„ Два часа“ која су потресла просветаре

На недавни покушај смањења броја часова Српског језика и књижевности у средњим школама, односно „ свођења школовања на стручне курсеве”, оштро су одреаговали Катедра за српски језик и Катедра за српску књижевност Филолошког факултета у Београду, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Матица српска и Завод за унапређивање образовања и васпитања

Пише Рајна Драгићевић, професор БУ

Почетак ове школске године професори српског језика који предају у средњим медицинским школама дочекали су са олакшањем. Сузбијена је, бар накратко, намера просветних власти да се број часова Српског језика и књижевности смањи са неприхватљива три на сасвим несхватљива два часа недељно. Српски језик је проглашен општестручним предметом, а пошто је будуће медицинаре потребно снабдети практичним знањима, идеја такозване реформе заснивала се на умањивању броја часова Српског језика, Историје и др, а повећавању броја часова медицинских предмета.
На овај покушај свођења школовања на стручне курсеве одреаговали су Катедра за српски језик и Катедра за српску књижевност Филолошког факултета у Београду, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Матица српска, Завод за унапређивање образовања и васпитања. Угледни универзитетски професори изнели су у медијима оштре критике на рачун ове одлуке. Под тим притиском, промењена је ова, по свему непримерена одлука.

САТНИЦА И ЕВРОПСКА ПЕРСПЕКТИВА
У многим (скоро свим) изјавама и критикама на рачун овако накарадно схваћене реформе, стручњаци су као важан аргумент наводили чињеницу да се у школским системима свих европских земаља води много више бриге о матерњем језику него што се то чини у српском образовном систему.

Тај податак се често може чути, а поставља се питање колико је то стварно тачно. Ако јесте, можемо ли нешто преузети из страних курикулума? Ниједан појединац не може сам, „из главе“ реформисати образовни систем нити било који систем у Србији, иако се то код нас често ради. Очигледан доказ је и реформа у средњим стручним школама. Наравно, треба бити критичан према решењима из иностранства. Реформе се не могу спроводити преузимањем и примењивањем свега што долази из других земаља, али туђа решења треба имати у виду.
Пре свега, треба проверити број часова матерњег језика у школама у иностранству. Како је могуће да се у другим земљама учи по девет или десет часова матерњег језика, како се код нас често може чути (а неке колеге наводе и бројку од фантастичних дванаест часова Француског језика недељно у Француској) и какве реперкусије такав приступ доноси на учење осталих школских предмета у другим земљама, тј. уче ли деца у иностранству још неки предмет осим матерњег језика? Подаци који се наводе у овом тексту преузети су са званичних сајтова министарстава просвете различитих земаља.
Ситуација у Украјини и Белорусији је слична српској, али се она може објаснити обавезном наставом руског језика, но у свим другим земљама број часова матерњег језика знатно је већи него у Србији. Проф. Анте Бежен са Учитељског факултета у Загребу (забринут због тога што се у Хрватској број часова Хрватског језика у нижим разредима основне школе смањује са шест на пет) истраживао је сатницу матерњег језика у нижим разредима основне школе у петнаест европских земаља и закључио да ни у једној од њих број часова није мањи од шест, а просек је седам часова недељно. Ово је сасвим разумљиво када се има у виду да се ученици описмењавају у прва четири разреда основне школе. То значи да би свака следећа реформа школства у Србији морала подразумевати и повећавање броја часова српског језика у нижим разредима основне школе. Посматрано из европске перспективе, имало би смисла, и не би било необично, дуплирати број часова.
Да би се илустровало колико се у неким земљама посвећује пажње очувању великог броја часова матерњег језика, треба се осврнути на актуелан језички проблем у Руској Федерацији. Често позивање на стање у Русији у овом тексту није плод русофилства, данас тако популарног у Србији, већ објективне и лако проверљиве чињенице да је то једна од земаља која највише води бригу о матерњем језику. Наиме, у нижим разредима основне школе у Руској Федерацији учи се у просеку осам часова Руског језика и Књижевности на недељном нивоу. Међутим, у Републици Татарстан, донесени су закони „Об образовании“ и „О государственных языках Республики Татарстан и других языках в Республике Татарстан“, по којима је број часова Руског језика преполовљен у корист Татарског језика и Књижевности. Сада се тамо учи пет часова Руског и пет часова Татарског недељно. Све руске новине су у току целе 2013. године извештавале о угрожености Руског језика у Татарстану јер са пет часова недељно у нижим разредима основне школе, када деца тек уче да читају и пишу, неће моћи да савладају неопходне основе руског језика. У ову тему укључио се и председник Владимир Путин, који је захтевао да се не смањује број часова Руског језика у Татарстану. Чини се као да су и у Србији на снази татарстански закони који прописују пет часова Српског језика недељно и који нас спутавају у повећавању фонда часова у нижим разредима основне школе.
Из табела у којима је представљен број часова матерњег језика у вишим разредима основне школе и у гимназији види се да ситуација у Србији није драстично лошија него у другим земљама. Међутим, јасно је и то да треба повећати број часова на пет (или бар на четири) у све четири године на оба гимназијска смера и у стручним школама, а да никако не треба допустити смањивање броја часова. План да се недељни фонд часова у медицинским средњим стручним школама смањи са три на два заиста би представљао европски преседан. У вези са начинима повећавања броја часова могли бисмо се угледати на белоруски и мађарски модел (који је у Србији за сада потпуно непримењиван) а он подразумева могућност да број часова из једног предмета не мора бити изједначен у оба полугодишта.

НАТПРЕДМЕТНИ СТАТУС Како повећати број часова Српског језика, а да то не изазове протесте надлежних за остале школске предмете? Решење је да се јавно (можда и службено) пропише другачији статус предмета Српски језик, и то по угледу на ситуацију у Русији. Наиме, Српски језик се убраја у општеобразовне предмете, и као такав, у медицинским средњим школама требало је да буде скрајнут у корист ужестручних предмета. Међутим, Српски језик не треба да се третира као општеобразовни предмет. На сајту руског Министарства просвете, у документу који носи назив Методичко писмо (Методическое письмо о преподавании учебного предмета „Русский (родной) язык“ в условиях введения федерального компонента государственного стандарта общего образования) и садржи државни стандард општег образовања Руске Федерације, наглашава се појам натпредметности руског језика, тј. натпредметна функција курса матерњег језика. Kако стоји у овом документу, тај школски предмет има улогу да развије код ученика све основне функције језика и мишљења: комуникативну, интелектуалну, информациону, организациону. Овакав натпредметни статус руског језика омогућава да се у руским школама подразумева да он у настави доминира. Никоме није необично што у првом разреду основне школе постоји девет часова Руског језика и Књижевности, а четири часа Математике, три часа Физичке културе, два часа Природе и друштва и по један час Музичког, Ликовног и Техничког образовања. У петом разреду основне школе, предвиђено је осам часова Руског језика и Књижевности, а пет часова Математике, три часа Енглеског језика, по два часа Историје, Биологије и Техничког образовања и по један час Основа православне културе, Музичког и Ликовног образовања.
У Србији се стално успоставља паралела између Српског језика и Математике и инсистира се на истом броју часова из ова два предмета. Руски пример показује нам да, не умањујући изузетан значај наставе Математике и потребу за што бољим статусом овог наставног предмета у школи, предност ипак треба дати Српском језику као натпредметном курсу. Задатак надлежних за питање статуса српског језика у школи јесте да се изборе за његов натпредметни статус.
Као пример лошег (тј. за српске услове неприхватљивог и непрепоручљивог) решења у вези са недељним фондом часова матерњег језика наводимо случај Шведске. У Шведској је, наиме, пре 2012. године, у гимназијама било предвиђено три часа Шведског језика недељно, а у другој и трећој години свега два. Од 2012. године, свакој школи је дозвољено да сама одлучује колико ће се часова држати за сваки предмет. На националном нивоу су постављени само циљеви и оквирни садржај курсева, а школама је остављена слобода да се организују како желе. Од тада се води жестока дебата о томе и многи наставници се противе таквој организацији, али власт за сада не показује намеру да промени систем. Међутим, анархија у шведском систему је ипак само привидна, што показује чињеница да постоји законски минимум од 1.300 часова Шведског језика у основној школи током целог школовања, а гарантовани број часова из свих предмета износи 6.665. Ако се узме у обзир да шведска основна школа има десет разреда и да школска година траје 178 дана, закључујемо да су шведски наставници дужни да одрже око три и по часа недељно. Према речима А. Бежена (2012) донекле сличан систем постоји и у Холандији, у којој наставници „прилагођавају сатницу интелектуалним достигнућима дјеце“. Преостаје нам да се понадамо да се овај систем неће раширити по целој Европи, јер отвара могућности за различите типове лоших интерпретација и решења.

СТРАТЕШКИ ЗНАЧАЈ МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА Задивљује и инспирише број часова Руског језика и Књижевности у Русији (а посебно Руског језика, јер су то два одвојена предмета). Још више задивљује чињеница да Руси нису задовољни бројем часова матерњег језика и да је за питање руског језика и књижевности заинтересован и сам председник Русије В. Путин, који је 21. новембра 2013. године изјавио да је неопходно повећати број часова Руског језика и Књижевности, нарочито у старијим разредима. За те предмете издвојено је премало часова, рекао је он и додао да се у данашње време Руском језику и Књижевности даје број часова, „несразмеран њиховом значају“. Новине преносе и разговор Путина са удовицом А. Солжењицина, у којем она моли Путина да искористи свој утицај да се повећа број часова Књижевности у руским школама са два или три на пет. У нашим условима, необично би било да се врх државе бави питањем наставе српског језика у школама, а пример са Путином наводи се како би се указало на чињеницу да државници који су много заузетији од српских имају довољно слуха за важност овог питања.

_______________________________________________________________________________________

Савет за бригу о матерњем језику
Као пример нарочитог облика бриге о матерњем језику и развијене свести о његовом стратешком значају у држави, може се навести још једна важна новост из Русије. Наиме, 9. јуна ове године, председник Путин је потписао указ о образовању Савета за руски језик (Совет при Президенте по русскому языку). Ово новоосновано консултативно и координационо тело при руском Председништву имаће улогу да брине о државној политици у области „развоја, заштите и подршке руског језика“ као службеног језика Руске Федерације, као и да повећа ефективност делатности органа државне власти Руске Федерације. Савет броји 43 члана, а на челу је И. В. Толстој, прапраунук Л. Н. Толстоја, директор Музеја „Јасна пољана“ и саветник В. Путина. Чланови Савета су стручњаци за руски језик, али и књижевници, новинари, представници медијских кућа и других институција које се баве културом, уметношћу и науком.
У Србији, међутим, ни у једној државној институцији, ни у једном министарству не постоји тело задужено да на државном нивоу брине о српском језику. Да ли је онда умесно наше чуђење што се српски језик чак и у Србији повлачи пред страним утицајима, што нам деца не читају довољно, завршавају основну школу неписмена, не знају ћирилицу и не умеју да се изражавају и што плаћамо реформаторе који реформишу школство тако што убијају учење српског језика у школи?

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *