Са критичарске траке: Бицикл и љубав

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

Пише Васа Павковић

Снежана Радојичић ЗАКОТРЉАЈ МЕ ОКО СВЕТА
Београд, 2014.

Ових дана, док ми спавамо, будимо се, умивамо, одлазимо на посао, радимо, враћамо се с посла, вечерамо, гледамо ТВ, Снежана Радојичић путује Србијом на бициклу, од града до града, у оквиру пројекта промовисања књиге Закотрљај ме око света. То је, вероватно слутите, концептуални наставак пројекта путовања око света бициклом.
[restrictedarea] На том невероватном путовању Снежана Радојичић је до сада превезла више од 30.000 километара и прошла преко тридесет земаља у Европи и Азији, а намера јој је да по окончању евроазијске туре бицикл пренесе у Америку и тамо настави своје дуго путовање уз помоћ педала.
О свему томе, али и о много чему другоме, говори ова књига, која уместо очекиваног жанровског одређења „путопис“, храбро и веродостојно ставља жанр ознаку роман.
У авантуру путовања светом на бициклу и помоћу бицикла, Снежана Радојичић је пошла у договору с Брајаном Китом, бициклистом сличних опредељења, америчким држављанином, пореклом из Колорада. Спојио их је интернет и заједничка страст према вожњи на два точка, а у роман Закотрљај ме око света, ови јунаци улазе као љубавни пар који, крећући из јужне Украјине и Закарпатја, почиње дуго путовање. Неколико месеци роман прати њихове вожње, дневне туре, камповања у дивљој природи или код пријазних домаћина, на граници која дели и спаја Украјину, Словачку и Румунију, а потом окрећу бицикле на југ, стижу у Србију и посећују Београд, доцније источни део наше земље, да би се спустили до Пелопонеза и доста дуго боравили у Грчкој. Пред крај овог путописно-љубавног романа Снежана Радојичић и Брајан Кит улазе у азијски део Турске… Роман, сем „земљописног дела“, инсистира на изразито интимној, аналитички опсервираној мелодрами љубавне везе. Тако се текст одиста непрекидно удаљава од „хоризонта очекивања“ путописа, а све више је самоспознајни есејизирано-фикцијски текст о (не)разумевању ауторке и њеног партнера.
Многи теоретичари књижевности тврдили су да ће интернетске социјалне мреже укинути путопис – али се показује да је управо захваљујући интернету Снежана Радојичић упознала свог партнера и кренула на пут са њим. Помоћу специјализованих мрежа за бициклисте света, она је и путовала Европом и Азијом, често ноћивајући или боравећи код људи који су чланови или симпатизери одређене бициклистичке групе – што подразумева и обавезу да се, наравно бесплатно, „нађу“ путницима с педалама под табанима. Снежана Радојичић је захваљујући различитим мрежама, блоговима, Фејсбуку итд. и организовала своје путовање са Брајаном, али и доцнију усамљеничку пустоловину, после краха њихове љубавне и путничке (пријатељске) везе. Тако је стекла низ пратилаца у мрежи, често и пренумераната књиге Закотрљај ме око света чије је прво издање самиздат.
Писање блогова и свакодневно борављење на Фејсбуку омогућили су ауторки да реконструише свој пут, радећи неколико месеци на овом необичном рукопису, у Непалу, од октобра прошле године до фебруара ове. Тако да је путописна трајекторија романа реконструктивна (на мрежи и уз помоћ мреже) док је њен мелодрамски и егзистенцијално-психолошки ниво, својеврсни фикционални слој (ма колико био „реалан“ или реалан у Снежанином животу). У сваком случају, роман се чита не само као повест о дугом, скоро чудесном путу, са згодама и повремено опасним незгодама већ и као дело фикцијске књижевности, где нам се аутор „отвара“ често до неуобичајених граница интимности (ако границе у овом контексту већ нису погрешна реч!) Средишњи фикцијски део − интервјуа бициклистичког пара с новинарком Миром Адањом Полак − поново, макар тренутно, мења жанровску природу овог списа (а ту су и фотографије да у томе помогну).
Снежана Радојичић, међутим, није тек путник на бициклу који је решио да пише. Пре ове успеле књиге, она је у релативно дугом року написала још две. С првом, кратким романом (или повешћу) Кад су душе лутале, Снежана је 1994. ушла у редовно коло Прве књиге Матице српске и већ тада је запажен њен ванредни таленат. То је било потврђено и надмашено у збирци прича ЛП десет година доцније. Тај наслов се могао читати и као ознака дугосвирајућих црних грамофонских плоча, али и као скраћеница синтагме „личне приче“ – јер се радило о жестоким, урбаним причама из Београда, посвећеним интимним проблемима и ситуацијама млађих људи.
Објављена у едицији „Алфа“ Народне књиге, ова књига је средином прошле деценије потврдила да је у Снежани Радојичић српска књижевност добила добродошло појачање.
[/restrictedarea]