Српски филм у овом тренутку: Ничија деца српског филма

Иако неке од награда на светским фестивалима поједине наше филмове и даље не мимоилазе, стање у домаћој кинематографији је једнако црно и безнадежно као што су и теме које нови и стари аутори упорно бирају за своје филмове. Ево примера…

Пише Владислав Панов

У години и овдашњег обележавања века од Великог рата, да не помињемо моћне (да ли само наизглед!?) литерарне узоре из наше књижевне заоставштине, који и даље нису успели да инспиришу ниједног домаћег филмског ствараоца, тренутно је, како изгледа, пун погодак надахнутост једног од домаћих аутора наводно истинитом босанском причом о детету које је одрасло међу вуковима. „Ничије дете“ младог београдског синеасте Вука (добра животна иронија у вези са његовим именом?) Ршумовића освојило је три признања на недавном Венецијанском фестивалу. Реч је о српском Ромулу (или Рему) и босанском зову дивљине, на који су се хвалоспевним урлицима тако радо одазвали они тамо, „напољу“, који нас иначе тако радо награђују ласкавим признањима кад год се вратимо у блато, дивљину, међу животиње. Једно од њих је и награда критике у оквиру одељка фестивала који се назива „Недеља критике“. Треба ли, дакле, да се окрећемо бурној историји коју нам ионако не признају, а овде је колективно заборављена, самовољно или и по диктату, или да се, ето, посветимо уносним причама из стварности, које се дају уновчити тамо, „напољу“, у замену за још једно приказивање нас и нашег света у примитивном светлу које се од нас очекује?
[restrictedarea] Поменути филм, дакако, даје позитивну потврду да је овај други смер исправан. Посебно у земљи која и даље нема намеру да стратешки усмери своју кинематографију у правцу макар и најлаганијег умивања ужасне представе коју, захваљујући нама, о нама имају други. Тренутно стање, ако се уопште може тако назвати, наше кинематографије слично је ономе које влада свуда у друштву. Када се појаве признања доброг медијског капацитета за убирање туђих ловорика у своју корист, појављују се политичарски и медијски хвалоспеви, тапшање по рамену, празне подршке. Победници се славе, без обзира на цену своје победе, али се у њиховом свету те победе не материјализују као било шта позитивно или подстицајно. Све остаје исто. Људи који су се определили да раде на филму препуштени су себи, а што увек значи и вишегодишњем мучењу да се до завршетка филма некако дође. То мучење неизоставно подразумева препуштање најнепријатнијим уступцима најнепријатнијим људима и „правилима игре“ иза сцене. Ретка повлашћена и „велика имена“, добро инсталирана у свим временима и политикама, која су направила трајне комбинације са иностраним фондовима, екипама и полуприватним кликама, одавно не представљају нашу кинематографију иако се иза ње крију и чак вечно учествују у њеним управљачким структурама без обзира како суштински немоћне, непотребне и стратешки штетне оне са њима и под њима биле. Остали, већина − на ветрометини немаштине, одбачени од кругова који раде и државних структура, јадно подржани од министарстава и фондова који им никада нису довољна подршка. Тај се вид кинематографске реалности и даље не мења. Када се деси неко „Ничије дете“ (заправо, наслов филма је најприкладнији за описивање односа поменутих према нашем филму) сви га одмах присвајају иако је ничије било када га је требало створити. Оно се рађа и живи међу вуковима, али за разлику од филмске приче, и остаје међу њима, док се вукови не намире. Млади Ршумовић каже да је годинама радио на свом филму. Није једини. Већини треба најмање неколико година да од идеје створе коначан продукт. Ако га уопште створе.
Јубиларна година од Великог рата је била временски подстрек за Срђана Кољевића и његов филм који, додуше посредно, говори о Гаврилу Принципу и околностима које су претходиле атентату на аустроугарског надвојводу Фердинанда, као и потоњим последицама. Међутим, филм (и најављена телевизијска мини-серија) касне неколико месеци, управо због мањка пара иако је реч о ретком примеру филмске идеје иза које је заједнички стао цео филмско-политички естаблишмент задужен да то чини по опису свог посла. Уколико и успе да се представи гледаоцима, Кољевићев филм о браниоцу Гаврила Принципа на фарсичном и крајње непоштеном суђењу, што је најављена идеја овог филма, он ће бити једини наш производ који се враћа у чувену прошлост ове земље захваљујући којој је створена Југославија, а Србија остала без генерација свог најдрагоценијег ткива да би се земља сачувала. Тема која је, међутим, и даље неинспиративна. Јер, наше биоскопе у месецима године која обележава век од почетка великоратног страдања српског окупирају сасвим друге покретне слике. „Атомски здесна“ Срђана Драгојевића, који се са соцјугословенским детињством и даље обрачунава „интернационалном“ постјугословенском целулоидном заједничком игром екипе здруженог братства и јединства, бавећи се овом приликом темом трагикомичне драме око балканског тајмшеринга, најбољи је пример индолентног и циничног односа приликом избора тема које ће ретки домаћи филм донети пред своје једнако ретке гледаоце. „Варвари“ младог Ивана Икића нуде очекивану варварску слику Србије из недавне прошлости, уз помоћ фудбалских навијача хулигана, смештену у политички контроверзни контекст. Још једна трагедија сарајевског ратног времена од пре две деценије, приказана у филму Слободана Скерлића „Топ је био врео“, начела је овогодишњу филмску сезону придодавши још један сегмент у обимном целулоидном освртању на тај рат који, као и сви претходни, не тумачи, не објашњава и не разоткрива ништа ново из тог страшног времена. За разлику од осталих, иако поштенији од њих, потпуно је погрешног тајминга. То су они велики примери. Мањи су још драстичније – мањи. И излишнији. „Црвени макови“, омнибус троје младих аутора, труди се да наслика очај савремене српске провинције огрезле у беди, дрогама, егзистенцијалном бесмислу и црнилу. Иако је филмска година почела премијером романтичне драме „Кад љубав закасни“ Ивана Стефановића, једнако непотребне, само из других разлога, та је година ушла у свој устаљени трагични и безнадежно црни колосек. Да је безнадежан и слеп, тај колосек, свакако доказује и актуелна појава дуго најављиване ексјугословенске копродукције „Мали Будо“ у режији Данила Бећковића, чија се погрешно комична трилер прича купа у стереотипима српско-црногорског примитивизма чинећи и овај подухват суштински сувишним. За разлику од „Варвара“, који Косово користи као средство, „Енклава“ Горана Радовановића (најављена копродукција са Немачком) са још неизвесним термином дистрибуције, настоји да Косово актуелизује у зомби душама лаконске српске јавности окренуте себичном хедонистичком животарењу причом о српској заједници на Косову издељеној на затворенички изоловане енклаве, у којима ни за мртве нема слободе.
Јунаци из сиротишта, одбачени генерали − ратни злочинци, уврнути поборници паранормалних феномена, испосници који се кају због великих ратних грехова, протагонисти забрањених и наравно, крајње несрећних љубавних комбинација и судбина, као и широк круг ликова који су са социјалног, душевног и моралног дна, теме су и протагонисти у њима који ће бити присутни у наредном периоду у нашим биоскопима захваљујући филмовима чији је, додуше, тренутни постпродукцијски статус неизвесно између сна и јаве, ближе непостојању и апсолутно непредвидљивом реализовању.
[/restrictedarea]