Za svet sitnica, za Srbiju krupnica

Počinju Međudnevice ili Međugospojinci, dani koji traju od Velike do Male Gospojine. Šta smo u ove dane radili nekada, a šta radimo danas

Piše Dragomir Antonić

Nekad su travari u ove dane po planinama brali lekovito bilje, jer se verovalo da je ono tada prepuno lekovitih sastojaka. Jaja koja u ovo doba snesu kokoške ne iznose se na pijacu, niti se koriste u ishrani. Ona služe samo za izleganje novih pilića. Tako je bilo u nedavnoj prošlosti kad su Srbi znali šta im je činiti, nisu imali dilemu ko su im prijatelji, a ko „stare varalice“.

ONI SU ZNALI ŠTA JE SABORNOST Naši preci koji su živeli na selu i po varošicama i uz koje su generacije rasle znali su da rade obične stvari: da naprave oblogu za otekli zglob, melem za oguljena kolena, da kaleme voćke, orežu vinograd, umese hleb, nalože vatru, ispletu džemper, sašiju haljinu, pričaju poučne priče, nasade kvočku, i mnogo drugih stvari koje su im omogućavale da slobodno i nezavisno žive i rade. Umnogome nisu zavisili od drugog, a kad bi im pomoć zatrebala, komšije i prijatelji su se rado odazivali. Svi su se sabirali oko onoga kome je pomoć potrebna. Uz smeh i radovanje posao su lako završavali. Preci su znali da je sve lakše ako se zajednički radi, ako jedni drugima pomažu i da je sabornost, bilo da je u pitanju rad u polju, na njivi ili zidanju kuće, jedini način da svako svoje imanje, a time sebe i sopstvenu porodicu očuva. Zato se krajem leta i početkom jeseni sabirala letina, koja je donosila plodove od kojih se do narednog sabiranja živelo. Berićetno ili mukotrpno. Kako kad, ali se od rada nikad nije odustajalo.
[restrictedarea]

NIJE ZNANJE VEĆ DRESURA Vremenom smo naučeno zaboravili, stečena znanja izgubili, ali i ovladali sredstvima moderne tehnologije. Čim smo naučili da uključimo televizor i promenimo kanal, odmah smo umislili da smo „napredniji“ od babe i dede. Da više znamo od njih. Kad su stigli računari i mobilni telefoni, shvatili smo da i naši roditelji malo šta znaju. Takoreći, potpuno su zaostali. Taman smo gordo, sa visine gledali na ostatak prevaziđene generacije kad se na „tabletu“ isprazni baterija, internetu puče „konekcija“, na kablovskoj se pojavi saopštenje od „provajdera“ da trenutno nema signala i mi ostadosmo bespomoćni. Pomor i katastrofa. Crk‘o mobilni, a sve što, navodno, znamo nalazi se u njemu. Shvatismo da „znanja“, za koja smo bili uvereni da ih posedujemo, nisu nikakva znanja, već dresura, slična onoj kad dreser nauči u cirkusu slona da broji, a kokošku da kljucanjem u prekidač upali sijalicu. To je davno otkrio ruski naučnik Ivan Petrović Pavlov, vršeći probe sa psima i zvoncetom, i po njemu su ta „znanja“ nazvana Pavlovljevi refleksi. Engleski pisac Oldos Haksli je 1932. napisao „Vrli novi svet“ i opisao kako je lako potčiniti ljudsku volju sredstvima moderne tehnologije. Kasnije, 1936. slavni Amerikanac Čarli Čaplin snimio je na istu temu film „Moderna vremena“.

TEHNIKA OVLADAVANJA Ništa se nije promenilo ni danas. Tehnologija je − zloupotrebljena. Umesto da ljudskoj rasi omogući veću slobodu u stvaranju, ona je iskorišćena za potpuno vladanje ljudima. Kao hiljadama godina pre, širenje straha je osnov kojim se parališe ljudski um, a kako su u strahu velike oči, onda je uplašenom osobom lako manipulisati. Dovoljno je reći, da ovo što joj se sad dešava, nije ništa u odnosu na ono što će se tek desiti. Osoba premire od straha. Kad raspolažete modernom tehnologijom i imate mogućnosti da je preko novina, radija, televizije, interneta plasirate, nije teško da vladate. Da vrstu kojoj i sami pripadate – ljudsku rasu – mrcvarite. Ponižavanje i mrcvarenje je postalo globalno. Od Gaze, preko Kurdistana, Libije, Sirije do Ukrajine ljudi se mrcvare vojnim sredstvima. Ubi zlog Rusa, slabi Rusiju, ponizi Nemačku. Nek se zna da je Amerika sila. Afrikance razaraj ebolom a usput omogući farmaceutskoj mafiji ekstra profit. S neba puštaj otrove da vidimo šta će da se desi. Putnički avioni nestaju bez ikakvog objašnjenja. Argentinu oteraj na doboš.

TUŽBALICA PENZIONERIMA Kada čovek sve ovo čita, onda činjenica da će u Srbiji jedno dva miliona ljudi biti dovedeno na ivicu gladi nije zanimljiva na globalnom nivou. Za svet sitnica, za Srbiju krupnica. Kako će ljudi preživeti bez zarađenih penzija, ministra finansija ne interesuje. Navodno svetski demokrata, ekonomski ekspert, a u slobodno vreme virtuoz na akustičnoj gitari, izračunao je da ako ojadi, opljačka kao poslednji drumski razbojnik penzionere, onda će u budžet uneti dovoljno novca. Mogao bi usput da dovede i ulagače koji bi uložili novac u pokretne gasne komore – verovatno ima na nekom otpadu nemačkih iz Drugog svetskog rata − da spaljuju penzionere po regionima. Odrede se kvote: Smederevsko-braničevski 120 000, Timočki 80 000, Šumadijski 200 000. Svaki region dobije godišnju kvotu. Za dve godine, nema deficita u budžetu. Strani ulagači zaradili. Ministra tapšu po ramenu, a on od sreće komponuje „Tužbalicu spaljenim penzionerima“ za akustičnu gitaru i mecosopran. Raniji dugogodišnji ministar finansija je svirao električnu gitaru u vokalno-instrumentalnoj grupi. Kako smo prošli, znamo. Zato predlažem ili da se Ustavom zabrani gitaristima da vode državne finansije ili da se angažuje Antonio Banderas sa gitarom i Selmom Hajek za uterivača neplaćenih poreza i dugovanja. U protivnom, nema nam spasa.
Ne zaboravimo časne Srbe, Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, arhiepiskopa ohridskog Jovana. Neka im Gospod podari snagu da izdrže neljudske patnje.
[/restrictedarea]