Вили Вимер специјално за “Печат”: Русија је циљ

Ако би у Кремљу седео неко са другим именом, и он би био погођен америчком стрелом анатеме, јер та стрела нема ничег заједничког са реалним догађањима у Русији

Пише Вили Вимер

Бившем председнику САД Вилсону ставља се у уста једна изрека из 1917. године: да је „право драгоценије од мира“… Данас га можемо умирити. Његови наследници су у задњих двадесет година учинили све што им је било у моћи да сви ми, који живимо или морамо да живимо у сенци „једине преостале суперсиле“, немамо ни једно ни друго. За то постоје разлози, како се може прочитати у директивама о безбедности америчких председника, од Била Клинтона преко Џорџа Буша до Барака Обаме.

КОРЕНИТА ПРОМЕНА Свет мора да буде разбијен на делове како нигде на глобусу не би могла да опстане ни помисао на стварање неког ривала америчкој надмоћи. За ове дугорочне концепте задњи пут се 4. јуна 2014. године садашњи амерички председник изричито изјаснио пред апсолвентима Војне академије „Вест Поинт“. Он је у свом говору врло јасно подвукао једну ствар: ако су са приватним и лукративним армијама плаћеника, почев од рата против Савезне Републике Југославије из 1999. године који је вођен противно међународном праву па надаље, направљени огромни трошкови и злодела, сада то треба преусмерити на „корениту промену – хеџ фондове“. Пошто је вероватно чак и за америчког бирача цена у крви коју су платили њихови војници била превисока, сада се све оно што су до овог тренутка морале да извршавају регуларне трупе радије финансира преко фондова. Вероватно се ти борбени ангажмани, који се морају финансирати из ових „коренитих промена – хеџ фондова“, одређују према очекиваним добитима или другим феудалним гледиштима, како то доказују чланови породица америчког високог персонала у Украјини.
Судећи по структури власника америчких формација плаћеника, засигурно ће се тамо појавити широки спектар бивших НАТО министара одбране и спољних послова, који ће преузети то поље деловања за доказивање својих циљева, после пензионисања.
[restrictedarea]

СТРАТЕГИЈА ПЉАЧКАЊА Постоји низ ствари које се трајно могу нападати. Када се већ преко глобуса окрећу велика финансијска средства која немају никакво економско оправдање, онда и у будућности мора да важи једна нова стратегија пљачкања − санкције. На основу тога како се масовно рађају нови извори санкција, може се поуздано закључити да долази нови и свакако велики талас против Руске Федерације. Немачка државна штампа је, наравно, крива јер нико не размишља о томе зашто влада Сједињених Држава, због наводног кршења санкција против Ирана донетих из провидних разлога, захтева од немачких и европских банака плаћање казни у износу од више милијарди. Плаћање има за циљ да америчким банкама, пред вероватним „Еndgame-ом“, обезбеди конкурентске предности, а да Европљани остану празних шака. Онако како се то већ десило са Basel-ом I, II и III. Или код америчких великих концерна који овде у Европи релативно неопорезовано остварују добити да би затим са до врха напуњеним ратним касама могли да покупују европску индустрију са њеним постојећим „филеима“. Притом се не заборављају ни ситнице, као ни оно немачко предузеће које, наводно, не продаје сигурне мобилне телефоне само за немачке званичнике и тиме угрожава НСА. Хвала Путину, он је прави поклон за америчку политику, јер овај руски председник дозвољава да га вређају и то не само у „Њузвику“. Руси би требало да размисле о двема стварима. Ако би у Кремљу седео неко са другим именом, и он би био погођен америчком стрелом анатеме, јер та стрела нема ничег заједничког са реалним догађањима у Русији. Она је управо на тапету, као што би то могао да буде неко други.
Да се потпуно јасно изразим: ко сада у Москви рачуна са Американцима или, што је можда још горе, са Британцима, тај би под хитно морао да се позабави судбином немачког отпора против „вође“. Русија је циљ. То је јавно, на шармантан начин рекла бивша америчка министарка спољних послова Мадлен Олбрајт врло блиском господину, Јошки Фишеру.
Руси располажу таквим количинама сировина да није у реду да их задрже само за себе.

ГДЕ ЈЕ ГОСПОДИН ПРЕДСЕДНИК? Између Авганистана и Либије се сада постепено разбија државна структура Блиског и Средњег истока какву познајемо, и то у складу са америчким и израелским интересима. Русија би требало да на то, независно од наших изнуђених санкција, добро обрати пажњу. Пекинг, који познаје гледишта свог суседа Јапана, такође неће превидети знаке времена.
Притом се чак не зауставља ни пред трагедијом. Мајдан, Одеса и МХ 17 били су и јесу трагедија. Још је гора брутална сила са којом западне владе користе те трагедије да стекну јефтину корист. Такође, и мртви имају своје достојанство, а то су права. Па, где је наш господин савезни председник са својим непрекидним говорима о људским правима – не о међународном праву и међународном правном поретку – да каже коју реч о томе да се сада у Европи више не кажњавају страшни злочини јер нити владе, нити парламенти, па чак ни такозвана државна „квалитетна штампа“ не показују интерес да то разјасне? Овде Руска Федерација ставља на сто убедљиве доказе о својим сазнањима у вези са падом авиона, а са америчке стране стиже одговор преко Твитера или на други начин како би се могло учинити то што се ионако читаво време намеравало: донети санкције. Отрцаније и одвратније се „зарђали“ Запад већ дуже времена није успео понети. Зато се сада место пада авиона налази под сталном артиљеријском ватром украјинске армије. Зашто забога?

/Превео Мирољуб Милановић/

[/restrictedarea]