Ухапшени сте! Док се околности не разјасне! (1.део)

Дописник нашег листа је, заједно са двојицом колега, запао у заробљеништво у југоисточној Украјини, где су, као жртве самовоље украјинске војске, пет дана провели са припадницима два злогласна територијална батаљона, „Кривбас“ и „Дњепар-1“

Пише Сергеј Белоус

Неколико недеља напетог новинарског рада и стотине километара преваљених по Донбасу у пламену дали су достојне плодове – хиљаде јарких фотографија и десетине занимљивих бележака о рату на истоку (екс?) Украјине и људским судбинама које је променио… Изгледало је да смо већ на корак од одгонетке тог крвавог братоубилачког сукоба и само што нисмо одрешили тај Гордијев чвор… Међутим, једног дана, првог августа, изненада га је напросто пресекао мач Провиђења: ухапсили су нас припадници украјинских безбедносних структура, а сва раније прикупљена грађа нетрагом је нестала скупа са свом осталом имовином, апаратуром и документима. Ипак, заузврат смо стекли непроцењиво искуство, о којем ће даље бити речи. Дакле, почињем издалека и по реду.
[restrictedarea]

СУДБОНОСНИ БРИФИНГ Двадесет осми јуни почињао је као обичан радни дан у Доњецку – граду који се постепено претварао у непосредну мету минобацача украјинских оружаних снага. Штоно кажу, ништа није наговештавало олују…
Узбуну је за мене и мог сарадника, Сергеја Бојка, представљала неочекивана ес-ем-ес порука од службеника Информационог одељења ДНР са најавом хитне конференције за новинаре министра одбране Игора Стрелкова (Гиркина). Муњевито смо се спремили и дојурили на лице места – у Генералштаб ДНР, смештен у згради Обласног одељења Службе безбедности Украјине. Брифинг је сазван у маленом кабинету, крцатом новинарима, већином западним. Игор Иванович био је, као и увек, крајње конкретан и кратак, а на његовом озбиљном лицу видело се да је јако уморан. Истичући невиђено дугу колону од преко двеста украјинских оклопних возила коју је Кијев увео у борбу на западу Доњецке области војсковођа је споменуо и губитке противника, међу којима су, по његовим речима, била четворица најамника „црне расе“! После тога је Стрелков посаветовао присутним новинарима да се и сами увере у то – уласком из Русије у близини пограничног насеља Кујбишево на недавно бојно поље код села Степановка (пошто је опасно ићи право: морала би се двапут прећи линија фронта).
Код других новинара нисмо запазили нарочити ентузијазам ни жељу да се упуте тако обилазном путањом зарад неколиких егзотичних снимака. Зато смо се ми сами сместа загрејали за ту идеју и почели да претресамо могућности њеног остварења. Брзо је отпала помисао да одмах кренемо – предстојао је дуг пут и у најбољем случају стигли бисмо предвече. „Јутро је паметније од вечери“, помислисмо и сложно одлучисмо да полазак одложимо до сутра. А затим је на својеврсном „конзилијуму“ тројице пријатеља новинара (Сергеј Бојко, специјални дописник украјинског канала „112“, Роман Гнатјук и ја) решено да убијемо „једним ударцем две муве“: не само да снимимо лешеве црнопутих плаћеника него и да остваримо давну намеру и направимо репортажу о камповима за пријем привремено расељених лица из Донбаса у Русији. Речено – учињено! Роман је сместа обавестио редакцију свог канала о нашим плановима (који су одмах одобрени) и наручили смо за ујутру такси Доњецк – Ростов на Дону.

У ПОТРАЗИ ЗА ЦРНЦИМА Путовање задатом маршрутом протекло је прилично лако и брзо: чак смо и километарски ред (како нам се учинило – вештачки створен) аутомобила који превозе избеглице у Руску Федерацију преко граничног прелаза Успенка прошли без дуготрајног чекања, јер када смо украјинским граничарима показали своје новинарске картице и учтиво објаснили да журимо, готово одмах су нас пропустили. Истина, без обзира на то што смо убрзо стигли, стицајем низа околности ка Кујбишеву смо кренули у касно поподне, а у само насеље стигли тек пошто се смрачило.
Наши покушаји да нађемо хотел или било шта слично у сумрак у насељу са 6 000 становника били су осуђени на неуспех. На крају су се ти покушаји, на срећу, завршили понудом коју нисмо могли да одбијемо: једна тамошња љубазна породица позвала нас је да преноћимо код њих. С оне стране границе, крај села Мариновка, бројао је своје последње дане такозвани „јужни котао“ (тако зову потпуно опкољавање) где су се „крчкали“ делови 79. посебне високомобилне десантне бригаде. Тада је Сергеју Бојку успело да се чује са својим другом – уговорцем из ове бригаде, који му је рекао да немамо шансе да се пробијемо у окружење, јер нас неће пустити.
Ујутру смо наставили пут – у наивној нади да ћемо кроз највише пола сата прећи оближњу руско-украјинску границу, а после сат времена већ правити жељене снимке, који ће постати необориви доказ ангажовања страних плаћеника. Приближавајући се територији Украјине, на обзорју смо приметили огромне стубове дима, који су личили на последице недавне борбе. Руски граничари на граничном прелазу погледали су нас као да смо лудаци и одбили да нас пусте из Русије ради наше безбедности, рекавши нам нешто попут: „Прави сте чудаци! Тамо је сада Национална гарда!“ Занимљива и опасна пустоловина завршила се ничим, пре него што је заправо и почела, а шанса за сензационалне снимке измакла нам је из руку.

„ХВАЛА“ ПОРОШЕНКУ! Схвативши да се вероватноћа успеха наше специјалне операције у циљу откривања црнаца плаћеника у таквој поставци „ближи нули“, одмах смо кренули ка Матвејеву-Кургану – насељу на северу Ростовске области (недалеко од граничног прелаза Успенка) − одакле је три километра удаљено шаторско насеље за привремено расељена лица из Донбаса. Обично тамо не дозвољавају новинарима да раде како не би узнемиравали ионако уморне људе, чије судбине су унакажене ратом и хуманитарном катастрофом. Али за дивно чудо – за нас су начинили изузетак – својеврсно разгледање кампа приредио нам је лично главни управник, представник Министарства за ванредне ситуације Руске Федерације. Ту, по званичној статистици, борави око 600 избеглица (забележени максимум достигао је 900 људи, али су тих дана мушкарци морали да спавају напољу) уз свакодневну ротацију – око 250 људи напушта то „претоварено“ место и одлази (по сопственом избору) у разне градове Русије, где им држава по специјалним квотама обезбеђује посао и становање. Док истовремено свакодневно стиже готово исто толико нових страдалника.
Камп је збиља упечатљив: изванредно је устројен, у изобиљу обезбеђен најнужнијим стварима, свакојаким намирницама и флашираном водом, опремљен најсавременијим мобилним здравственим станицама, има играонице за децу (где су не само играчке и канцеларијски прибор него и велики плазма телевизор) просторије за мајке, чак и молитвени шатор…
Сами житељи шаторског насеља по правилу нису горели од жеље да разговарају са новинарима – имали су друге бриге, а изгледа да више немају ни поверења у представнике јавних гласила. Ипак су неки пристали да попричају са нама и после разговора са десетак људи приметили смо да већина њих жели да остане у „братској Русији“ (управо тако је називају) заувек: неко више нема где да живи у родном граду, некима су радна места уништена, неко овде има рођаке, а неко просто не верује да ће Украјина икад постати стабилна држава безбедна за живот. Највише запрепашћује кад деца и малолетници, хладнокрвно описујући лешеве у суседној срушеној кући, као по договору, сасвим озбиљно изговарају речи пуне горчине упућене садашњем председнику Украјине: „Хвала Порошенку што је срушио наше куће и приморао нас да бежимо!“

ЧУДАН РАТ Касно увече вратили смо се ауто-стопом у Ростов на Дону. Роман Гнатјук, специјални дописник украјинског канала „112“, са којим сам стално био, послао је својој редакцији материјал снимљен у кампу и упитао шефове да ли да крене на североисток Ростовске области у Гуково, Изварино, а затим можда у Луганск.
Лично, та маршрута ми се јако свиђала, поготово узимајући у обзир то што сам могао успут покушати да направим репортажу о „котлу“ у Луганској области, јер се о тамошњим догађајима мало зна. Сутрадан, Роману налажу из редакције да се хитно врати у Доњецк и одатле оде на место пада малезијског „Боинга“ – треба да прати рад мисије међународних стручњака која је недавно тамо стигла. Но добро, онда ћемо тако.
Током ручка доживели смо незабораван сусрет са двојицом руских добровољаца, који су ратовали на страни ДНР у саставу такозване Интербригаде. У причама које смо од њих чули било је доста занимљивости, на пример: када су добили наредбу (још крајем маја) да заузму доминантну коту – Меморијални комплекс Саур-Могила − одређено је време – 9 сати ујутру, али је њихов командир одлучио да крене сат времена раније… Како се потом испоставило – и украјинска војска је планирала да је заузме истог дана и у исто време! Али, када се приближила – руска Интербригада, тачније један њен део, њих седамнаесторица, усудише се да бране заузете положаје против − читавог батаљона! На срећу добровољаца, Украјинци нису знали колико људи има на узвишењу и ускоро су готово сасвим остали без тешке технике (део је погођен, део су страшљиво повукли) а потом су и сасвим поражени, претрпевши огромне губитке. При томе, Руси нису имали ниједног убијеног, и само двојицу лако рањених…
Па и у целини: током два месеца рата сви губици Интербригаде (њих двојица) били су од „пријатељске ватре“, услед недовољне координације између снага ДНР. Уз то, стичу утисак да их то неко „одозго“ просто издаје… Треба укратко споменути и случај обостраног одустајања од пуцања између њих и украјинске стране – једном приликом је њихова група случајно доспела на украјински контролни пункт и све се завршило разменом погледа! И једни и други врло добро су знали: ако једна страна отвори ватру – нико неће проћи без губитака. А ко би па желео да умре?! Тако да су се мирно мимоишли.

ВОЖЊА СА ПРЕПРЕКАМА Тамнозелени, типично амерички „форд“ – управо тако је изгледао наш такси – поуздано је грабио ка Доњецку: возач се живцирао и бојао се да ће закаснити на гранични прелаз Успенка, који је због ратног доба радио само до девет увече, а сем тога – кад се смрачи, активирају се извиђачко-диверзантске групе обеју страна, интензивирају се борбена дејства. Другим речима: што касније возиш – тим лакше доспеш под паљбу.
Таксисту је посебно љутило задржавање Бојкоа и Гнатјука у пограничном дјутифри-шопу, где су дуго бирали некакав увозни рум. Због њиховог тако лакомисленог одуговлачења умало да закаснимо са преласком границе: срећом, успели смо да се „угурамо“ последњи, а већ 15 минута касније наставили смо свој пут по украјинској територији. Падало је у очи да се двоструко одужио (вероватно до два километра) ред путничких возила дуж пограничног пута – судећи по натписима великим словима „ДЕЦА“ већином су то биле избеглице, чија река је због ескалације сукоба свакодневно нарастала.
Није прошло ни пола сата кад смо стигли до већ познатог украјинског контролног пункта пред градом Амвросијевка. Исти они знаци „СТОП“ и „КОНТРОЛА“ на бетонским плочама… Мислили смо да ће се стандардни рутински поступак провере докумената брзо завршити; нашем аутомобилу пришао је борац, а кундак му је био омотан жутом и плавом изолационом траком – у бојама заставе Украјине.
„Покажите своја документа“, рече нам он и ми редом мирно пружисмо кроз отворене прозоре пасоше и новинарске легитимације. Следеће питање: „Куда идете?“ − „У Доњецк“, флегматично одговарамо сви, укључујући и возача. У међувремену, аутомобилу прилази група бораца, као да га окружује. Очито им се није свидело наше одредиште. Један од њих замоли нас да отворимо пртљажник ради прегледа. „Овде су заштитни прслуци и бележница, а овде је апаратура“, поче Бојко да објашњава, редом отварајући наше ранчеве. После тога војник га замоли да се удаљи и поче сам да „тркељише“ њихов садржај.
„Новинари?!“, негодујући упита један официр. „А где вам је пратња?! Зашто се крећете зоном антитерористичке операције без пратње?!“ Наш одговор беше једноставан: „Извините, али први пут чујемо за то. Тим пре што идемо из Русије у Доњецк.“ Али, украјинске војнике такав одговор није задовољио и напетост поче да расте, а наша флегматичност за трен ока испари.
„Шта сте радили у Русији?! Шта сте то тамо заборавили?!“, официр још оштријим тоном настави испитивање. „Снимали смо украјинске избеглице у Ростовској области, који су у кампу за привремено расељена лица неколико километара од Матвејева-Кургана“, почесмо да објашњавамо, све упадајући један другом у реч. И кад постаде јасно да упорно одбијају да нам поверују, Бојко поче да вади посетницу са бројем уредника канала „112“ Павла Кужејева, говорећи: „Ево, позовите овај број – све ће Вам објаснити и потврдити!“ „Никог нећу да зовем! Не знам ко ће бити с друге стране жице!“, одбруси му овај.

ДОСИЈЕ ИКС Минут касније чујем како један борац мрмља, напрескок читајући: „Седамнаесторица против батаљона… Покрет на Саур… Међу Украјинцима има много ‚двестотих‘ („двестоти“ – такозвани терет 200, по совјетској војној терминологији – убијен; „тристоти“ – терет 300, рањен) Чија је бележница?!“, гласно и оштро изусти он.
Ситуација је шкакљива: бележница је моја, а забелешке је писао Бојко (током разговора са руским добровољцима). Готово истовремено признадосмо да је бележница наша. Сергеја сместа запљуснуше оптужбе за шпијунажу, за припадност „руским плаћеницима“ и „диверзантима“.
Тад и остали војници почеше да се издиру на њега: „Био си тамо! Откуд знаш за ‚двестоте‘ на Сауру?! Значи да си терориста!“
Сергеј поче да се позива на украјински Закон о информацијама, који новинарима јемчи право на њихово слободно прикупљање и ширење – али та је напомена била игнорисана. Зато су на његовој спољашњости сместа почели да траже обележја која указују на припадност „терористима“ и ускоро их пронашли: то су биле – војничке чизме! Затим се зачула бескомпромисна команда: „Руке на хаубу! Ноге у ширину рамена!“, после чега су почели да нас опипавају, тражећи оружје.
У међувремену су из Бојковог ранца већ извадили бележницу и почели да прегледају фото и видео материјале на хард-диску. Тамо су између осталог били: уништен положај украјинске војске код Краснодона у Луганској области, Славјанск, Доњецк… Међутим, највише их је разбеснело нешто друго – дотле су већ почели да помно претресају унутрашњост аутомобила и наишли на видео-камеру на задњем седишту, докопавши се већ споменутог снимка конференције за новинаре Игора Стрелкова. То је на њих деловало као црвена крпа на бика – после овог проналаска добисмо коначну пресуду: „Готово! Ухапшени сте! Док се околности не разјасне… Остаћете са нама до јутра – због ваше безбедности, ноћу је на путевима опасно.“ Наш возач имао је више среће – само су га питали да ли смо му већ платили и пустили га кући.
Под цевима аутоматских пушака поведоше нас ка шумарку уз пут. „Па управо си скинуо траке за обележавање?“, борац који нас спроводи демонстративно пита свог друга, а затим упозорава нас: „Опрезно, ту су прилази минирани, немојте случајно да бежите!“

ХОЋЕШ−НЕЋЕШ, ГОСТИ У шумарку нам наредише да седнемо уз дрво, обухватимо га рукама и ногама, после чега нам редом обмоташе руке лепљивом траком, а на ногама везаше пертле. Тако смо преседели неких 20-25 минута у извесној сметености и негодовању, док из жбуња до нас нису допрли одломци разговора: „Где су они? – Ма тамо, седе… – Дај ми нож! … Сад ћу да кољем!“ – последња фраза зазвучала је саркастично, те је зато уливала наду.
И стварно: минут касније по нас је дошао командир чете, пресекао лепљиву траку и позвао нас да пођемо са њим – за сто, да вечерамо! Понашање према нама моментално постаде учтиво, а и већина људи који су са нама вечерали није била из оне смене што нас је ухапсила.
Док смо вечерали, успут разговарајући са војницима, атмосфера је постајала опуштенија, а разговори – све отворенији. „Мој главни задатак је да све момке из ове операције изведем живе и здраве“, с тегобом изусти, обраћајући се нама, командир чете.
„А што ли сте ви овамо навалили, животе ризикујући?! Ради чега, ради новца?!“, обрати нам се борац који је седео преко пута нас. „Лично, ја овамо сам дошао“, поче сигурним гласом Бојко, „да зауставим овај идиотски рат који никоме – ни једној ни другој страни – није потребан!“ „Не мислиш ваљда да ће ти дати то да напишеш, да ће то објавити?!“, поче своју реторичку поучну тираду ветеран Авганистана. „Да се, док се ми овде мучимо, ратујемо, неко богати, зарађује на овом рату и његов се престанак таквим људима не исплати?“
„Наравно да ће дати!“, некако самоуверено узврати Бојко. „И ја ћу то обавезно постићи!“
„Знаш, ево отворено ћу рећи: искрено саосећам са родољубима ДНР и ЛНР!“, запањи нас признањем „Авганистанац“ и појасни: „Ја поштујем управо оне, праве, који су били на почетку! И они су се, као и ми на Мајдану, борили против локалних тајкуна и корупције! Тек потом су почели да мењају курс ка отцепљењу!“ Украјински војници су се јадали и на званични Кијев који не брине како треба о њима и препушта их судбини – али они ипак верују да ће се кад-тад вратити у престоницу и приморати власт да одговори на њихова питања, којих се накупило више него довољно.

Наставак у следећем броју

[/restrictedarea]