneli su nam telefon sa već ukucanim brojem i rekli: „Evo, ovo je komandir štaba, pitajte, šta biste vi to hteli.“ Roman je uzeo slušalicu – ali razgovor je bio bez rezultata: komandir nije razumeo o čemu se radi, rekao je da je zauzet i da će se javiti kasnije.
Uskoro su tri vojnika (jedan je sve što se dešavalo snimao telefonom) doneli nekoliko starih ratnih uniformi i naredili da se presvučemo:
„Već smo se pokajali što smo vas zadržali. Došlo je naređenje: ostajete ovde sa nama da ratujete.“
Podrazumeva se da smo odmah odbili. Usledio je buran protest:
„Kako se vi to usuđujete da odbijete da branite svoju otadžbinu?! Sad ću da uzmem vaše pasoše i da napišem: Odbili da brane zemlju!“
„Ali, to će biti tretirano kao uništavanje dokumenata“, nepokolebljivo je parirao Roman, posle čega je uporno zahtevao da ponovo zovu komandira.
„Pazite, u tom slučaju vas će predati kontraobaveštajcima, a tamo će vam biti gore“, preteći su nam dobacili pred odlazak.
Komandir, koji je uskoro stigao, izrazio je nezadovoljstvo što nismo pristali da budemo topovsko meso i rekao da su se u redakciji kanala „112“ nas „odrekli“ (što je, naravno, bila neistina). Svi pokušaji da se u našem prisustvu pozove redakcija bili su odbijeni. Za oko pola sata konačno je došlo vozilo po nas: to je bio vojni „pikap“. Vratili su nam sve stvari, rekli da brzo proverimo da li je sve tu i da potpišemo potvrdu u stilu „nemamo zamerke“. Sa olakšanjem smo ušli u vojni automobil. U malom sovjetskom džipu bez krova, sedeli su još dvojica sa „fantomkama“ – jedan za volanom, a drugi artiljerac. Dok smo se smeštali, primetili smo da je na haubu bila zakačena velika zastava Ukrajine. Krenuli smo, uz upozorenje pratilaca:
„Ne pokušavajte da bežite, odmah ćemo otvoriti paljbu do smrti.“

„JA BIH VEĆ ZAMAHNUO MAČEM“ Vožnja je trajala oko sat vremena, kada smo primetili oglasnu tablu pored puta na kojoj nam žele dobrodošlicu u Starobeševski rejon. Tada su od nas zahtevali da vežemo jedan drugom oči: približavali smo se tajnom objektu, vojnom štabu Krivbas (koji je, kao što se kasnije razjasnilo, i bio 40. bataljon teritorijalne odbrane). Morali smo da poslušamo. Uzgred, sve ostalo vreme do našeg „oslobađanja“ proveli smo faktički u mraku.
Po dolasku su nas odmah okružili vojnici i počeli da se prepucavaju:
„Oni su ratni zarobljenici?“
„Ne, novinari.“
„Ruski?!“
„Ne, izgleda ukrajinski…“
„Vala, ja bih već zamahnuo mačem.“
Dok je rukovodstvo pregledalo naša dokumenta, obični vojnici su nas zasipali pitanjima o životu i poslu. Urezao mi se u pamet značajan dijalog između Romana i jednog vojnika: „Moja majka je Ljudmila Gnatjuk, poznata ukrajinska pesnikinja, autor nekoliko knjiga poezije…“ „I, šta je ona napisala o Evromajdanu?“ „O njemu nije pisala.“ „Kakva je onda ona ukrajinska pesnikinja?!“
Iznenada, vozilo se ponovo pokrenulo i odvezli su nas u nekakvo dvorište. Dodatno ispitivanje ostrašćeno se nastavilo u surovijoj formi. Sve „krivbasovce“ je bunilo kako je moguće spokojno raditi kao vojni dopisnik u Donjecku, gde, po njihovim pretpostavkama, svuda vrebaju krvožedni teroristi, ulice pune narkomana-separatista i svakakvih drugih manijaka. Našim pojašnjavanjima da tamo nije tako strašno, čak i da je dovoljno bezbedno, vojnici nisu poverovali, već su odmah imali spreman „bolji“ odgovor: „Vi u stvari niste nikakvi novinari, već ruski špijuni – diverzanti!“
Tada su pristigli oficiri iz štaba rekavši: „To je to, momci, sada ste prinuđeni sa nama da sarađujete: vaša dokumenta su falsifikati!“ Ponovo smo zamolili da pozovu redakciju, gde bi potvrdili istinitost naših novinarskih identiteta, ali osim odbijanja usledilo je i neočekivano razjašnjenje: „Tako, vi imate falsifikovane ukrajinske pasoše, vi ste ruski državljani!“
U krivicu su nam dodali i prisustvo na „intervjuu“ sa Strelkovim (tako su medijski nepismeni vojnici nazvali njegov brifing). Ukratko, sa grubih reči brzo su prešli na dela: pobacali su nas sa kola na glavu i zatim neko, očigledno stariji, promuklim glasom zlokobno nas je ispitivao, praveći pauze između pitanja: „Ko? Kada? Zašto su vas ovamo poslali?“ Istina o zadatku redakcije da snimamo izbeglice u Rostovskoj oblasti nije ga zadovoljavala i počeo je da nam preti da će nas nabiti na kolac.
Tada je Sergej Bojko zadobio nekoliko udaraca cokulom, a mene su jako, skoro do gubitka svesti, udarali po kičmi drškom od automata govoreći: „Za tebe, od celog ukrajinskog naroda!“ „Raduj se što te ne bijemo kundakom“, izazivački je neko dobacio. Podigli su nas i otpozadi nas vezali za „kočeve“ (verovatno neke zaoštrene palice) – „još jedna šansa za priznavanje“ – ali sva trojica smo odbili da lažemo. „Poslaću ja vas Desnom sektoru‘! Tamo ćete dobiti pun tretman! Začas ću pozvati Dimu Jaroša“, zlurado je kriknuo za oproštaj komandir koji nas je ispitivao.

MUČNO PUTOVANJE Ne dobivši željeni rezultat, satrapi iz Krivbasa posadili su nas u neki putnički automobil strane marke. Meni se posrećilo da putujem sa Bojkom istim kolima, dok su Gnatjuka povezli drugim. Sedeći napred, vojnici su dugo i uporno pokušavali da shvate kako da uključe klima uređaj – automobil im je bio nepoznat, a njegov vlasnik je ležao vezan u prtljažniku sa džakom na glavi (usput je molio da mu se napravi rupa da bi mogao da diše, ali bezuspešno). Posle 40 minuta, auto se zaustavio i dodali su nam još jednog zarobljenika, posle čega su meni i Bojku vezali ruke lisicama na leđima. Iznenada sam osetio kako me sve jače i jače stežu, sužavajući mi lisice oko šake – dok se nisu usekle u kožu skoro do kostiju a oštar bol (koji je ličio na prelom) postao je nepodnošljiv. Nemajući snage da se suzdržim, počeo sam da tražim da se popusti sa lisicama, ali moja stradanja nisu interesovala vojnike, koji su se izgovarali da su ključ predali drugim kolima i da sam svejedno dužan da se setim kako su me „obučili (u Rusiji) da se ponašam u ovakvim situacijama“. U takvim okolnostima, ostatak puta se za mene pretvorio u pakao.
Kada se automobil zaustavio, čuli smo neke glasove, izveli su nas, na moju sreću skinuli grozne lisice i naredili da sedimo ili ležimo na gorućem asfaltu pod vrelim suncem, čekajući ne zna se šta. Ponovo smo pokušali da nagovorimo vojnike da pozovu televizijsku redakciju. Odgovorili su nam: „Mi ćemo sami da odlučimo sa kim ćemo da se povežemo.“ Iz razgovora ljudi okolo, shvatili smo da se nalazimo u Mariupolju, u regionalnom štabu takozvane „antiterorističke operacije“ (takvim eufemizmom su u Kijevu rešili da zamene neudobni koncept „građanskog rata“). Iščekivanje se produžilo na nekoliko sati, i ja sam čak uspeo, premoren paklenom vrućinom, da se „isključim“ na neko vreme.

NASLEDNICI SS GALICIJE Predveče su nas ponovo smestili u kola (vezavši nam ruke napred samolepljivom trakom) ovaj put svu trojicu zajedno. „Vi znate ko vas vozi?“, brzo je pitao siledžija koji je sedeo napred. „Ne, nemamo pojma“, odgovorili smo.
„Mi smo strašni ljudi“, počeo je vođa sarkastično. „Mi smo iz bataljona Dnjepr-1.“ Kako smo uspeli da shvatimo iz njihovog razgovora, predstojao nam je dalek put ka Dnjepropetrovsku, gde je jednog od njih čekala žena sa maloletnom ćerkom. Gajili smo nadu da će nas tamo predati Službi bezbednosti Ukrajine, gde će incident biti razrešen jednim pozivom glavnom uredniku.
Borcima je bilo dosadno i pokušavali su da nas navedu na razgovor. „Eto vi novinari, vi ste četvrta vlast“, počeli su poučno da raspravljaju. „Zašto ćutite i ne govorite o pravim herojima? Ako budete pisali i pokazivali istinu, vas će uvažavati i ukrajinska armija! A na televiziji samo generale pokazuju. Vi možete da pomognete da i obični momci, koji sebe žrtvuju, dobiju priznanje ‚Heroj Ukrajine‘!“
Pitali smo ih da nam razjasne problematiku i ispričaju nekoliko podviga ako žele. Suština onoga što smo čuli sastojala se u sledećem: veoma često se dešavalo da neki vojnik, posle uspešnog probijanja obruča nadmoćnih snaga „de-en-erovaca“, zadobije ozbiljne rane i ostane bez ruke ili noge, a da posle toga dobije potvrdu o „povredi na vojnoj obuci“. Tačnije, ni status učesnika vojnih dejstava, ni specijalnu invalidsku kategoriju, da ne govorim o nagradama… Ili, evo drugog slučaja: vojnik koji je poginuo u bombardovanju („Grad“) bio je zaveden kao preminuo od „srčanog napada“.
Dalje se zapodenula tema ukrajinske istorije, došli smo i do pitanja ko je zaista bio zloglasni Stepan Bandera, vođa ukrajinske ustaničke, pronacističke vojske u Drugom svetskom ratu. „On je, za razliku od Vlasova, bio heroj, a ne izdajnik otadžbine, on se borio za Ukrajinu… SS Galicija je takođe ratovala za nezavisnu Ukrajinu“, naglasili su „ispravan odgovor“ i gordo ga dopunili:
„I mi smo, eto, sada tu, da ta ruska pogan ne bi opet nekako pobedila.“
Beseda o patriotizmu ubrzo se dotakla i savremene politike. Borci Dnjepra-1 počeli su da hvale svog zaštitnika, oligarha Igora Kolomojskog (upravo njemu pripada ovaj bataljon):
„Njega, eto, mnogi gone, kritikuju, a on je, mada je Jevrejin, bolji od mnogih Ukrajinaca milijardera. Vrlo izdašno podržava vojsku! Pravi ukrajinski patriota!“ Rešio sam da ponovo pitam: „Znači, istina je da Kolomojski finansira teritorijalne bataljone, a posebno Dnjepr-1?“ Siledžija, koji je sedeo ispred mene, bez ustezanja je potvrdio tu činjenicu: „Da, on nam iz celog sveta dovodi instruktore! Sve neophodne potrepštine.“
Posebno su sve „dnjeprovce“ radovale visoke plate, ali više im se sviđalo da sakriju njihove tačne iznose. Najviše mi se urezala jedna rečenica (inače, već smo je bili slušali i u Krivbasu) koja je postala uobičajeni protivargument na naše reči da smo mi zadržani zbog nesporazuma:
„Greške nisu strašne, rat sve otpisuje! Čak i vas trojicu… Posebno kada mi imamo takve gubitke na frontu.“
Nastavak u sledećem broju

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *