FESTIVALSKI PUTEVI I STRANPUTICE: Nije mačka u džaku, ali…

U postfestivalskim razmišljanjima na izmaku leta, pitamo se i zbog čega je za naše prilike „čista fantastika” (i nezamisliva) praksa festivala u svetu – da već na završetku programa posetiocima nude listu umetnika koje će naredne godine moći gledati i slušati!

Piše Raško V. Jovanović

Svojevremeno smo, u „Pečatu“ (br. 326) pisali kako su dugovanja smederevskog festivala „Tvrđava teatar“, kao i nesporazumi nastali zbog njih, na putu da dovedu do stvaranja dve manifestacije – jedne u Smederevu, druge u Čortanovcima. Tako se zaista i dogodilo – u Čortanovcima je priređen „Novi Tvrđava teatar“, a u Smederevu takođe novi „Teatar u Tvrđavi“. Tako u novonastaloj situaciji, umesto jednog letnjega pozorišnoga festivala imamo dva. Međutim, kao da je nesporazum koji je pratio stvaranje nove manifestacije bio prisutan i pri njenoj realizaciji.
[restrictedarea]

PRETENCIOZNOST Organizatori oba festivala nisu, naime, imali u vidu onu narodnu da „Dogovor kuću gradi“, pa su programe realizovali u isto vreme: „Novi Tvrđava teatar“ u Čortanovcima trajao je od 5. do 9. jula, a smederevski „Teatar u Tvrđavi“ od 6. do 11. jula, s tim što je trebalo da se i na jednom i na drugom pojavi rumunsko pozorište „Maska“ iz Bukurešta, sa predstavom „Park“. Zbog nevremena ona nije prikazana na „Novom Tvrđava teatru“ u Čortanovcima. Ljubitelji pozorišta u Beogradu bili su u dilemi šta da izaberu, budući da im je samo po jedna predstava sa svakog festivala mogla biti poznata, pošto su već gostovale u beogradskom Narodnom pozorištu. Kad je reč o čortanovačkoj manifestaciji, to je Stankovićeva „Koštana“ u izvođenju subotičkog Narodnog pozorišta − Nepsinhaz, a u Smederevu − Nušićeva „Devetstopetnaesta, tragedija jednog naroda“, pripremljena u koprodukciji Kruševačkog pozorišta, Narodnog pozorišta u Nišu i Centra za kulturu „Vuk Karadžić“ u Loznici. Naravno, navodeći ovu činjenicu, ne želimo osporiti izbor tih predstava u program jednog, odnosno drugog festivala. Po običaju, na obe manifestacije proglašene su najbolje predstave – „Koštana“ u Čortanovcima, „Devetstopetnaesta“ u Smederevu. I time je „pala zavesa“ na oba festivala. Ono što se može primetiti jeste da su oba imala izuzetno skromne programe sastavljene od samo tri (Čortanovci) i pet predstava i jednog koncerta (Smederevo). Da li se tako skromni programi uopšte i mogu nazvati festivalima, ili pre malim revijama pozorišnih predstava? Mišljenja smo da za tako organizovane male cikluse pozorišnih predstava upotreba termina festival odaje pretencioznost organizatora i ništa više.
„Tvrđava teatar“ osnovan je 2009. godine kao ambijentalni festival, što će reći sa predstavama koje odgovaraju ambijentu Smederevske tvrđave. Međutim, tokom petogodišnjeg trajanja jedva da je imao jednu ili dve predstave u skladu sa ambijentom, već je predstave realizovane na klasičnim scenama-kutijama, koje bi odabrala selektorka Branislava Liješević, smeštao u ambijent Smederevskoga grada. Istini za volju, bilo je i nekoliko predstava koje pripadaju uličnom teatru, što su se izvodile izvan Tvrđave – u gradu. Festival nije intenzivirao vlastitu produkciju te je, koliko nam je poznato, izvedeno samo jedno delo u kojem se prikazuju zbivanja u despotovini Đurđa Brankovića. („Grad“ Marine Milivojević Mađarev, koja je odigrana u Malom gradu Tvrđave). Imali smo prilike da u „Pečatu“ ukažemo na dramska dela, i naša i strana, pogodna da se izvedu u ambijentu Tvrđave u Smederevu – drama „Đurađ Branković“ Karla Obernjika, koju je beogradsko Narodno pozorište prikazalo 1868. godine u Sušićevoj kući kao prvu predstavu još pre otvaranja svoje zgrade, i „Potonji despot“, drama u stihovima Janićija Drobnjaka, koja je prvi put izvedena na sceni Narodnog pozorišta 1895. godine. Naravno, ima još dela slične tematike, a možda se moglo doći i do novih, konkursima ili specijalnim narudžbinama za drame koje bi se izvodile u atraktivnom ambijentu Tvrđave u Smederevu. Isto tako, moglo bi se i u svetskoj dramskoj klasici iznaći, naročito u Šekspirovom opusu, neko delo koje bi se „odomaćilo“ na festivalu „Tvrđava teatar“.

U MINUT DO DVANAEST Kako se ove godine obeležava stogodišnjica Prvoga svetskoga rata, to je smederevski novoustanovljeni festival „Teatar u Tvrđavi“ u svoj program uvrstio predstavu „Postmoderni kabare dobrog vojnika Švejka“ za koju je po čuvenom delu Jaroslava Hašeka tekst napisao Aleksandar Lukač, takođe reditelj ovog izvođenja. Program je obuhvatio i Nušićevu „Devetstopetnaestu“, u dramatizaciji Spasoja Ž. Milovanovića, na koju smo već ukazali. Na taj način ovaj festival obeležio je i 150-godišnjicu rođenja našeg velikoga pisca. Drugi veliki jubilej, 450-godišnjicu rođenja Vilijama Šekspira, nisu obeležili ni „Teatar u Tvrđavi“, niti „Novi Tvrđava teatar“ u Čortanovcima, što je svakako šteta. Ako se festival „Novi Tvrđava teatar“ može pravdati činjenicom da je neposredno pre njegovog održavanja na istoj sceni na platou pred vilom „Stanković“ u Čortanovcima priređen „Šekspirov festival“, koji je osnovao reditelj Nikita Milivojević, ne razumemo zašto se smederevski „Teatar u Tvrđavi“ odrekao obeležavanja Šekspirovog jubileja. Možda isuviše tražimo od oba festivala kada znamo da su im programi sastavljeni u poslednji čas, naročito kada je u pitanju smederevski „Teatar u Tvrđavi“. U takvoj situaciji sastavljači programa ove manifestacije dobro su se snašli, uspevši da pojedinim predstavama obeleže stogodišnjicu Prvoga svetskoga rata. Ne znamo šta će biti okosnica programa „Novog Tvrđava teatra“ u narednoj godini, ali se nadamo da se neće sastavljati u poslednjem momentu.
Uopšte, ove godine naši letnji festivali pripremali su svoje programe neposredno uoči početka. Takav postupak „Belef“ primenjuje već nekoliko godina, pa je tako bilo i sada. U junu je imenovan Organizacioni odbor, koji je, kao što je poznato, odmah sastavio program, čiji je muzički deo, kako nam se čini, najviše odgovarao manifestaciji ovakvog tipa. Evidentno je da su sastavljači ovogodišnjeg pozorišnog programa propustili da na „Belefu“ obeleže Nušićev i Šekspirov jubilej, što se nikako ne može opravdati. Biće predstava iz redovnog repertoara beogradskih i drugih pozorišta. Sastavljači pozorišnog programa „zaboravili su“ i da obeleže stogodišnjicu početka Prvoga svetskoga rata, što bi u gradu koji je u tom sukobu bio prvi napadnut svakako trebalo učiniti. Međutim, program je obuhvatio pojedine redovne predstave beogradskih pozorišta − Beogradsko dramsko pozorište prikazalo je „Ne igraj na Engleze“, Atelje 212 „Slavnu Florens“, Kruševačko pozorište „Lepoticu Linejnu“, dok je Pozorište iz Sombora izvelo „Čarobnjaka“ Fedora Šilija, delo koje su Beograđani već mogli videti, jer je prikazano prilikom gostovanja toga pozorišta u Ateljeu 212. Prema svemu, „Belef“ nije imao pozorišnih premijera, što je bio slučaj i sa prikazanim kabaretskim predstavama. Bez obzira na to, kako vidimo, situacija što se pozorišta tiče bila je bolja nego prošle godine, kada na pomenutom festivalu praktično nije ni bilo pozorišnih predstava. Ali, sve što je ove godine prikazano nije dovoljno. Valja se podsetiti da je Beograd nekad svakoga leta, iako nije postojala nikakva manifestacija, imao skoro svake večeri pozorišne predstave na Kalemegdanu. Ostaje nam nada da će iduće godine biti bolje, jer postoji namera organizatora da se izvode predstave u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, te možemo očekivati i neke specijalno pripremljene novitete. Organizacioni odbor „Belefa“ proklamovao je da festival mora da se vrati publici. Smatramo da se to ne može postići prikazivanjem sve samih repriznih pozorišnih predstava. Istina je da letnji festivalski program valja da bude sastavljen pretežno od zabavnih dela, mada se ne treba odricati ni ozbiljnih remek-dela naših i stranih dramskih stvaralaca. Takođe, ne bi trebalo obilaziti ni gostovanja proverenih pozorišnih ansambala iz inostranstva.

KIŠA PO „BELEFU” Vremenske prilike nisu išle naruku ovogodišnjim organizatorima „Belefa“. Predviđeno otvaranje festivala koncertom vokalnih solista uz pratnju simfonijskoga orkestra na Trgu Republike realizovano je u Dvorani Kolarčeve zadužbine. Zbog kiše, pojedine pozorišne predstave izvedene su na matičnim scenama ansambala koji su ih prikazivali. Međutim, ono što se nije smelo dozvoliti svakako je postojanje „praznih dana“ na festivalu. Na primer, program od 19. do 25. jula imao je tri takva dana, jer 21, 22. i 25. jula nije bilo nikakvih manifestacija. Mišljenja smo da „Belef“, kad već ne traje čitavo leto, mora za mesec dana svoga održavanja svakodnevno imati programe. Po njegovom zatvaranju, sredinom avgusta, ako izuzmemo predstave za decu u Teatru na Savi, nastala je katastrofalna letnja praznina u beogradskom kulturnom životu, koja traje i danas, a potrajaće sve do početka jeseni, kada po običaju treba da se dogodi „Bitef“. Ako znamo da, izuzev Teatra „Slavija“ koji počinje sezonu redovno 1. septembra, sva ostala beogradska pozorišta iz nepoznatih razloga otvaraju svoja vrata tek negde posle 15. septembra, a pojedina čak 1. oktobra, pa i kasnije, onda je jasno da bi ubuduće „Belef“ trebalo produžiti, naravno bez „praznog hoda“.
To su naše festivalske slike i (ne)prilike, ili putevi i stranputice, do kojih dolazi prvenstveno stoga što se programi ne pripremaju blagovremeno jer se finansijska sredstva ne odobravaju blagovremeno. Za naše prilike nezamisliva je praksa festivala u svetu − već na završetku svojih programa oni posetiocima nude listu umetnika koje će naredne godine moći gledati i slušati! Takav postupak izgledao bi kod nas kao čista fantastika. Mi tek ovih dana saznajemo šta će se prikazivati na „Bitefu“ u drugoj polovini septembra, a nije oglašen ni kompletan program „Bemusa“ u oktobru. I tako svake godine! Moramo se upitati da li neko od nadležnih u gradskim organima i razmišlja o tome: ne da li se može, već da se mora prekinuti sa takvom praksom. Pogotovo što su „Bitef“ i „Bemus“ međunarodni festivali.
[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *