Sjajni pečat srpske avangarde

Opus ovog jedinstvenog umetnika upućuje i na estetsku širinu naših najboljih avangardista koji su imali smisla za potrebe publike

Piše Dejan Đorić

Galerija Srpske Akademije nauka i umetnosti jedna je od poslednjih beogradskih i srpskih oaza prave, čiste i velike umetnosti. Uđemo li u taj svečani prostor, unapred znamo da ćemo biti pošteđeni amaterizma avangardnog ili figuralnog tipa, predstoji nam umetnički doživljaj prvog reda. Ovog puta u Galeriji je predstavljena izložba iz serije „Muzej u pokretu – putujuće izložbe iz zbirki Muzeja savremene umetnosti Beograd“, sa katalogom u kojem je iscrpni tekst Žakline Ratković, kustosa izložbe i urednika kataloga. Do 21. septembra u Galeriji SANU se održava veća izložba crteža i grafika Mihaila Petrova (1902−1983) jednog od najznačajnijih srpskih grafičkih umetnika. Godinama se bavio slikarstvom, ali će ostati upamćen po vanrednim grafikama i crtežima, među najboljim u periodu između dva svetska rata, kada sve više slabi aktivnost Ljube Ivanovića, prvog srpskog crtača i profesora, od koga je Petrov učio. Za širu javnost veoma su važne ovakve izložbe koje podsećaju na istorijske pojave.
[restrictedarea] Veoma talentovanog maturanta zapazio je i u umetnost uveo veliki slovenački slikar Rihard Jakopič. Posle Prvog svetskog rata u Srbiji mogao je samo da se upiše na Umetničku školu u Beogradu, gde je učio sa Zorom Petrović i Vasom Pomorišcem. Čitao je mnogo, posebno ga je zanimala aktuelna umetnost, u Beču i Parizu upoznao se sa savremenim kretanjima. Oduševili su ga radovi Paula Klea, Vasilija Kandinskog, Oskara Kokoške, Georga Grosa, nemački ekspresionizam, doneo je časopis „Der Sturm“ i iz prve ruke se informisao o francuskom kubizmu. Ubrzo je izbio u prve redove srpske avangarde i uz Jovana Bijelića, koji je tada naslikao nekoliko futurističkih slika, i nadrealiste, izraziti je predstavnik nove umetnosti.
Bio je čest gost Knjižare S. B. Cvijanovića, u kojoj se okupljalo sve što je vredelo u intelektualnom životu ondašnjeg Beograda. Stari knjižar, dobronameran prema mladim buntovnicima do te mere da im je izdavao i knjige, priredio je u izlogu knjižare 1921. prvu izložbu ovog umetnika. Iste godine pokrenuto je ključno avangardno glasilo Istočne Evrope, koje je okupilo srpske, ruske i evropske napredne snage. Stanislav Vinaver, jedan od posvećenika Knjižare Cvijanović, omogućio je Petrovu saradnju sa „Zenitom“, gde je često objavljivao grafičke priloge. Ljubomir Micić, tvorac i izdavač „Zenita“, bio je jedna od najoriginalnijih ličnosti srpske kulture. U prvim redovima internacionalne avangarde, zastupao je kao ultrasrpski nacionalista stav o srpskom rasnom nadmoćnom tipu, koji je nazvao „barbarogenije“. Evropa je za njega genetski i stvaralački bila istrošena, predstojala joj je oplodnja i prevlast srpsko-slovenske rase i njene kulture. Slično su razmišljali Danilevski i slavenofili u devetnaestom, ali i Osvald Špengler, Mirča Elijade i Milić od Mačve u dvadesetom veku. Petrov se posle saradnje sa Micićem okrenuo još avangardnijim dadaističkim časopisima, „Dada Tank“ i mađarskom „Út“.
Njegovo zvanično školovanje išlo je traljavo. Zakasnio je da se upiše na bečku Likovnu akademiju a krakovsku je studirao samo jedan semestar zbog nedostatka sredstava. Škola mu, zapravo, više nije bila potrebna jer je bio formirani umetnik. Od 1926. do 1929. godine živeo je u Novom Sadu i pisao kritike za „Letopis Matice srpske“, za koji je Dejan Medaković tvrdio da je najstariji časopis u svetu koji bez prekida izlazi. Ključan je Petrovljev esej „Naši umetnici i kriza naše likovne umetnosti“, o čemu je tada govorio i Jovan Bijelić. Petrov doživljava krizu i na ličnom planu, uništava sve što je stvorio i okreće se figuralnoj grafici socijalne tematike i građanskom slikarstvu. Kako kaže u jednom od četiri filma snimljena o njemu, tih godina ga je nemaština naterala da se bavi i primenjenom grafikom, postao je dizajner i ilustrator vodećih izdavača kao što su Cvijanović i Geca Kon, za koga je radio opremu najuglednijih edicija. Njegov umetnički put zatim ide ka mirnijim vodama; između 1929. i 1940. pet puta je samostalno predstavio radove u beogradskom Umetničkom paviljonu, postao je profesor na Grafičkom odseku Akademije likovnih umetnosti a 1951. prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti. U poratnom periodu napustio je figurativni izraz i bavio se eksperimentalnom, improvizovanom grafikom, sličnom tada aktuelnom enformelu.
Na osnovu života i dela ovog istaknutog umetnika mogu se izvući zaključci bitni i za sadašnju umetnost. Reč je pre svega o nekadašnjem školskom sistemu. Pojedini naši univerzitetski profesori i akademici imali su neredovno, loše ili nikakvo formalno obrazovanje, ali su bili odlični umetnici pa ih je vlast uključila u prve redove. Danas se sistem školovanja okrenuo protiv likovne, u korist šireg pojma vizuelne umetnosti, netalentovani ali školovani pseudoumetnici, sposobni da urade doktorat ali ne i da se bave umetnošću, istisnuli su darovite sa umetničkih katedri. Nekada je netalentovanima bilo nemoguće da predaju, Mihailo Petrov je sjajan primer stvaraoca iz vremena kada nije vladala negativna selekcija. Iz tih razloga je Dragoš Kalajić u vreme Slobodana Miloševića želeo da bude ministar prosvete a ne kulture, što mu je kao funkcija nuđeno. Petrovljeva kriza, sumnja u avangardu, njenu društvenu ulogu i značaj odgovara sličnoj kod Jovana Bijelića i Radojice Noja Živanovića, jedinog našeg pravog nadrealističkog slikara. Posle iskustva sa naprednom, bavili su se socijalnom umetnošću ili građanskim intimizmom. Pored svih upinjanja Lazara Trifunovića da apstraktne grafike ovog stvaraoca predstavi kao vid enformela, one mogu biti i mnogo toga drugog. Važnije je da se iznese mišljenje o njihovom umetničkom kvalitetu; Petrovljevi radovi posvećeni praljama i rudarima, vid socrealizma, imaju veću umetničku snagu i vrednost od isprazne apstrakcije, u njih je majstor uneo i svoja ekspresionistička iskustva. Njegov opus upućuje i na estetsku širinu naših najboljih avangardnih umetnika, koji su imali smisla za potrebe publike i naroda. Umeli su da odbace eksperimentisanje i stvaraju figurativno, bili su pre svega dobro zanatski obrazovani ili prirodno nadareni. Danas se umetnici grčevito drže stranih uzora u nadi da će se dočepati neke stipendije ili sredstava iz fondova, misleći da će ih tako zapaziti neki zapadni kritičar ili, najčešće, iza avangardizma sakrivaju jad sopstvene netalentovanosti. Mihailo Petrov je u tom smislu uzorna, istaknuta figura, avangardni, ali i nacionalni umetnik onako kako je to časno biti, kao Srbin i evropski sin, što podrazumeva upoznavanje i isticanje prednosti i mana moderne, ali i tradicionalne umetnosti.
[/restrictedarea]