Ратнохушкачка пропаганда западних медија: ВАШИНГТОН ПОСТ

Из „Вашингтон поста“ преносимо уводник његовог уредништва, штампан 28. августа, и најновији текст редовне колумнисткиње овог листа, Ен Еплбаум (некадашња уредница „Поста“ и других западних „мејнстрим“ медија, добитница Пулицерове награде 2004. године, тренутно директорка Програма глобалне транзиције у лондонском Институту легатум) као примере – нажалост, нимало усамљене – ратнохушкачке и антипутиновске пропаганде у водећим, поготово америчким медијима. Речима Еплбаумове, иначе, додатну тежину даје чињеница да је реч о супрузи актуелног министра спољних послова Пољске Радослава Сикорског

__________________________________________________________________________________ 

Запад мора да натера г. Путина да плати за своју агресију

Пише Уреднички колегијум „Вашингтон поста“

Ако се иједна међународна норма и даље може сматрати неконтроверзном, то је забрана прекограничне агресије једне суверене државе на другу. Сигурно је да ће сваки неуспех спровођења ове забране изазвати њено кршење на другом месту. Управо због тога, одлука Владимира Путина да отворено пошаље руску војску у Украјину у последњих 48 сати представља вододелницу, а не само пуки „наставак онога што се догађа већ месецима“, како је то председник Обама рекао у четвртак, умањујући значај тог догађаја. Ако г. Путин не плати високу цену за овај огољени, иако цинично демантовани напад на свог суседа, тај преседан ће посејати нестабилност и на многим другим местима – од Балтичког мора и тамошњих малих, слободних земаља са великом руском мањином, до Јужног кинеског мора истачканог острвима за којима Кина жуди иако припадају другим државама.
[restrictedarea] Може само да се нагађа о разлозима г. Путина за ескалацију, после месеци дестабилизовања Украјине прикривенијим средствима. Украјинска војска постигла је успехе против „сепаратиста“ подстакнутих из Русије у њихова два кључна града, Луганску и Доњецку, и г. Путин је можда осетио да не може да их остави на цедилу без изазивања политичког ризика у Москви. Продор руске војске у Новоазовск, добрано на југ од ових области, ослабио је притисак на њих – и можда наговестио освајање копненог коридора ка Криму, који је г. Путин узео силом и преваром пре шест месеци али се од тада мучи да га снабде из ваздуха и воденим путем. Стратешки циљ г. Путина може да буде још и већи: заузимање југоисточне Украјине, коју он назива „Новом Русијом“, и њено укључивање у претерано рекламирану Евроазијску унију.
Очигледно је да г. Путин мало мари за дипломатске „излазне путеве“, како Запад назива различита решења за спасавање образа, која је окушао откако је г. Путин отпочео свој притисак на Крим, а на која је г. Обама опет алудирао прошлог четвртка. Напротив: одашиљање сопствених регуларних трупа да заузму украјинску територију сугерише да ће он радије ризиковати даљи конфликт са Западом него што ће дозволити да његови следбеници доживе пораз у Доњецку, Луганску и другде.
Можда их има у Вашингтону који из овога закључују да ће интерес г. Путина у Украјини увек бити већи од интереса Сједињених Држава, те зато притисак или санкције не могу да уроде плодом – и да чак могу да буду контрапродуктивни, с обзиром на потребу за руском сарадњом у вези са другим питањима, као што је нуклеарни програм Ирана. Ако би се радило само о руском комшилуку, и даље бисмо се противили, снажно (том начину размишљања) али бисмо разумели његову логику.
Али, с обзиром на глобалне последице ове борбе, Сједињене Државе и њени савезници не могу себи да приуште да г. Путин крши правила. Време је да се на Русију удари пуном снагом финансијских санкција, да се Украјина снабде оружјем и обавештајном помоћи која јој је потребна да одбрани свој територијални интегритет (за који се и сама Русија једном обавезала да ће га поштовати) да западне нације зауставе продају све војне опреме Русији – и да се оснажи занемарени НАТО. Г. Обама је у четвртак учинио недовољно напора да објасни или одбрани „шире принципе“ који су сада у Европи на коцки. Нације широм света које се уздају у вођство САД и њихову посвећеност владавини права могу само да се надају да ће он (Обама) унети много више страсти у одбрану овог циља, на ономе што заслужује да буде историјски НАТО самит у Велсу наредне недеље.

__________________________________________________________________________________

Рат у Европи није хистерична идеја

Пише Ен Еплбаум

Изнова и изнова – кроз читав мој живот, или ми тако изгледа – показивали су ми пољске фотографије дивног лета 1939: деца која се играју на сунцу, модерно обучене жене на улицама Кракова. Чак сам видела и фотографију венчања које се догодило у јуну 1939, у башти пољског летњиковца који данас поседујем. Све ове слике носе у себи осећање пропасти, јер знамо шта се догодило после. Септембар 1939. донео је инвазију и са Истока и са Запада, окупацију, хаос, разарање, геноцид. Већина људи који су били на том јунском венчању ускоро су били мртви или у избеглиштву. Нико од њих се никада није вратио у летњиковац.
У ретроспективи, сви они сада делују наивно. Уместо да прослављају венчања, требало је да оставе све остало, да се мобилишу и припреме за тотални рат док је то још било могуће. И зато сада морам да питам: да ли Украјинци, у лето 2014, треба да учине то исто? Треба ли да им се придруже и житељи централне Европе?
Свесна сам да ово питање америчким и западноевропским читатељима звучи хистерично и блесаво апокалиптично. Али саслушајте ме, макар и зато што о овоме управо сада разговарају многи људи у источној половини Европе. Током последњих неколико дана, руске трупе под заставом досад непознате државе, Новорусије, умарширале су преко границе југоисточне Украјине. Руска Академија наука недавно је најавила да ће ове јесени објавити историју Новорусије, вероватно проналазећи њене корене у времену Катарине Велике. Чујем и да различите мапе Новорусије круже Москвом. Неке укључују Харков и Дњепропетровск, градове који су и даље стотинама миља удаљени од борби. Неке смештају Новорусију дуж обале, тако да повезује Русију са Кримом па и Придњестровљем, молдавском покрајином под окупацијом Русије. Чак и ако започне као непризнато отцепљено парче друге државе – по моделу Абхазије и Јужне Осетије, „држава“ које је Русија отргла од Грузије – Новорусија током времена може да постане и већа.
Руски војници мораће да створе ову државу – колико њих, зависиће од жестине украјинског отпора, и ко му помаже – али на крају ће Русији бити потребно све више војника да задржи ову територију. Новорусија неће бити стабилна све док је настањују Украјинци који желе да остану у Украјини. И за то већ постоји решење. Пре неколико дана, Александар Дугин, екстремни националиста чији ставови утичу на ставове руског председника, дао је необичну изјаву. „Украјина мора бити очишћена од идиота“, написао је – и онда позвао на „геноцид расе копилади“.
Али Новорусији ће бити тешко да опстане и ако буде имала противнике на Западу. Могућа решења за овај проблем такође су предмет дискусије. Недавно је Владимир Жириновски – члан руског парламента и дворска луда која понекад каже оно што власти не могу – на телевизији разматрао могућност да Русија нуклеарним оружјем бомбардује Пољску и балтичке државе – назвао их је „земљама патуљцима“ – и да тиме покаже Западу ко заиста поседује моћ у Европи: „Ништа не прети Америци, она је далеко. Али источноевропске земље поставиће се под претњу тоталног уништења.“ Владимир Путин допушта овакве коментаре: изјаве Жириновског нису званична политика, каже руски председник, али он увек „покреће забаву“.
Много озбиљнија особа, руски аналитичар и дисидент, Андреј Пјонтковски, недавно је објавио чланак где, на трагу претњи Жириновског, доказује да Путин заиста разматра могућност ограничених нуклеарних удара – можда на једну од балтичких престоница, можда на пољски град – да би НАТО-у доказао да је шупаљ, безначајан ентитет који се неће одважити на узвратни ударац из страха од веће катастрофе. И заиста, на војним вежбама 2009. и 2013. руска армија отворено је „увежбавала“ нуклеарни напад на Варшаву.
Да ли је све ово ништа друго до бунцање лудака? Можда. И можда је Путин исувише слаб да уради било шта од овога, и можда је то само тактика застрашивања, и можда ће га његови олигарси зауставити. Али и „Мајн кампф“ је 1933. деловао хистерично западној и немачкој јавности. И Стаљинове наредбе да се „ликвидирају“ читаве класе и друштвене групе у Совјетском Савезу деловале би нам једнако лудачки у то време да смо могли да их чујемо.
Али Стаљин је одржао своју реч и у дело спровео претње, не зато што је био луд, већ зато што је тако интензивном посвећеношћу спроводио своју логику до њених крајњих последица – и зато што није било никога да га спречи. А сада нико није у стању ни да спречи Путина. Па, да ли је хистерично припремити се за тотални рат? Или је наивно то не учинити?

[/restrictedarea]