Sloboda, Otadžbina, Dužnost

Milorad Vučelić, glavni urednik

U delu javnosti je uoči Stogodišnjice Prvog svetskog rata stvarana neka potpuno plačevna atmosfera uz već dugo negovani narativ o uzaludnosti borbe za slobodu i vrlinama prihvatanja okupacije, a da o brojnim prednostima mudre saradnje sa okupatorom i ne govorimo. Ne bi bilo iznenađujuće da se kao vladajuće geslo ne promoviše ona poznata tuđa poslovica: „Poslušna glavica, puna zadnjica“.
Stvorena je opravdana zebnja da nećemo biti u prilici ni da pomenemo dve blistave vojne pobede i podvige naših predaka na Ceru i Kolubari na koje ćemo večno biti ponosni. Biće to način da se pripremimo za potpuno prećutkivanje proboja Solunskog fronta i Kajmakčalana pa i za sam ishod našeg pobedničkog rata. Pronosili su se i javno prenosili glasovi iz diplomatskog kora da nam jebezmalo naređeno da se Prvi svetski rat obeležava samo kao besmislena klanica.
Ko je video i čuo šta je i kako je bilo ove godine na Tekerišu znada se nijedna zla slutnja nije obistinila. Naprotiv. Sloboda, Otadžbina i Dužnost kao da su vaskrsavale na Ceru. Vaša dela su večna − s punim pokrićem je napisano u spomen srpskim junacima. Oni koji to nisu bili u prilici da saznaju mogu se uveriti čitajući ili samo pregledajući ovaj broj „Pečata“.
A sada, da bismo pravilno protumačili dešavanja na političkoj sceni Srbije, moramo se strmoglavo spustiti na plažu.
[restrictedarea] Prvo desetogodišnja strastvena politika satiranja i prženja Srbije, a onda zauzimanje srpskog stanovišta. Posle realizovane strategije spržene zemlje zaposeda se tobožnje srpsko stanovište da bi se posao uništavanja nastavio i dokrajčio. To je, ukratko, suština onoga što je prozirnom prevarom pokušao da uradi Bojan Pajtić sa svojih „10 teza o Srbiji“ objavljenih u „Politici“.
Uticaj plaža i letovanja sve više zrači kada su u pitanju naši opozicioni političari i politički život u Srbiji. Tako je Bojan Pajtić, posle gotovo mesec dana dokoličarenja, izležavanja i kupanja na Hrvatskom primorju, izašao u javnost sa „10 teza o Srbiji“. Pošto mu je, sva je prilika, sunce udarilo u glavu, verovatno se kao neki somnambul i silom prilika vajni i samoproklamovani levičar prisetio nekih priča o Karlu Marksu i njegovih „11 teza o Fojerbahu“ i tako pred nas sunuo jednu desetinu svojih.
Odjednom se pretendent na ponovo ujedinjavanje „žutog kartela“ i njegov presto pretvara u zatočnika borbe za „srpsku Srbiju“ koju pretpostavlja evropskoj. Poneko se i pita da li je reč o ogromnom političkom zaokretu? Zašto ne bi i on imao pravo da se toliko promeni, kada su nekadašnji deklarisani soroševci i zapadni liberali sada napadno postali glasni i redovni branitelji Vladimira Putina, Rusije i ruskih interesa u Srbiji. Posebno su odlučni i budni kada tim interesima od srpskih vlasti ne preti opasnost. I zašto bi sada sumnjali u njega a imali poverenja u ove druge, ili obratno? Pogotovo zbog toga što znamo šta je bilo i kako bi bilo kada bi došlo „stani pani“.
Da nam je do sprdnje, a jeste, mogli bismo zaključiti da je Pajtić konačno poterao sve drugosrbijance u opoziciju zadnjeg reda. Svim tim evrofanaticima sa belim ili bez belih listića, u crnim ili šarenim haljinama i odelima, anacionalnim zakeralima, srbomrziteljima, globalistima i mondijalistima, Pajtić je glasno poručio – napolje, ne trebate mi! Ja sam Srbin, bre! Stojim čvrsto poput Miloša Crnjanskog juče, a Mila Lompara danas, na srpskom stanovištu. Nisam ja kao Vučić da sa vama iskreno ili neiskreno koketiram. Vi ste popušena lula duvana. Ne trebate mi jer hoću da zauzmem prostor koji sadašnja vlast potpuno zanemaruje ili ignoriše. Nema vam mesta u strankama da nam solite pamet i zakerate nego tamo u nevladin sektor, na sajtove, blogove, društvene mreže, na tvitovanje, u otpor, nema više nikakvih para a i šta će vam kada imate čvrsta uverenja, kalite ih i to se parama ne može platiti, i šta će vam više od toga. A ako vam je do love onda u BIRN ili CINS! Prionite na projekte po narudžbi Brisela.Nema mrdanja dok ne izgradimo „srpsku Srbiju“!
Saznaje se da će pored Pajtića srpsko stanoviše biti podržano i na septembarskoj gej paradi u Beogradu i da će se tako ostvariti zaokružen politički plan potpunog osvajanja srpskog stanovišta. Tako bi narod uletelo u onu poznatu zamku da se zbog nekog Petra ili nekolicine „petara“ omrzne i Sveti Petar.
Šalu na stranu, kada smo već kod Pajtića i DS-a na njih treba primeniti onu znamenitu Marksovu 11. tezu o Fojerbahu po kojoj ih ne treba tumačiti nego ih treba uz prethodno, pa i zakonsko, pozivanje na odgovornost promeniti. Današnja srpska opozicija sastavljena od DS i njenih derivata ili reciklaža se uopšte ne kreće bilo kuda, sem sa plaže na plažu, nego smenom putokaza simulira kretanje ostajući sve vreme na istoj stanici. Za bilo kakvo pomeranje ona nema ni ljude, ni politiku niti akciju. Kada im neko pogleda slike sa plaža i „programe“ može jasno uočiti da su im „ideologija i pornografija sestre bliznakinje“.
A srpsko stanovište nam se i pored svih sramnih manevara ne može ogaditi niti ga svim pomenutim operacijama može kompromitovati. Isto to važi i kada je reč o našim gorljivim i naprasnim braniteljima i zaštitarima Rusije.
Rusija nije izletište ni puko izvozište zapadnih metropola, ni egzotična azijska zemlja a još manje granična karaula na razmeđu zamišljenih svetova. U to su se ljuto uverili a i dalje će se gorko uveravati svi oni koji su joj uveli sankcije. Zapad je do sada navikao da sankcije uvodi onima od kojih je mnogo jači i kao da je potpuno prevideo šta sve može doneti ruski kontraudarac o čemu se podrobnije možete informisati čitajući tekst Filipa Rodića u ovom broju „Pečata“.
I naši i strani mediji su prepuni raznih komentara o tome koliko i kako greši ruski predsednik Vladimir Putin i da li je dovoljno patriota ili nije, preporučuje mu se šta bi trebalo da uradi i da li je već zakasnio ili nije. Jedan od naših komentatora u našem centralnom listu piše da je Putin sam sebe osudio na propast zato što, po njegovom mišljenju, „nije ispunio obećanja data Merkelovoj“ i potpuno sumanuto upoređuje Putina sa Borisom Tadićem.
Naši i strani analitičari i spoljnopolitički eksperti ne znaju ono rusko da „skrivena snaga ima potrebu za velikim razlogom da bi se pokazala, a ne radi dokonog posmatrača ni radi radoznalog pogleda“.
Junak miruje ali ustaje i uspravlja se „kad na otadžbinu navali najjači neprijatelj“.
Baš kao na Ceru i Kolubari.
[/restrictedarea]

5 komentara

  1. Pognutu glavu, sablja ne seče. NARAVOUČENIE: Što se više klanjaš – to te više j..! Živeli, moi Slavjani!

  2. Ni slobode ni otažbine ni odgovornosti.
    Danas mi nemamo ni državu ni svoje predstavnike / Narod !!!/.
    Imamo Tomu diplomu / akademik / i Acu med-medenog.
    Oni nisu prdstavnici naroda već onih koji su nam slali milosrdne anđele, i koji su nam rasturili državu, a koji danas i ovdje obavljaju samo njihove poslove.
    Ako im jednog dana proradi “kakva-takva” savjest, dolazi druga ekipa “doktora znanosti, grupa megatrend” koja je već pripremljena i koja će nastaviti njihov prljavi posao.

  3. BITKA NA MAČKOVOM KAMENU-PREPISKA

    Bitka na Mačkovom kamenu, 1914.
    Jedna prepiska iz rova u rov: Rezervni potporučnik, đak šestog razreda gimnazije, sin ratara iz okoline Šapca, Vasiljević, obaveštava na listu ratnog blika svog komandanta bataljona, majora Tucakovića: “Gospodine majore, više od dve trećine ljudstva mi je izginulo. Bukvalno se gušam sa Austraijancima. Ne mogu da izdržim. Dozvolite da se povučem 400 metara južnije.” Sledi njegov potpis. Na poleđini dobija odgovor komandanta bataljona: “Ne dozvoljavam. Odsudno branite položaj.” Ide njegov potpis.

    Major dobija novi izveštaj. Slova su iskrivljena, izgrčena. Nešto se desilo. Piše: “Gospodine majore, švarcloze me je presekao kroz obe noge. Teško krvarim. Dozvolite mi da odem na previjalište. Potporučnik Vasiljević.” Na poleđini stiže odgovor. Prve tri reči kao da odražavaju sigurnost odgovora: “Ne dozvoljavam, iskrvarite…”

    Ali dalja slova, u nastavku, gore-dole, napisana su rukom koja je očito podrhtavala, povodila se. Iz majora je izbio otac. Krik roditelja. Pisalo je: “Sine, potporučniče, kumim te Gospodom Bogom, izdrži još dva sata, cela Srbija gleda u tvoja leđa. Tvoj komandant Tucaković”.
    Slava srpskim junacima!

    Dragan Slavnić

  4. ”SRBI – PRVI SVETSKI RAT
    SAZNAJTE: Istine o Srbima iz usta srpskih neprijatelja i saveznika

    Uz stogodišnjicu Velikog rata – Istine o Srbima u velikom ratu.
    O hrabrosti, postojanosti, patriotizmu, visokom moralu i drugim ljudskim i vojničkim vrlinama srpskog čoveka – vojnika i borca, postoje brojni zapisi u domaćoj i stranoj literaturi, periodici, časopisima i novinama. Poštenje, pravdoljubivost i slobodoljubivost, pre svega, praiskonski su ideali, genetski ugrađeni u srpsko nacionalno biće.
    Borba za ostvarenje, odnosno odbranu tih ideala, prisutna je kod Srba od dana kada je samosvest o pripadnosti Srpstvu postala misao vodilja o obrazovanju srpske nacionalne zajednice. O tim vrlinama Srba najpohvalnije su se izražavali ne samo njihovi prijatelji i saveznici u brojnim ratovima koje su vodili na ovim prostorima, već i njihovi neprijatelji koji, iako su ispoljavali neskrivenu mržnju prema njima, nisu mogli da prenebregnu i prećute ono što je bilo više nego očigledno.
    Među brojnim primerima, neizbrisivim istorijskim činjenicama, zabeleženim kako u arhivskim dokumentima, tako i u mnogim napisima objavljivanim u ratnoj i poratnoj štampi, autor ovih redova se opredelio za jedan broj onih koji, pored ostalog, ukazuju na veličinu srpskog čoveka, ispoljenoj u toku Prvog svetskog rata.
    Viljem Drugi Hoencolern (1859-1941), vladao kao car 1888. do 1918. godine – do poraza Nemačke u Velikom ratu, radi podizanja morala svojoj vojsci, obraća joj se rećima:
    „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata – protiv Turaka, Bugarske i Austrougrske, dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojnčkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanih krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo naša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpun prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi. Ura!“
    Car Viljem se posle rata sklonio u Holandiju, čije je vlada odbila da ga izruči saveznicima. Nastojao je da opravda svoju porobljivačku i zavojevačku politiku.
    Oskar Poćorek (1853-1934), austrougarski general – komandant trupa koje su 1914. godine napale Srbiju. Doživeo poraze na Ceru i Kolubari koje obrazlaže rečima:
    „Produženje ofanzive u Srbiji prekinuto je, nažalost, pre postignutog cilja, jer je srpski protivudar bio toliko jak da se 15. i 16. korpus nisu mogli održati“.
    Posle poraza na Kolubari iz visokih bečkih krugova mu preporučeno da izvrši samoubistvo. Poćorek na te preporuke odgovara:
    „Hoću, ubiću se, ali ću se ubiti tek onda kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku“.

    Dragan Slavnić

  5. Slazem se sa stavom Vucelica.Govor na tekerisu nije bio los.Naprotiv.No jedna stvar mi je zasmetala.Pogledajmo od atlantika do Rusije od ekvatora do severnog pola/Ipak smo mi jedina zemlja u kojoj se rec SLOBODA upotrebljava.Mozda to za ovaj trenutak i nije tako malo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *