Опака антитела глобализације

Цивилизација која је комерцијализовала и саму смрт (оних других, наравно) у интересу свог светског пројекта неспособна је да се суочи с људима помиреним са смрћу, а њиховим чином и с неукалкулисаним властитим умирањем

Пише Дарко Танасковић

Неслућени војни успеси, заузимање пространих области Ирака и Сирије, као и фанатична суровост бораца Исламске државе, у почетку познате под именом Исламска држава Ирака и Шама (Велике Сирије, односно Леванта, како је не баш срећно преведено) унели су нову узнемирујућу димензију у бурна збивања на Блиском истоку, а кад су милионима гледалаца широм света, после масакра хиљада језида и других „кривоверника“, приуштени призори бруталних егзекуција америчких новинара, зазвонило се на узбуну. Чак је и на последњем Самиту НАТО-а у Велсу успостављање снага за брза дејства, уз наводну обновљену руску претњу, образложено потребом одбране од нове терористичке пошасти коју на Блиском истоку представља Исламска држава, намерна да постане једини потпуно правоверни халифат, с мисијом бескомпромисне обнове чисте исламске вере из времена посланика Мухамеда и његове државе у Медини.
[restrictedarea]

ПОМЕТЊА Феномен Исламске државе и њеног муњевитог напредовања кроз Ирак, а делимично и Сирију, изненадио је и озбиљне познаваоце блискоисточних прилика и исламологе, тако да је, поред војне и политичке, настала и права пометња у изношењу различитих објашњења једне одиста спектакуларне појаве, која се наизглед родила ни из чега. А није баш сасвим тако, иако ваља признати да су нагли узлет и налет ових вахабистичких екстремиста одиста дошли као неочекивана пустињска олуја, премда поодавно наговештена оним што је у почетку, сасвим неадекватно, по аналогији с преокретима у Источној Европи из деведесетих година прошлог века, названо „Арапским пролећем“. Уосталом, и сâм ислам је почетком седмог века наше ере Византинцима и Персијанцима морао изгледати као несхватљиво и претеће чудо излетело из цивилизацијске празнине Арабијског полуострва. А пустиња уме да чува своје тајне, поготово ако нико у њу не залази… С обзиром на висок степен само(за)довољности западноцентричног погледа на свет, који држи да је неминовно глобализовање вредности на којима почива оно што се представља и доживљава као модел једине изгледне будућности васцелог човечанства, с пиједестала ароганције праћене неспремношћу да се разуме, а још мање да се истински уважи друго и другачије, не може се ни очекивати располагање одговарајућим аналитичким инструментаријумом за суочавање с толико страним феноменом као што је Исламска држава. Нуђена су и нуде се разна политиколошка, социолошка, религиолошка и ина тумачења ове опасне појаве, од којих су многа делимично тачна, али су, укупно узевши, засад сва недовољна и непотпуна. Ни потписник ових редова нема, наравно, претензију да пружи целовито и задовољавајуће објашњење околности и разлога који су довели до појаве Исламске државе, као ни њене природе и, нарочито, домашаја. Намера му је само да укаже на две категоријалне равни које су, како изгледа, досад у разматрању феномена Исламске државе биле ван поља усредсређене аналитичке пажње, иако су ту и тамо помињане. Једна је најопштија, условно речено, глобално структурална и теоријска, а друга везана за специфичну (историјску) географију и религијско-политичку прошлост и садашњост простора који је изворни друштвени и духовни завичај Исламске државе.

НЕМОЋ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ На општем плану тумачења од суштинске сазнајне помоћи може бити објашњење природе савременог (исламистичког) тероризма, које је после напада на Америку 11. септембра 2001. заокружено саопштио француски мислилац Жан Бодријар. Бодријарови луцидни ставови привукли су велику пажњу теоретичара и стручњака, али су, нажалост, из разумљивих идеолошких разлога, систематски превиђани у оним круговима носилаца светске моћи, првенствено на Западу, који су својим деловањем пресудно и допринели стварању плодног тла за буђење и бујање исламистичког екстремизма и тероризма, који су у одређеним приликама радикалне исламисте, без обзира на супротну реторику, објективно узимали за привремене савезнике, а затим против њих проглашавали и водили „тотални рат“. Уз нужно поједностављивање његове разрађене теореме, за Бодријара је исламистички тероризам плод структуралне и системске нужности и производ актуалног тренда глобализације, која никако није стварно универзалистичка, већ је, цивилизацијски посматрано, вестернизација, па у доброј мери и американизација. То је савремени израз тежњи којих је у историји периодично увек било, настојања да се империјално потчини цео (у датом времену познати и доступни) свет и да му се наметне један образац уређивања свих људских ствари. Ниједан у својој накани није до краја успео, а садашњи глобализацијски је, с обзиром на читав низ својстава, моћних средстава којима се служи и комуникацијско-пропагандне могућности којима располаже, досад најуспешнији, а и најамбициознији. Пошто се глобални систем, од кад је света и века, органски противи свођењу на једнообразност и укидању своје изворне разноликости, а како је актуална глобализација озбиљно запретила да би могла и успети, она је, будући колосална аномалија и перверзно синдромско стање светског организма, почела да лучи антитела против којих нема ефикасних начина самоодбране. Да се глобализација, којим случајем, спроводи на основу исламског система вредности, терористичка антитела вероватно не би била исламистичка него хришћанска. „Моћ је саучесник сопственог уништења“, писао је у „Монду“, новембра 2001, Жан Бодријар, и објашњавао: „Кад су се урушиле две њујоршке куле, могло се осетити као да самоубиством одговарају на самоубиство камиказа. Речено је да Бог не може сам себи објавити рат. Е, па изгледа да може. Запад, у свом боголиком положају (божанске моћи и апсолутног моралног легитимитета) постаје суицидалан и сам себи објављује рат“. Цивилизација која је комерцијализовала и саму смрт (оних других, наравно) у интересу свог светског пројекта неспособна је да се суочи с људима помиреним са смрћу, а њиховим чином и с неукалкулисаним властитим умирањем. Несвестан природе своје болести, сматрајући је врлином, болесник који шири заразу немоћан је пред антителима што његов организам спонтано генерише и лучи, а она на подједнако страшан начин несвесно штите поредак света, силом и смрћу бранећи право на своју истину, укидајући је, при томе, свима другима. Опаки зачарани круг из којега је тешко сагледати излаз! Исламска држава, са свим својим страхотама, у крајњој линији је неизбежни, закономерни производ настојања да се на све могуће начине целом свету наметне један модел живота и једна неприкосновена воља. Ова се констатација може учинити претерано уопштена и апстрактна или пак, у координатама идеолошког мишљења, антиглобализацијски, па и антиамерички тенденциозна. Биће довољно проверити је поштеном и непристрасном анализом конкретних појава и збивања у узајамном узрочно-последичном односу, па се уверити да није тако.

ВЕХАБИСТИ ПРОТИВ ВЕХАБИСТА Предложићемо једно такво конкретно, чињенично преиспитивање у равни завичајног простора Исламске државе. На Западу су се последњих дана чула ауторитативна званична упозорења да Исламска држава и њене отворене претње представљају реалну опасност по слободни свет и да на тај изазов треба одлучно одговорити, а амерички председник Барак Обама је обећао нацији да ће САД уништити ову беспримерно сурову злочиначку организацију. Не може се оспорити да су исламистички екстремисти у стању да изврше терористичке нападе на западне циљеве, поготово у ситуацији кад је јасно да су се екстремне вахабистичке ћелије запатиле и на балканском европском тлу. Ипак, ваља поклонити пажњу још увек сразмерно малобројним гласовима који указују на то да Западу нека непосредна опасност од Исламске државе у ширем смислу не прети, али да би на мети могла бити Саудијска Арабија, односно њен вахабистички режим, за који се одавно везује извоз те варијанте ислама по свету и подршка радикалним сунитским покретима и организацијама на Блиском истоку и преко његових међа. На то је, рецимо, аргументовано упозорио саудијски аналитичар Фуад Ибрахим, а тему је шире разрадио политиколог Аластреир Крук. Откуд сад опасност од вахабитске Исламске државе по вахабитску Саудијску Арабију? Следећи Бодријара, логично је одговорити: зато што је саудијска владарска кућа, чуварка светих градова Меке и Медине, као савезник Запада, извођач радова у великом пројекту глобализације, док на другом колосеку свој модел конзервативног (и конзервирајућег) самозаштитног вахабизма извози у арапски и исламски свет. Са становишта изворног, пуританског вахабизма који је у осамнаестом веку осмислио и проповедао Мухамед ибн Абдулвахаб, а бедуински вођа Ибн Сауд на њему засновао државу и династију, овакво реалполитички мотивисано „разводњавање“ мисије враћања чистој вери није прихватљиво. Из сличних разлога су се најрадикалнија вахабистичка „браћа“ 1920. године побунила и против прагматичног британског савезника, емира Абдулазиза, који је њихов устанак угушио у крви, да би 1979. Џухајман ал-Утајби са својим фанатичним присталицама заузео чак и саму Велику џамију у Меки, озбиљно нарушивши оно што је француски исламолог Жил Кепел назвао „нафтном бонацом“, на којој је лагодно, и лицемерно, пловило Саудијско краљевство. Данас се емир Абу Омар ал-Багдади, загонетни поглавар Исламске државе, враћа осамнаестовековним идејама и реторици Мухамеда ибн Абдулвахаба. Према тој џихадистичкој концепцији, да се буде добар муслиман, није довољно покоравати се Алаху и извршавати све верске дужности, већ се и активно супротстављати свим другим видовима и облицима веровања, враћати на прави пут њихове следбенике или их, ако се успротиве, убијати, а жене и децу им обешчашћивати и заробљавати, као легитимни плен бораца на Алаховој стази. Оштрица мисије вахабизма схваћеног на начин припадника Исламске државе неминовно ће се, пре или касније, усмерити и на „заблудели“ режим саудијске владарске куће, па је више него схватљива растућа забринутост у Ријаду. Добри су били сунитски фанатици док су се борили против Башара ал-Асада и разрачунавали се с ирачким шиитима, штићеницима омрзнутог ривала Ирана. Али, не би ли њихов свети циљ могао бити стављање Меке и Медине под власт и заштиту халифата који желе да успоставе? Саудијски пројекат је тако све време у недрима носио завет изворног вахабизма као клицу сопствене пропасти. У колоплетима реалне политике, грамзиви владари из Саудијске куће нису о томе ни хтели, а ни могли довољно да воде рачуна, па су, ушкопивши и династијски инструментализујући вахабизам, шуровали с „великом сотоном“ на Западу. Њихови британски и амерички партнери у свему су видели само корисну страну саудијског опортунизма, занемарујући корене и дубинску природу идеологије на којој је Краљевина била успостављена. У једном недавном испитивању јавног мњења наводно је 92 одсто саудијских испитаника оценило да Исламска држава делује у складу с исламским вредностима и шеријатским прописима! Ако Исламска држава успе да политички валоризује такво расположење, на Блиском истоку ништа више неће бити као раније. О томе је пре разарања Авганистана, рушења Садама Хусеина и Муамера Гадафија, а „отписивања“ Башара ал-Асада, требало размишљати у Вашингтону, Лондону, Паризу… Није се размишљало или се погрешно размишљало. Сад је касно. Опака антитела су створена и немогуће их је коначно сузбити. Поготово ако се упорно наставља с политиком која их је, у крајњој линији, произвела.
[/restrictedarea]