„Укроћено тврдоглавство” или – ко је први у Београду играо

Уз јубилеј 450 година од рођења Вилијема Шекспира

Пише Рашко В. Јовановић

Интересовање за Шекспира у Србији није било мање од интересовања у Енглеској, а Алекса Бачвански, Тоша Јовановић, Милош Цветић, Милка Гргурова, Марија Јеленска, Љубомир Станојевић и Богобој Руцовић прославили су се на представама „Млетачког трговца“, „Отела“, „Хамлета“ и „Кориолана“…

Иако је на сцени првог београдског позоришта, „Театра на Ђумруку“, који се налазио у згради негдашње савске Царинарнице (у данашњој Карађорђевој улици, преко пута пристаништа) године 1842. изведен комад „Ромео и Јулија“, то није био сусрет са оригиналним делом Вилијама Шекспира. Ради се о комаду немачког писца Феликса Кристијана Вајса, који је живео током 18. и почетком 19. века и писао у духу класицизма. Он је, приступивши теми коју је Шекспир обрадио, желео да покаже како је то требало учинити са класицистичког становишта. Као што знамо, ову драму превео је са немачког на наш језик Василије Јовановић, учитељ и драмски писац из Земуна, који, истина, при објављивању превода није навео ни Вајсово, нити пак Шекспирово име. Како је комад, који осим наслова и неких појединости заплета нема много заједничког са Шекспировим ремек-делом, приказан у Србији још неколико пута, спомињемо га зато да не би било забуне, будући да су у нашој средини извођења тога дела, супротно пишчевој намери, само допринела интересовању за највећег драмског писца. Међутим, први комад изведен у Београду за који се наводи да је један од аутора Шекспир био је „Љубав све може или Укроћено тврдоглавство“, шаљива игра у четири раздела, коју је по Шекспиру и Шинку написао Франц Холбајн, а превео Шпиро Димитровић Которанин. Овај текст, који није веран оригиналу, будући да се у том смислу ни сâм Холбајн није много трудио, док је преводилац преместио радњу у Лику, те се, на пример, племић Петручо из Вероне појављује као граничарски пуковник Делибашић, приказала је са знатним успехом 1863. Године у Београду трупа београдских и загребачких глумаца са Адамом Мандровићем на челу, као формација под називом „Народно позориште“, у Арени Кнежеве пиваре, у данашњој Гепратовој улици. „Представа је успела доста сјајно. Г-ђица М. Перисова као Аница, која је главно лице, показала је то вече своју вештину у највећој мери, и сваки се могао дивити колико је умела с потпуном снагом схватити своју ролу и онако је ваљано извршити у најважнијим тренуцима. И г. А. Мандровићу је била верна његова срећа и у овој роли. Одиграо је ваљано“, писао је у листу „Видов-дан“ анонимни критичар (претпоставља се Јован Бошковић, професор Велике школе). Како видимо, у овој представи Катарина се зове Аница, а није јасно зашто је име сеоског момка Звекан. Иначе, успешно је поновљена десетак дана по премијери. На репризи је присуствовао кнез Михаило, са сестром и министрима, што је читавом догађају дало свечано обележје.
[restrictedarea]

ЈЕДИНСТВЕНИ У СВЕТУ Нема сумње да је Шекспир највише приказиван писац на сцени београдског Народног позоришта, што је јединствен случај из аспекта светске театарске праксе. Већ у другој сезони, а првој у новосаграђеној згради на простору негдашње Стамбол капије, Народно позориште приказало је „Млетачког трговца“ 26. новембра 1869. године. То је прво Шекспирово дело приказано у Београду и Србији. Режирао га је Алекса Бачвански, који је у српску престоницу дошао из Будима, где је под именом Шандор Вархиди, као члан позоришта којим је руководио глумац, редитељ и писац Ђерђ Молнар, остварио низ режија и глумачких креација. Текст је са немачког превео, и то у нашем народном десетерцу, Јован Петровић. На београдској представи приказана је адаптација Антонија Хаџића, у којој је изостављен пети чин, те је ово дело од комедије постало драма о Шајлоку. Редитељ Бачвански наступио је и као Шајлок. Први глумци ондашњег ансамбла Народног позоришта тумачили су остале улоге, па су наступили Адам Мандровић као Антоније, Марија Ферко Јеленска као Порција, Милош Цветић као Басаније, док је Нестор Неца Недељковић тумачио арагонског кнежевића, а Тоша Јовановић играо је Лоренца, Ланселота је тумачио Димитрије Коларовић, дужда Ђорђе Пелеш итд. Представу су гледаоци примили са великим задовољством, нарочито их је одушевио Алекса Бачвански као Шајлок. Критика је повољно оценила његову креацију, као и наступ Тоше Јовановића. Особиту пажњу гледалаца привукла је прелепа Марија Јеленска, која је, по завршеној глумачкој школи у Бечу, 1866. ангажована у Хрватском народном казалишту у Загребу, 1868. глуми у Осијеку, а од 1869. до 1871. чланица је Народног позоришта у Београду, а потом наступа у бечком Бургтеатру, затим у Прагу, Хамбургу, Грацу и Штутгарту. Поред улоге Порције у „Млетачком трговцу“, остале су запамћене њене бројне веома успеле креације, као што су Марија Стјуарт у истоименој Шилеровој драми, Амалија у драми „Разбојници“ истога писца, Јудита у драми Карла Гуцкова „Уријел Акоста“, Видосава у драми „Милош Обилић“ Јована Суботића и др. Наше гледаоце и критичаре Јеленска је освојила не само појавом већ и надахнутим емоционалним ангажманом приликом тумачења љубавних улога, али и драмски продубљеним оживљавањем трагичних хероина. „Млетачки трговац“ је у раздобљу до 1914. године, дакле, до избијања Првога светскога рата, током којега Народно позориште у Београду није приказивало представе, укупно изведен 46 пута, те је после „Отела“ и „Хамлета“ највише приказивано Шекспирово дело на престоничкој позорници.

НЕЗАБОРАВНИ „ОТЕЛО” „Отело“ се у Београду приказује од 1881. године и до 1914. изведен је 57 пута. Редитељ и први Отело био је тада водећи српски глумац, Тоша Јовановић, док је Јаго био Лазар Лугумерски, а Касио Иван Динуловић. Дездемону је играла Милка Гргурова, Бјанку Зорка Ђуришић а Емилију Јулка Јовановић. О првом извођењу ове драме у главном граду написао је позоришни критичар Хајим С. Давичо у часопису „Отаџбина“ и ово: „Ко није гледао својим очима г. Јовановића у бесној суревњивости и очајном кајању, г. Лугумерског у вижљивости Јагових паклених интрига, гђу Гргурову у невиној безазлености добре Дездемоне… тај ће тешко моћи веровати до ког су ступња верности приказивани сви карактери у ‚Отелу‘.“ После смрти Тоше Јовановића, улогу главног јунака преузео је Љуба Станојевић. Његов Отело био је веома импулсиван и елементаран у изразу, наивно поверљив и раздражљив и приказивао га је са себи својственом савршеном дикцијом. У овој улози Љуба Станојевић наступио је 1905. године на гостовању београдског Народног позоришта у Нишу. Вреди забележити и угледне госте из света: Густава Салвинија, који је као Отело наступио са својом трупом на сцени Народног позоришта 1896. и 1897. године, као и некадашњег сарадника Станиславског, кнеза Александра Ивановича Сумбатова Јужина, који је 1905. године, као гост, тумачио Отела у нашој представи и одушевио публику својом снажном и уверљивом креацијом. У периоду између два светска рата маварског племића је бриљантно тумачио Добрица Милутиновић. „Г. Милутиновић, који је пожњео у својој испуњеној и сјајној уметничкој каријери многе шумне успехе, познао је вероватно у Отелу један од својих највећих и најзаслужнијих тријумфа. Прожет својом улогом до дна свога бића, он је играо, најпре с простим благородством и уздрхталом нежношћу, затим кад љубомора продре у Отелову честиту и пуну љубави душу – с великим напоном плаховите страсти, гнева и очајања, мећући у своју игру сву енергију и сву топлоту свога моћног трагичног и лирског темперамента. Нарочито почев од трећег чина, усред лепих бесомучних крикова, он се уздизао до једне дивље и патетичне лепоте, и стварао – у пуном смислу те злоупотребљаване речи – једну живу и велику фигуру. Утисак такве игре био је силан, и публика је вибрирала у расположењу великих апотеоза“, оценио је позоришни критичар „Политике“ Светислав Петровић 1921. године. Завршни монолог Отела из петог чина „Станите! Реч-две само пре но што одете!“ Добрица Милутиновић снимио је на грамофонској плочи, која је некад, нарочито двадесетих година прошлога века, била веома популарна.

О БЕОГРАДСКОМ „ХАМЛЕТУ” ПИСАО И ЏОН РИД „Хамлет“ је на репертоару почев од 1884. године и до 1914. приказан је укупно 50 пута. Занимљиво је да и Џон Рид у репортажи „Београд под аустријским топовима“, објављеној 1915. године у њујоршком часопису „Метрополитен магазин“, бележи следеће: „Пуковник, два капетана, четири поручника, један каплар и два редова сели су за сто с нама. У Србији, изгледа, не постоји глупа традиција да дружење официра и војника разара дисциплину. Један од редова био је пре рата секретар Српског народног позоришта. Испричао нам је да је позориште, према својој уредби, имало да даје педесет представа Шекспира у сезони, и да су Срби волели ‚Кориолана‘ више од свих других комада. − ‚Хамлет‘ је – додаде – био веома популаран. Али га нисмо играли већ петнаест година, јер је једини глумац који је могао да игра главну улогу умро 1900.“
Не знамо зашто је Ридов саговорник превидео да је „Хамлет“ на београдској позорници обновљен баш 1900. године и да је обновљена представа до 1910. приказана укупно 39 пута, што је свакако својеврсни рекорд! Глумац који је тумачио Хамлета и био незаменљив у тој улози свакако је Богобој Руцовић, преминуо 1912, те га због болести није могао играти после 1910. године. Када знамо да је Ридов преводилац био нико други до драмски писац Војислав Јовановић Марамбо, није јасно како је до ове збрке дошло у репортажи. Иначе, први београдски Хамлет био је Милош Цветић, који се у тој улози појавио приликом првог извођења 1884. године − било је то прво приказивање Шекспировог ремек-дела на југословенском простору. Он је, како је забележено, тумачио Хамлета као гордог и осетљивог човека чиста срца и савести, као неизлечивог меланхолика паралисане воље и био помало патетичан у свом болу. „Његова прва појава већ нам је наговестила узбурканост његове душе, која је расла у истој сразмери као што су расли и драмски заплети и расплет; попела се сасвим природно на своју кулминацију у трећем чину“ (у сцени мишоловке). Анонимни критичар листа „Видело“ даље је истакао да је Цветић „с особитом пажњом и уметношћу измерио прелаз из љубави према Офелији у гнушање, па је и овога вечера заслужио да му се вештина венцима окити.“ Први београдски Хамлет, који је после Алексе Бачванског, уз Тошу Јовановића, почев од осамдесетих година 19. века владао српском позорницом као глумац, редитељ и драмски писац, први пут је ступио на сцену 1862. године у Великој Кикинди, у трупи Јована Кнежевића, да би убрзо постао члан Српског народног позоришта у Новом Саду. Потом је наступао у путујућим трупама, а 1864−1865 био је члан ансамбла који је под називом „Народно позориште“ формирао Позоришни одбор у Београду, да би се 1866. вратио у СНП у Новом Саду. Потом ће две сезоне провести у загребачком Хрватском земаљском казалишту, па делује у Народном позоришту у Београду од 1869. до 1894. године, када се враћа у Загреб. За време управе Бранислава Нушића 1900−1901, био је члан Позоришног одбора, редитељ и уметнички управитељ Народног позоришта у Београду. Написао је више драмских дела, која су се са успехом изводила на српским позорницама. Поред Милоша Цветића у насловној улози, у првој поставци „Хамлета“ на београдској позорници играли су: Милка Гргурова – Офелија, Ђура Рајковић – Клаудије, Паулина Грбић − краљица Гертруда, Димитрије Коларовић – Полоније, Милорад Гавриловић − Лаерт, Раја Павловић – Хорације, Веља Миљковић – дух Хамлетовог оца и др. Загребачка глумица Паулина Грбић била је чланица београдског ансамбла у сезони 1894−1895, истовремено кад и Андрија Фијан. Занимљиво је да се она појавила у улози принцезе Еболи у представи Шилеровог „Дон Карлоса“, где је Бранислав Нушић играо маркиза Позу.
Године 1891. на београдској сцени гостовао је у улози Хамлета Андрија Фијан, познати загребачки глумац и редитељ, који ће сезону 1894−1895 провести у Народном позоришту као главни редитељ, управитељ позорнице, први учитељ глумачке школе и, по потреби, глумац. О његовом данском краљевићу београдски позоришни критичари написали су мноштво позитивних судова. „Писац ових редова гледао га је сада први пут као Хамлета и изненадио се онаквим играњем. Г. Фијан нам је ту најтежу улогу изводио тако уметнички, како се виђа само на чувеним светским позорницама. Наш уметник дивно је проучио цело дело и своју улогу играо у свима тешким сценама изврсно. Играње његово у сцени с духом, разговор с пријатељима Орацијем и Марцелом, држање његово у монолозима и приликом пантомиме, разговор са Офелијом и са мајком – све је то било одиграно са врло марљивом студијом и пропраћено одличном мимиком. Ми смо имали пред собом живу слику тога младића тако нерешљивог, тако тужног, тако несрећног, али у исто време тако племенитог и тако нежног (Мезијер) не због тога што је г. Фијан успео схватити и изнети тако разне нијансе те најтеже улоге, он се показао правим уметником, који се занимао озбиљним проучавањем сцене и живота“, написао је Милутин К. Драгутиновић у часопису „Дело“.

ВИСОКИ ДОМЕТ РАДОМИРА ПЛАОВИЋА После Милоша Цветића и Андрије Фијана, почев од 1889. године, Хамлета је тумачио Љуба Станојевић, који ће, како истиче наш шекспиролог Душан Михаиловић, „остати суверени дански принц на београдској сцени у периоду до Првог светског рата“. Међутим, карактеристично је сећање Милана Грола: „Одвећ одуховљена и осетљива нервна природа Хамлетова морала је осуровити у жестокости Станојевићевој, исто као што се одвећ сложен текст морао изгубити у његовој тромој и пригушеној дикцији.“ Године 1900. „Хамлета“ ће поновио поставити Милорад Гавриловић, и то у преводу Лазе Костића (ранија поставка играна је у преводу са немачког Милорада Шапчанина и Мите Живковића). Гавриловић ће насловну улогу поверити Хермини Шумовској, чланици Хрватскога народнога казалишта из Загреба, која је ту улогу тумачила по угледу на Сару Бернар. Како је забележио Каменко Суботић у земунском листу „Ново време“, њен Хамлет био је исувише нежан и мек, салонски женствен, што и поред евидентног неуспеха ипак није сметало публици да јој одушевљено аплаудира. Потом је режију „Хамлета“ преузео Љуба Станојевић, да би се, за време његове болести 1904. године, Богобој Руцовић појавио у улози данскога краљевића. „Његов Хамлет је био природан и логичан, а притом страствен и сугестиван. Без патоса и разбарушености, без непотребних гестова… био је циник и уман лудак“, сећа се Радослав М. Веснић у „Нашој сцени“. Руцовић је Хамлета играо, како памти позоришни критичар Душан Крунић, „са свом ренесансном отменошћу, као по рецепту графа Кастиљона“.
Пошто се 1908. године вратио из Немачке, са студија код Јоце Савића, који је настојао да тумачења Шекспирових дела ослободи романтичарских наслага и приближи их изворном начину интерпретације, Витомир Богић, у 21. години живота, наступио је као дански краљевић без знатнијег успеха.
„Хамлет“ ће се у међуратном периоду поново појавити 1930. године, у режији Михаила Исаиловића. „Улогу Хамлета играо је један од најугледнијих и најамбициознијих припадника младе гарде Народног позоришта, Радомир Плаовић. Његов Хамлет колебао се између интелектуалног и тзв. теновског правца у коме су фантазија, узнемиреност и бујна дикција надмоћни елементи“, сећа се позоришни критичар Душан Крунић. Критичари, као и многобројни гледаоци, поздравили су Рашу Плаовића у улози Хамлета. Велимир Живојиновић у часопису „Мисао“ о томе је написао следеће: „Плаовић је у својој интерпретацији нашао оно битно, оно најосновније на чему се базира Хамлетова душа: болну крваву иронију у којој, као у сталном ставу према свету, лежи непрестано будан протест на битисање и на беду животне тамнице. Г. Плаовић је донео прави психолошки акценат овог корена Хамлетове душе. То је био један конвулзиван, растрзан од бола и доброте фанатик, охола будала и заљубљени циник. У своме схватању, г. Плаовић је дао уметничко дело.“ Са Радомиром Плаовићем као Хамлетом, у представи су наступили: Драгољуб Гошић – Клаудије, Божа Николић – Полоније, Воја Јовановић – Хорацио, Мата Милошевић – Лаерт, Александар Златковић – Розенкранц, Михаило Миловановић – први гробар, Марко Маринковић – други гробар, Владета Драгутиновић – Фортинбрас, Злата Марковац – Гертруда, Дара Милошевић – Офелија итд.
Представа „Хамлета“ у режији Михаила Исаиловића највиши је извођачки домет у приказивању овог Шекспировог дела на београдској сцени, који, првенствено због магистралне креације Раше Плаовића, ни до данас није превазиђен.

„КОРИОЛАН”–„ПОТПУНЦЕ УСПЕО” „Кориолан“ је у Београду приказан први пут 11. новембра 1882. године у преводу Мите Живковића са немачког по Вилбранту и Пецу, у режији Милоша Цветића, који је тумачио и насловну улогу. Милка Гргурова тумачила је Волумнију, Лазар Поповић Коминија, Тоша Анастасијевић Тита Ларција, Веља Миљковић Мененија Агрипу, Марко Станишић Сининија Велута, Лаза Лугумерски Јунија Брута, Ђура Рајковић био је Тул Ауфидије, а Катица Лугумерска наступила је као Валерија. После репризе одржане сутрадан, „Кориолан“ се више није приказивао све до 21. августа 1894. године, када је изведен у преводу Хуга Бадалића и режији Андрије Фијана, који је тумачио и насловну улогу. Био је то први Фијанов наступ у својству новоангажованог главног редитеља и управника позорнице Српског краљевског народног позоришта у Београду. „Андрија Фијан, главни редитељ и артистички управник нашега позоришта, ступио је у Шекспирову ‚Кориолану‘ и као редитељ и као глумац први пут на нашу позорницу као стални наш члан. Наше је позориште и до сада гледало Шекспирове комаде, али, смело можемо рећи, никад није ни један комад видело у тако уметничкој режији као 9. о. м. увече ‚Кориолана‘. Ово није прегоњено. Ваљало је само мотрити оне статисте, ону гомилу која вас својом глупошћу и блесавошћу вечито запрепашћава, то је сад природна слика пуна живота и покрета. Као да то нису више оне исте фигуре! Шекспира је врло тешко режирати, једна мала грешка и цео комад је пропао. Код нас се вазда дешавао тај малер. Први је ‚Кориолан‘ успео, и то потпунце успео. Сценарија је била живописна и тачна, радња брза и живахна, карактер гомиле одлично погођен и управљан, ансамбл је био примеран и уметнички. Као да је и онај глумац са најмањом епизодном улогицом хтео да покаже све што уме и зна. Као редитељ, А. Фијан је постигао потпун успех“, констатовао је критичар Мил. Немањић у „Малим новинама“. О Фијановој глуми у главној улози критичари су изрекли ласкава признања: „Он је у игрању Кориолана показао темељну студију, уметнички истичући две главне особине Кориоланове – јунаштво и охолост. Његовој уметничкој игри одговарала је игра гђе Гргурове, која је своју велику снагу унела у красну улогу Кориоланове мајке Волумније. Г. Илија Станојевић глумио је Мененија Агрипу онако природно и разборито како он увек игра све своје веће и мање улоге“, писао је Милутин К. Драгутиновић. Вреди забележити обнову „Кориолана“ 1912. године, када је ово Шекспирово дело поставио Александар Андрејев, художественик из Москве, тада стални редитељ Народног позоришта у Београду, који је насловну улогу доделио Љуби Станојевићу. Представа је изведена укупно пет пута, и то само у 1912. години. Иначе, „Кориолан“ је до 1912. године приказан укупно 10 пута, тада и последњи пут у раздобљу пре Првога светскога рата. Дакле, није се изводио четири, а не 15 година, како је Рид забележио! И није имао тако велики укупан број представљања, како је рекао Ридов саговорник, вероватно желећи да истакне како су Срби храбар и слободарски народ.
У међуратном раздобљу „Кориолан“ је одигран у Народном позоришту тек 1936. године, дакле, после двадесет и четири године. Дело у преводу Светислава Стефановића поставио је на сцену Ерих Хецел, који је насловну улогу поверио Светолику Никачевићу. Велибор Глигорић о овој представи писао је у „Политици“: „Видело се да су госп. Хецелу као оперском редитељу неопходно потребни визуелни и музички ефекти да би постигао драмски израз. Тамо где ти ефекти не могу да узму учешћа, тамо где је драмска личност остављена сама себи, режија не успева да довољно изради драмске акценте и емоције. Због тог недовољног истицања драмских ефеката, као и због местимичног недостатка полета и темпа, приказ је понекад постајао заморан. Недостаци овакве режије осетили су се нарочито у приказу Кориолана од стране госп. Никачевића. Кориолан, госп. Никачевић, био је врло ефектан и сугестиван, у појави и у гласу. Госп. Никачевић је израдио рељефно супериорни, охоли став непопустљивог, бескомпромисног патриција, његов херојски лик и његову необузданост. Марцијалној изради овога става доприносио је дубок и обиман глас, који је плавио сцену пркосно и ауторитативно. Но у великим сценама емоције, тамо где има срце да задрхти испод снаге, госп. Никачевић није био довољно изразит. У његовој игри није било много замаха, ширине интензивнијег унутрашњег драмског доживљавања, унутрашњег драмског пламена. Уз то у његовој игри било је местимично и театралности и декламације.“ Међутим, треба рећи да је Светолик Никачевић, захваљујући физичком изгледу, био идеалан интерпрет римског славољубивог патриција. Зачудо, ова представа изведена је само седам пута.
Скренули смо пажњу на четири највише приказивана Шекспирова комада на београдској сцени у претпрошлом и првој половини прошлога столећа. „Интересовање за Шекспира у Србији није мање од интересовања у Енглеској“, констатовао је 1936. године наш угледни шекспиролог, др Владета Поповић. Чини нам се да се нећемо преварити ако кажемо − како је било тада, тако је и данас.
[/restrictedarea]