ХЛАДНИ МИР И ХИБРИДНИ РАТ: 13:20:03

Ни после извештаја холандских истражитеља о узроцима пада малезијског „боинга 777” на лету МХ17 не знамо много више него што смо знали тог 17. јула када се авион срушио у југоисточној Украјини. Има ли то неке везе са евроатлантским хладним ратом у миру против Русије?

Пише Никола Врзић

Холандски одбор за безбедност успео је овог уторка да уједини све заинтересоване стране у украјинском сукобу. Својим – додуше, тек прелиминарним – извештајем о паду боинга 777 „Малезија ерлајнса“ на злосрећном лету МХ17 од Амстердама до Куала Лумпура, који се завршио у пољима код Грабова у Доњецкој области доскорашње Украјине, наиме, није задовољио ни оне који су од извештаја очекивали да ће окривити Русију и/или новоруске побуњенике, ни оне који су очекивали да ће кривицу са њих скинути и (пре)усмерити је у супротном смеру кијевског „Мајдана“, најзад, није задовољио ни оне који су се само надали да ће, захваљујући том извештају, знати нешто више него што су знали још пре скоро два месеца, 17. јула.

ПАД И ПОСЛЕДИЦЕ При чему је то сазнање – осим што је важно јер би требало да представља разјашњење трагедије у којој је изгубљено 298 невиних живота – утолико значајније будући да је, како коментарише немачки државни Радио „Дојче веле“, „ракетирање МХ17 био тренутак када је Европска унија заједнички увела санкције земљи, од чије енергетске инфузије зависе многи Европљани. Све и ако је жељено деловање тих санкција изостало, био је то храбар потез који многи не би очекивали од компликоване ЕУ. Али, сећање на ужасан догађај бледи с временом. Већ најављено пооштравање санкција је 8. септембра – поново одложено. Рана се затвара, иако онај који је проузроковао и даље делује у источној Украјини“.
[restrictedarea] Појашњења и подсећања ради, до 17. јула Европска унија је некако и успевала да се одупре америчким захтевима за увођењем строжих санкција Русији, задржавајући се на персоналним санкцијама којима је циљ углавном био да се умири крвожедни партнер с оне стране Атлантика и створи утисак да и ЕУ саучествује у притиску на Русију и њеног председника Владимира Путина, јер ни највећи оптимисти нису гајили илузије да ће се забраном путовања неколицини припадника руског естаблишмента издејствовати жељена промена руске политике. После пада малезијског авиона, међутим, расположење се упадљиво мења. Амерички званичници, од председника Барака Обаме надаље, отворено оптужују Русију и Путина за обарање авиона и отворено траже од Европске уније да се придружи Сједињеним Државама у жешћим санкцијама Русији. Западни медији главног тока већ 18. јула на својим насловним странама, буквално, вриште: „Путин је убио мог сина“ (Дејли мејл) „Путинов пројектил“ (Сан) „Путинов рат“ (Дејли њуз) „Када ће свет коначно зауставити Путина?“ (Билд)… ЕУ се под овим видљивим притисцима, а свакако је још и више било оних који се у јавности не виде, повија већ тог 18. јуна и проширује листу санкционисаних индивидуа, први пут усваја одлуке које ће омогућити и увођење тзв. секторских санкција и најзад, 31. јула се уводе те секторске санкције које циљају на руску финансијску, војну и нафтну (не и гасну) индустрију. И неће се ни ту зауставити.

РУПЕ У ИЗВЕШТАЈУ И АВИОНУ Но вратимо се малезијском авиону и холандском извештају. Прелиминарни извештај Холандског одбора за безбедност – којем је поверена анализа две „црне кутије“ из авиона и осталих доступних података о лету МХ17 – наводи да је установљено да је авион био у добром стању, посада такође, те да се није срушио ни због људске грешке ни због квара. Већ се, 17. јула 2014. у 13:20:03 у ваздуху изнад југоисточне Украјине, распао пошто је погођен „великим бројем високоенергетских објеката“ чија природа није утврђена.
Ова „рупа у извештају“ која је „екстремно незадовољавајућа“, међутим, „Дојче веле“ не спречава да констатује да је, практично, само питање времена када ће „технички и јавно (да се) докаже оно од чега полазе сви осим Кремља – наиме, да су авион са 298 путника погодили сепаратисти које подржава Русија“. „Дојче веле“ се пак оваквом тврдњом само надовезује на закључак који је – како смо показали – још 18. јула изведен у осталим водећим медијима евроатлантског Запада. Докази на којима почивају овакве тврдње? Први доказ представљао је снимак прислушкиваног разговора побуњеничких команданата објављен на Јутјубу, где они ћаскају о томе како су оборили путнички авион; убрзо ће се, међутим, испоставити да је овај снимак, који су на Јутјуб поставили представници кијевских пучистичких власти, обична монтажа, те су и њихови западни подржаваоци од овог доказа убрзо одустали. Затим се појавио нови доказ, снимак, објављује га опет Кијев, противавионских БУК ракета у власништву новорусијских оружаних снага, каквима је – тврди се – авион и оборен; и опет се испоставља да су они који су лагали у вези са пресретнутим разговором то учинили поново, јер је споменути снимак, заправо, снимак украјинских БУК ракета, настао на територији коју контролишу украјинске снаге. На крају су се докази свели на новинара лондонског „Телеграфа“ који је, на подручју где иначе букти жестоки грађански рат, а које су кијевске власти означиле као место одакле су побуњеници испалили БУК ракету, пронашао трагове гусеница и комад спаљене земље.
Насупрот свем обиљу тешких оптужби – које није омело ни одсуство доказа, ни признање америчких обавештајних извора да доказа (про)руске умешаности у обарање малезијског авиона заиста и нема – аргументи прозване, руске стране једва да су се и чули; у рату пропагандом и њеним последицама то, ваљда, тако и бива јер иначе од пропаганде и њених последица, сударених са чињеницама које се подједнако гласно чују, не би остало ништа до голе силе сакривене иза оне пропаганде. У сваком случају, одговарајући, макар и узалуд, на оптужбе, Руси су изнели барем два озбиљна доказа који досад нису оповргнути. Први, да се у тренутку обарања око малезијског боинга 777 врзмао украјински борбени авион сухој 25; и други, да су се око места где је погођен МХ17 налазила чак четири украјинска БУК М1 ракетна система, што је забележено и на сателитским снимцима објављеним на конференцији за медије у руском Министарству одбране. Узгред буди речено, вреди овде цитирати запажање малезијског дневног листа „Њу стрејт тајмс“: „Концентрисање више противавионских батерија из Кијева на овом подручју веома је сумњиво зато што побуњеници с којима се боре не поседују ниједан авион.“
Овај малезијски дневни лист, додајмо, указао је и на могућност – цитирајући експерте који су проучавали снимке олупине авиона – да је МХ17 заправо био погођен и ракетом (земља-ваздух или ваздух-ваздух, и једне и друге могу да буду са детонатором који изазива њихову експлозију кад дођу у непосредну близину свог циља) и приде био изрешетан авионским митраљезом калибра 30 милиметара; до овог су закључка дошли зато што се на остацима трупа авиона јасно уочавају два различита типа оштећења од оних високоенергетских објеката који су га погодили и уништили. Краће речено, могућом се чини ова теорија да је на несрећни малезијски авион пуцано и противавионском ракетом, и авионским митраљезом. Форензички докази о којима говоримо – олупина авиона и детаљи оштећења – у прелиминарном холандском извештају међутим нису детаљније анализирани.
На све ово треба додати и подсећање на извештај руског сервиса Би-Би-Сија, који укључује и изјаве три мештанке околних села да су, пред експлозију коју су чуле уочи обарања авиона који су виделе, поред цивилног авиона виделе и украјински војни авион који се после експлозије окренуо и удаљио. Овај извештај – и даље доступан понегде на Јутјубу – Би-Би-Си је одмах по објављивању на свом веб-сајту избрисао, уз образложење Јана Ледера, извршног уредника руског сервиса британске медијске компаније, да је извештај садржавао „грешке“, да је имао „несавршену структуру“ те да је био „недовољно усклађен са уређивачким вредностима Би-Би-Сија“, због чега је, ето, морао да буде избрисан.
Све у свему, и после дуго очекиваног холандског извештаја, дилема ко је оборио малезијски авион над Украјином остаје присутна колико је била и 17. јула. А холандски истражитељи, ако су и дошли до некакве сумње, успешно су је забашурили. Кога крију? Русе, како то тврди „Дојче веле“, зато што „онда више не би могло да се иде ионако опскурним путем нормализације односа са Русијом“, или пак оне који су на Русе одмах упрли прстом да прст сумње пре тога не би био уперен у њих, у свом хистеричном а уз то и злочиначком покушају да кризу учине још драматичнијом него што је била и пре 17. јула?
А да ли је обарање авиона на лету МХ17 послужило за распаљивање сукоба који Русија није тражила, таман онолико колико је Америка желела да у њега гурне Европску унију, то јест, има ли икакве истине у заклињањима наших евроатлантских партнера да желе мир у Украјини а не рат са Русијом, понајбоље се види из догађаја који са летом МХ17 имају везе утолико што овај сукоб распаљују уместо да покушају да га смире. У Минску је прошлог петка, наиме, постигнут договор о примирју у југоисточној Украјини који се – према оцени ОЕБС – засад углавном и поштује. И сад, уместо да и остале заинтересоване стране, које тврде да се интересују за мирно решење украјинске кризе – САД и ЕУ, дакле – подрже овакав развој догађаја, САД усвајају нове санкције против Русије, а Европска унија такође договара нове санкције, с тим што их – до ове среде 10. септембра – још не објављује, те оне не ступају на снагу јер их има међу оних 28 чланица које се томе противе, додуше, вероватно више због страха од најављене руске одмазде него због страха од нарушавања крхког примирја на југоистоку Украјине. А Дидије Буркхалтер, председник Швајцарске, председавајуће ОЕБС, моли да се ЕУ санкције одложе, јер је примирје „стварна шанса“ и треба му дати времена уместо санкција…
Шта нам то говори о искрености евроатлантског залагања за мир у Украјини? А шта нам то даље говори, ко је оборио малезијски авион на лету МХ17, 17. јула у 13:20:03?

___________________________________________________________________

ЈАКОБ Аугштајн: питање није шта хоће Путин, него шта хоће Запад

Један од ретких критичких гласова у немачким медијима, кад је реч о понашању Запада у украјинској кризи, стизао је, готово несустало, из пера „Шпигловог“ колумнисте, Јакоба Аугштајна, због чега је, макар повремено, добијао простор на страницама „Печата.“

У сталној рубрици (истина, и штета, само једанпут месечно) под програмским и оријентишућим (над)насловом „У случају сумње, лево“, такав упозоравајући и отрежњујући глас стиже и сада (нови број „Шпигла“, од 8. септембра).
Ми се (на Западу, прим. наша) питамо: шта хоће Путин? Требало би пре да се питамо: шта ми хоћемо? Варшавски пакт је распуштен. НАТО не. Уместо тога, алијанса је у два налета, 1999. и 2004, продрла тик до Русије.
Аугштајн подсећа да је амерички дипломата Џорџ Кенан, који је осмислио политику односа према Совјетском Савезу после Другог светског рата, означио оно што се догађало 1998. (и после) с тенденцијом „опкољавања“ Русије, као „трагичну грешку“, која неће остати без руског одговора. И сад сви кличу: Путин болује од фантазије да га (Русију) опкољавају.
Сједињене Америчке Државе су хтеле још 2008. да увуку Грузију и Украјину у НАТО. Спречиле су то Француска и Немачка. Запад је, каже Аугштајн, морао схватити да Украјина представља „црвену линију“ чије прекорачење Русија неће трпети.
И још једном: ми питамо шта хоће Путин. Али, ми знамо шта Сједињене Америчке Државе хоће. САД производе већ данас више гаса него Русија. За неколико година производиће више нафте него Русија и Саудијска Арабија. Због тога бивша америчка министарка спољних послова Кондолиза Рајс сада „саветује“ Европи: енергетска зависност треба да се дугорочно промени, боље да се ослоните на (северно)америчке енергетске испоруке.
Аугштајн закључује: од новог хладног рата профитираће, дакле, Америка, ми (Немци и Европљани) не. И констатује: пројекат „позападњачења“ Украјине мора бити напуштен. Право на самоопредељење украјинског народа не значи право на чланство у НАТО и Европској унији. Позива се на америчког политиколога Џона Мершмајера који сматра да Украјина треба да прихвати неутралност, попут онога што је учинила Аустрија после 1945.
За такву промену курса морали бисмо, међутим, упозорава Аугштајн, признати да је Запад (био) на погрешном путу…

М. Стојановић

___________________________________________________________________

Преговори о проширењу без проширења

Именовање чланова нове Европске комисије задало је српским еврофанатицима, али и читавом нашем стратешком опредељењу да уђемо у Европску унију нови озбиљан ударац и прилику за преиспитивање.
У новом сазиву ЕК, на чијем ће челу у наредних пет година бити Жан-Клод Јункер, више неће бити комесара за проширење, а за наш ће случај, уместо Чеха Штефана Филеа, бити задужен Аустријанац Јоханес Хан, као нови комесар за европску суседску политику и преговоре о проширењу.
Да није реч о безначајној разлици између проширења и преговора о проширењу, сведочи пак „писмо о мисији“ које је Јункер упутио свом новом комесару Хану. У њему експлицитно стоји: „После екстензивног проширења Уније у протеклој деценији, наредних пет година биће период консолидације и никаквог новог проширења неће бити током нашег мандата.“ Јункер даље Хану даје упутство да „фокус свог рада треба да стави на јачање политичких и економских веза ЕУ са њеним јужним и источним суседством“, док се Западни Балкан спомиње тек на крају, подсећањем да ће комесар за преговоре бити „задужен за наставак текућих преговора о проширењу, нарочито са Западним Балканом“.
Имајући у виду и ову потврду да проширења ЕУ у наредном периоду сигурно неће бити а и после тога ко зна, подсећамо и да је прошле недеље „Печат“ указао да се први пут у европској (немачкој) озбиљној јавности појавила теза да Западни Балкан заправо и не треба примати у пуноправно чланство у ЕУ, већ му треба, по угледу на Турску, понудити привилеговано партнерство које пуноправно чланство заправо искључује…
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *