Šta je revolucija danas? (7)

Ideja o potrebi da se široj javnosti približe refleksije o Evropi, da se postavi obrazac alternativnog kretanja u odnosu na mit o Evropskoj uniji nadahnula je opsežna filozofska razmatranja pitanja savremene Evrope i artikulisanje kritičkog diskursa o Evropskoj uniji kao paradigmi neoliberalnog modela u našem delu sveta. Reč je o ideji dvoje filozofa mlađe generacije – Dijega Fuzara i Bogdane Koljević – iz koje je nastao jedinstveni analitički poduhvat u čijem su okviru prethodno sasvim nezavisna razmatranja, izvedena u Srbiji i Italiji, istovremeno sintetisana i sučeljena. Ovako utemeljeni projekat Bogdane Koljević i Dijega Fuzara pod imenom – „Ustanak evropskih naroda: politika i filozofija“ prvi put će na srpskom jeziku, u osam nastavaka, biti predstavljen u „Pečatu“. Objavljujemo sedmi nastavak razgovora dva filozofa

______________________________________________________________________________

Vreme koje je pred nama konstituiše se kao novo pojavljivanje istorije ili kao, u Badjuovoj terminologiji, vreme pobuna i ustanaka. To je potencijalno i stvarno vreme malih revolucija, serije i multipliciteta pobuna na različitim topos-ima koji, poput Atine ili Madrida, pokušavaju da iznova postanu polis-i, odnosno političke zajednice

Piše Bogdana Koljević

Pitanje savremene revolucije tiče se različitih oblika delovanja – od revolucije svakodnevnog života i delanja na malom prostoru, preko gramšijevskog razumevanja kulturne revolucije, odnosno kulturnih ratova i hegemonije, sve do političkih, ekonomskih i društvenih revolucija u kojima učestvuje većina naroda. To znači da se pojam revolucije razmešta u vrlo širokom luku, tj. da upućuje na spektar praksi koje se suprotstavljaju sistemu i poretku Univerzalne monarhije. Pre svega, revolucija se pojavljuje kao revolucija mišljenja, odnosno kao razumevanje formi dominacije i izgradnja alternativnih pravaca u relaciji spram status quoa. U tom svetlu, artikulisanje jaza između naroda i kripto-elita predstavlja prvu stepenicu ka iskoraku u horizont mogućeg. Ili, preciznije, prepoznavanje i formulisanje nejednakosti, zatim pravde i slobode kao pojmova koji su ispražnjeni od svakog sadržaja i smisla u neoliberalizmu rađaju se kao pokretači inicijativa koje imaju autentični potencijal za promenu. To je pomeranje od lažne sfere nužnosti prema sferi istinskih mogućnosti, od determinizma prema slobodnom stvaralaštvu, od objekta prema subjektu i bezličnog postvarenog i opredmećenog delanja ka oblicima novih subjektiviteta.
[restrictedarea] Ipak, bitno je imati u vidu da se proces uspostavljanja nove teorije dešava paralelno sa izranjanjem novih formi života, jer niti filozofija per definitionem stupa na scenu prva, niti je slučaj da, kao kod Hegela, mišljenje stiže u sumrak, kada se sve već desilo. Najinstruktivniji u tom smislu je pojam praxis-a kao umnog delanja, kao aktivnosti koja čuva vezu sa principima i ukazuje na nerazdvojivost i istovremenost teorijskog i političko-praktičnog momenta. To znači da su revolucionarno delovanje i samoosvešćivanje subjekta intrinsično i neraskidivo isprepleteni, upravo na način na koji se u dijalektici roba i gospodara otpor javlja uz svest o drugačijim mogućnostima (takvim da se ne bude rob). Bes je prva politička emocija koja proizlazi iz shvatanja sadašnjeg stanja i mere u kojoj to stanje ne odgovara čovekovoj egzistenciji i elementarnom ljudskom dostojanstvu. Spontani otpor u tom kontekstu nikada nije do kraja stvar spontanosti i neposrednosti, već u sebe uključuje posredovanje i znanje o procesima kontrole, vlasti i moći.
Revolucija u smislu revolucije svakodnevnog života, osvajanja i prisvajanja lokaliteta, prostora u kojem pojedinac živi, misli i dela, u kojem gradi neponovljive intersubjektivne relacije i različite manje kolektivitete, prvi je potencijalni oblik konstituisanja praxis-a. To je oblik koji referira na promene u individualnom delanju i u okvirima manjih kolektiviteta i kao takav znači oživljavanje svesti o slobodi i nepristajanje na konformizam i depolitizaciju. Drugi oblik, angažman u kulturnim ratovima, podrazumeva restauraciju ideje angažovanih intelektualaca i predstavlja odluku o stalnoj borbi protiv otuđenja nauke i kulture. Ova forma najčešće polazi od pretpostavke da je u široj javnosti potrebno iznedriti svest o kulturnoj hegemoniji samoproklamovanih elita, tj. o zaposedanju kulturnog prostora kao efektivnoj primeni „meke“ moći. Istovremeno, to je i ekspanzija neokolonijalnog diskursa u obrazovnoj, naučnoj, društvenoj i medijskoj sferi, tako da revolucija u kulturi obuhvata celokupno polje diskursa znanja i javnog diskursa, u različitim segmentima delovanja. Sastavni deo i jedan od najupečatljivijih savremenih primera ofanzivnog kulturnog rata kripto-elita je pokušaj operacionalizovanja istorijskih revizionizama kada je reč o uzrocima i tekovinama Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata, sa ciljem izmene istorijske svesti i zarad legitimisanja sadašnjih i eventualnih budućih ratova. Zajednički imenitelj za sve intelektualce koji vode bitke za istinu u kulturi – kao suštinu kulturne revolucije – jeste apostrofiranje rascepa između onih koji zastupaju interese krupnog kapitala i onih koji se bave autentičnim stvaralaštvom, tj. slabijih i moćnih.
Treći oblik revolucija u 21. veku obuhvata političke, socijalne i ekonomske revolucije u eksplicitnijem i uobičajenijem značenju pojma. To znači prepoznavanje i artikulisanje nezadovoljstva građana, odnosno sažimanje u vremenu koje postaje političko jer svi isključeni (the ehcluded) – bilo da se radi o pojedincima, klasama ili celim narodima – počinju da se pojavljuju kao subjekti koji žele da utemelje sopstvenu sudbinu, svesni jednakosti i sopstvenih sposobnosti. Savremena kriza EU paradigmatičan je pokazatelj isprepletenosti političkog i ekonomskog elementa, jer s obzirom da su prožeti kroz oblike dominacije, prirodno je da će biti prožeti i kao oblici oslobađanja. Ili, preciznije, činjenica da je Unija oduzela politički suverenitet brojnim državama koje su vremenom sve više gubile pravo da samostalno odlučuju, da je napravila hijerarhiju između jakih i slabih država, te da je politička kontrola u najvećoj meri povezana sa postepenim uspostavljanjem ekonomske zavisnosti (kroz vladavinu evra) predstavlja putokaz za opštu revoluciju koja bi značila intenzivnu i ekstenzivnu, ergo temeljnu transformaciju. Takva transformacija je stvaranje novog sistema, i u političkom, i u ekonomskom smislu, odnosno drugačijeg sveta u kojem je jedina i istinska moć – moć naroda i narodnog suvereniteta.
U tom svetlu, savremena revolucija biće revolucija prave demokratije i to će biti njen prvi relevantan politički oblik, jer kretanje prema istinskoj demokratiji − u Marksovom značenju ovog pojma u kojem se ističe da su državne forme istinite u meri u kojoj su stvarne demokratije – čini osnov politike kao jednakosti i delanja u skladu sa umom. Prava demokratija podrazumeva i mnoštvo oblika participacije u javnom životu, solidarnog udruživanja i samoorganizovanja, kao i razvijanje političke svesti kod različitih slojeva stanovništva. Sledeći relevantan politički atribut opšte revolucije sadržan je u obnovi razumevanja slobodarskih tradicija pojedinačnih evropskih (i ostalih) naroda, te je, kao takav, ekvivalent istorijskom delovanju za afirmaciju univerzalnih vrednosti. Ovi politički aspekti, u opštoj revoluciji praćeni su korenitim promenama u ekonomskoj sferi, gde se razlika između metaforičkih, ali sve više i stvarnih 1 odsto prema 99 odsto ukida i prevazilazi, kroz osmišljavanje novih ekonomskih politika.
Revolucija, po pojmu, uvek već upućuje na novi početak i obeležava sistemski raskid sa postojećim poretkom u bezmalo svim aspektima života, rada i mišljenja. Ali specifično unutrašnje dvojako kretanje u revolucijama razotkriva da, u suštinskom smislu, nije reč o prekidu, još manje brisanju istorije, već o kraju jednog sasvim određenog istorijskog razdoblja. To znači da se u revoluciji, suprotno standardizovanim interpretacijama, kretanje ne započinje ex nihilo − jednako kao što ni svest nije tabula rasa. Jer, iako je u revoluciji reč o stvaranju autentično novog, drugačijeg i neponovljivog, to stvaranje u sebi sintetizuje prethodno iskustvo, potencijale i domete, teorije i konkretne prakse i novi put iscrtava polazeći od već proživljenog i pojmljenog. Ili, u nešto drugačijem, ali i bitnijem određenju – revolucija je uvek revolucija beskonačnosti, ona izvire i izranja na horizontu beskonačnosti na kojem se oslikava momenat utopije, pravde, slobode i dobra, gde se rađa princip nade bez kojeg se ne može zamisliti delovanje subjektiviteta.
Tako se vreme koje je pred nama konstituiše kao novo pojavljivanje istorije ili kao, u Badjuovoj terminologiji, vreme pobuna i ustanaka. To je potencijalno i stvarno vreme malih revolucija, serije i multipliciteta pobuna na različitim toposima koji, poput Atine ili Madrida, pokušavaju da iznova postanu polisi, odnosno političke zajednice. To je vreme prelaza iz jedne epohe u sledeću, vreme prekretnice i borbe koja se neće nužno razrešiti kroz jedan događaj ili trenutak, već će svoj epilog dobiti u nizu različitih manjih kolektivnih ustanaka − u uspostavljanju vremena političkog oni potencijalno mogu prerasti i u opštu revoluciju.

______________________________________________________________________________

Zbog talasa pokajništva koji je izazvala intelektualna generacija šezdeset osme (najnesrećnija generacija u ljudskoj istoriji od Sumera do danas) termin „revolucija“ zadržava svoju pozitivnu vrednost u svim oblastima (od revolucija mode do marketinških revolucija) osim u političkoj i socijalnoj sferi

Piše Dijego Fuzaro

U današnjem „vremenu bede“ (Helderlin) u kojem ništa ne može da izbegne longa manus kapilarne manipulacije, sam izraz „revolucija“ postaje, u opštoj leksici, sasvim varljiv, prema identitetu transformacije postojećeg i proizvodnji užasa, koje je jedina misao učinila automatskim i nepromišljenim. Kao da, zaista, onaj što želi da revolucioniše postojeće, želi da oživi tragedije Aušvica ili gulaga! Ova je teorema realizama u modi danas i drži u fatalnom zagrljaju utopijski naboj i nasilje, tako da varvarstvo danas izgleda lakše podnošljivo od onoga koje bi neminovno proizišlo, sa multiplikovanom snagom, iz pokušaja da mu se nađe leka. Iz toga se nudi, po ko zna koji put, usluga „konzervativne kritike“ u istom činu u kojem ukazuje na izvitoperenost postojećeg, potpuno ga legitimizuje pokazujući mu naklonost veću nego bilo kojoj drugoj mogućoj konfiguraciji realnog.
Takođe, zbog talasa pokajništva koji je izazvala intelektualna generacija šezdeset osme (najnesrećnija generacija u ljudskoj istoriji od Sumera do danas) termin „revolucija“ zadržava svoju pozitivnu vrednost u svim oblastima (od revolucija mode do marketinških revolucija) osim u političkoj i socijalnoj sferi. Dakle, danas poziv na revoluciju nije više revolucionaran. Štaviše, to je strategija sistema manipulacije i milimetrijske kontrole organizovane javne podrške.
I, onda, ponavlja se staro (ali i dalje aktuelno) Lenjinovo pitanje: šta da se radi? Kako danas vrednovati „duh podele“ (Gramši) u ovoj eri beskrajnog mora planetarnog konformizma, jedinog politički korektnog mišljenja i sveprožimajuće dominacije ultrakapitalističke ideologije?
Prvi čin koji treba da obavi istinsko kritičko mišljenje, izuzeto iz „priča se“ (Hajdeger) organizovane manipulacije i konzervativne kritike, mora biti onaj usmeren da vaskrsne Ideal, stvarajući gramšijevsku kulturnu hegemoniju koju treba suprotstaviti trenutno dominantnoj neoliberalnoj. Na osnovu kulturne revolucije i stvaranja novog konsenzusa u obliku antikapitalističke hegemonije, potrebno je da zaživi „savremeni Vladalac“, ako se držimo Gramšija, odnosno nova politička grupacija koja koristi državnu vlast na revolucionaran način − nametanjem primata politike nad ekonomijom i odbranom zajednice solidarne protiv fetišističkih automatizama tržišta. To znači ponovno otkrivanje značenja otpadništva i racionalne neposlušnosti, tako da se „duh podele“ vrati uspostavljanju prakse prihvaćene do mere da se može uspostaviti nova oblast borbe za sprovođenje gramšijevske „intelektualne i moralne reforme“ i stvoriti alternativna hegemonija u odnosu na hegemoniju jedinog planetarnog mišljenja, koja sve više ugnjetava celi svet.
Revolucija mora biti, prvo, kulturnog reda, sa ciljem da se izradi novi zajednički front opozicije zasnovan na protivljenju masovnoj homologaciji potrošačke civilizacije; odatle, mora se krenuti ka „molekularnoj“ – rekao bi Gramši − strukturi društva. Primarni zadatak filozofije i njenih vitezova koji bi se mogli, s pravom, nazvati alethofili, „prijatelji istine“, jeste da šire u svakom članu ljudske rase svest kako o tome šta smo mi sada, tako i o tome šta moramo postati.
Snage koje se bore, sa periferije, protiv centralne vlasti trebalo bi da budu solidarne i makar privremeno, da se udruže da na organizovan način ugase plamen vatre koji ždere planetu: rečima Heraklita (b 43) „Preterivanje treba gasiti pre nego požar“. A s druge strane, zahvaljujući ideologiji moći, koja uvek nastoji da podeli da bi nesmetano vladala (dividi et impera) te snage se sukobljavaju kao fašisti i antifašisti, crveni i crni, levi i desni, bez ikakvog obaziranja na zlatnu izreku kineskog socijalizma, prema kojoj je „sekundarno da li je mačka crna ili bela, sve dok može da hvata miševe“. Traženje dokumenata, provera porekla i izbor vatrogasaca koji treba da gase vatru postaju, zbog prituposti ideologije, važniji od same akcije gašenja vatre. Prema Gramšijevim Lionskim tezama, neophodno je sada, više nego ikada, „okupiti oko sebe i predvoditi sve elemente koji na ovaj ili onaj način idu na pobunu protiv kapitalizma“ (teza 29) kako bi se otvorio put „opštoj akciji svih antikapitalističkih snaga“ (teza 39).
Napuštanje lažne opozicije između levice i desnice bi sada trebalo da predstavlja osnovu za pristup antikapitalizmu i ostvarivanje univerzalnog ideala čovečnosti koja je cilj sama sebi. Kao što je već pomenuto, čovečanstvo postoji u jedinstvu ljudskog roda (slobodnog od rasnih i klasnih podela) koji se ogleda, sa svoje strane, u nesalomivoj pluralnosti jezika i kultura. Stara dihotomija levica − desnica mora biti zamenjena novom opozicijom, onom između antikapitalizma u potrazi za realnom univerzalnošću ljudske emancipacije i za prihvatanjem „životinjskog carstva duha“ (Hegel) bilo kao najboljeg od svih mogućih svetova, ili kao neizbežne sudbine.
Prema Bergsonovom predlogu, devet od deset grešaka živi, nalazi se u uverenju da je ipak istina ono što je već prestala da bude. Deseta, i najozbiljnija je, međutim, da se smatra da nije više istinito ono što je još uvek istinito. Da se veruje u ispravnost, u sadašnjosti, dihotomije levica − desnica, ateisti − vernici, stranci − domaći, fašisti – antifašisti, ekvivalent je za devet grešaka na koje je aludirao Bergson: misliti da je antikapitalizam zastarela i beskorisna kategorija deseta je i najozbiljnija greška. Više od grešaka u opštem smislu, bilo bi prikladno da se govori o ideologiji, odnosno društvenoj, političkoj i istorijskoj određenoj formi gde nastaje greška.
Zahtev za izbavljenjem od sadašnje bede, o kojem se ne može pregovarati, uvek je uslovljen smislom mogućeg iskupljenja. Iz tog razloga, u poslednjih dvadesetak godina, strategija kapitala sastojala se od prisilnog uklanjanja smisla eventualne korekcije nepravdi, i to na takav način da se protivrečnosti i beda mogu pasivno trpeti kao prirodno i fiziološko stanje, bez buđenja neprigodnih političkih fantazija transformacije. Nepravde i beda su postale, u poslednjih dvadeset godina, toliko očigledne da ih ni vladari ne mogu više odricati. Oni su ih otvoreno priznali i istovremeno opravdali predstavljajući ih, u realističnom stilu, kao neizbežne i sistemske, kao ishod neuhvatljivih logika procesa globalizacije.
Kada se mogućnost pobede, ili čak, ukalkulisani poraz u aktivnoj borbi, anuliraju u startu, gasi se bilo kakav mogući konflikt. Pasivno se trpe napadi neprijatelja koji nije prestao da pobeđuje. Osećanje nepravde i besa, sa dobrim razlogom, stišava se u usamljenoj tuzi onog ko, znajući da je nemoćan, čak ni ne započinje borbu. Ko se bori, može da izgubi borbu na terenu: ali ko se ne bori, već je izgubio. Tiha patnja izgnanika iz sistema, Hegelov „bol bez imena“ koji se prelama u krvi istorije svedene na kasapski panj, čini da oni ostaju trajno neaktivni i pasivni, sve dok je poremećena društvena veza i dok je isključen smisao mogućeg izbavljenja.
Glavna pretpostavka povratka na vrednovanje opozicione strategije usmerene na redefinisanje postojeće strukture nije proizvod siromaštva, nemanja i sve nepristojnije i razmetljivije eksploatacije, koju je otvoreno priznao i sistem koji je proizvodi. Ta pretpostavka je, moguće je, u dostupnosti Weltbild (Hajdeger) alternative, koja bi učinila da zasijaju, na kolektivnom planu, protivrečnosti sadašnjosti i osvetlila militantni optimizam delovanja usmerenog na to da ih ukloni.
Štaviše, od slike sveta – od Marksovog „sna o stvari“ i Gramšijeve „konkretne mašte“ − takođe zavisi moguće priznanje protivrečnosti i njihovog autentičnog karaktera, društveno-istorijskog, a ne prirodno-večnog. Ako se nepravda vidi, kao što se dešava sada na celom horizontu, unutar slike sveta na fatalističkom i neizbežnom fonu − čak u vidu današnje globalne summa iniuria − onda ona upravo prestaje da bude takva: postaje običan fenomen među mnogima, fiziološki, i samim tim nije podložan ni kritici, niti transformabilnosti.
Svetska scena koja je odškrinuta 1989. oslobodila je potencijal patnje i bede, nepravde i zloupotrebe moći, eksploatacije i nepravde, što bi moglo da proizvede ekvivalent od najmanje petnaest revolucija poput Francuske 1789. i Ruske 1917. A s druge strane, ljutnja se ućutkuje u samotnoj tuzi globalnih građana. Oni pasivno prihvataju sve što sistem proizvodnje nameće kao patnju, nesposobni da misle osim u smeru slepe perverzne i fatalne neizbežnosti. Da bi revolucija bila moguća, neophodno je onda, pre svega, izvršiti kulturnu revoluciju, bilo kroz obnavljanje naše vizije sveta, kroz napuštanje mistike nužnosti i fatalizma, bilo kroz napuštanje ideologije moći.
[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *