Правду у руке!

Прилог из „Дневника“ руске државне телевизије, који се између осталог дотицао и поређења западног лицемерја према Србима са оним испољеним према Русима, подстиче званичну Москву да се осетљивим питањем ратних злочина бави сама, а не да се ослања на злоупотребљена међународна тела и судове

Пише Миодраг Зарковић

Руска државна телевизија је у својој ударној информативној емисији, централном „Дневнику“, прошле седмице приказала повећи прилог који се бави првенствено питањем ратних злочина у сукобима у Украјини. Неизбежно, у прилогу који је донео и неке дотле необјављене податке (на пример, да су снаге кијевске хунте против цивилног становништва Новоросије употребиле забрањене фосфорне бомбе) просто се наметнуло поређење са ратним окршајима на Балкану, тачније на просторима бивше Југославије из последње деценије прошлог века.
То поређење је природно и логично најпре због тога како се питање ратних злочина користи само против једне стране (деведесетих против Срба, а данас против Руса) док се сва огрешења и непочинства осталих зараћених страна једноставно занемарују и пренебрегавају. Притом, вреди рећи и да је онај ко данас стоји иза оваквог лицемерја исти онај који је стајао и деведесетих – Запад, предвођен Америком и њеном вечито агресивном дипломатско-медијском кликом. У име тих подударности, у прилогу су се чула и два овдашња мишљења: Мирослава Лазанског, новинара „Политике“, и Горана Петронијевића, познатог београдског адвоката.
[restrictedarea]

ДВОСМИСЛЕН ПОЈАМ „Појам ‚ратни злочин‘ је по својој дефиницији двосмислен“, рекао је на почетку прилога његов аутор, Јевгениј Баранов, према преводу који је на порталу „Факти“ објавио Горан Шимпрага. „Чим почињу рат, људи већ тада чине злочин, то јест прелазе црту иза које убиство постаје норма. У стара времена, када је била нормална ствар да се заузети град на три дана препусти пљачки, суровост је била ограничена војничком чашћу и религиозношћу. Са појавом тешке артиљерије, аутоматског оружја, авијације и тенкова – све је то престало да важи.“
„Чак и летимичан поглед на списак шта се све данас сматра безусловним извршењем ратног злочина, чини се да украјинским властима не даје никакву шансу да избегну суђење“, наставио је Баранов, пре него што је дао реч доктору правних наука Александру Мезјајеву:
„Погледајте шта је означено као ратни злочин у Статуту Међународног суда правде: напад на цивиле са предумишљајем, намерни напади на цивилне објекте, намерно бомбардовање персонала који је ангажован на пружању хуманитарне помоћи, напад на незаштићене градове, села и друга насеља која нису војни циљеви, употреба забрањеног оружја по међународним конвенцијама. Односно, када читате Статут Међународног суда правде, види се да би сваки члан могао бити примењен на данашњу ситуацију“, оценио је Мезјајев.
У прилогу су представљени и материјални докази о извесним злочинима кијевских снага, који су до сада пролазили мање-више незапажено:
„Ово су узорци земљишта са територије Донбаса, које су нам донеле избеглице“, показао је Владимир Маркин, званични представник Истражног комитета Русије. „У узорцима тла нађена је запаљива смеса о којој смо говорили – N17. Она је коришћена у муницији коју су оружане снаге Украјине користиле против цивила. Експертски налаз недвосмислено показује да узорци дати на анализу садрже продукте сагоревања запаљивог пиротехничког средства типа N17. То су модернизоване фосфорне бомбе.“

ДОКАЗИ НИСУ ДОВОЉНИ Прилог се наставио разговором са Мирославом Лазанским, кога је руска телевизија затекла у главном граду Јужне Осетије, Цхинвалу, где је присуствовао парастосу жртвама злочина које су грузијске снаге тамо починиле приликом напада на ову земљу пре шест година. Лазански је то искористио да повуче поређење и са тим војним окршајем, који, како је подсетио, није исходовао никаквим последицама по оне што су окрвавили руке злочинима против цивилног становништва, а то говори о „објективности“ самозваних међународних судија:
„Нажалост, данас имамо ситуацију да Русија има мале шансе да докаже своју правичност“, рекао је Лазански. „Да би оптужила режим у Кијеву за злочине против цивилног становништва на југоистоку – нису довољни само докази. Важно је нешто сасвим друго. Прво, ко ће све то потврдити и друго – ко ће то испричати. Сада се види да се сви значајнији медији на Западу налазе под тоталном контролом. Практично, нико не показује колико су реалне размере несреће. Тако да Русији неће бити лако било шта доказати.“
На ово се надовезао аутор прилога, Јевгениј Баранов:
„Прошло је нешто више од 20 година откако су међународно право почели да користе као инструмент у политичким играма. Прва земља која је овај процес осетила на сопственој кожи била је Југославија“, рекао је, а затим реч дао Горану Петронијевићу, кога је представио као правника који је „још далеке 1999. године оптужио НАТО руководство за ратне злочине које је алијанса учинила током бомбардовања Југославије“.
„Све ове године на Западу се са међународним правом играју како им падне на памет“, казао је Петронијевић. „Ако се на оно што се догађа погледа са стране, онда није лако разумети како је, на пример, тзв. ОВК – која је била на списку терористичких организација – за само неколико дана постала ‚армија бораца за слободу‘. Притом људе који су на југоистоку Украјине узели оружје у руке после војног пуча у Кијеву и боре се против кршења својих права називају терористима. И то без било какве правне оцене онога што раде једни и други.“

ПРИМЕР ИЗ ОМАРСКЕ Прилог се даље усредсредио на један од злогласнијих примера медијских манипулација, искоришћених деведесетих против Срба, а то је чувени снимак британске ТВ екипе из Омарске на којем су наводно приказани заробљеници ограђени бодљикавом жицом у концентрационом логору где су Срби, као, потрпали босанске муслимане. Тај снимак је својевремено обишао целу планету и послужио као кључни доказ да Срби над муслиманима спроводе геноцид упоредив са оним који су нацисти спровели против Јевреја у Другом светском рату. Од планете је, наравно, скривана права истина: да су се унутар ограде (која је ту стајала као заоставштина неког ранијег комплекса и није служила ни за какво ограђивање било кога) заправо налазили новинарка и сниматељ, а не муслимани. Британски „извештачи“ су заузели положај унутар ограде и онда кроз бодљикаву жицу снимали муслимане како би гледаоци стекли утисак да су у ствари муслимани ти који су ограђени.
„То је била једна од највећих фалсификација у последњој деценији прошлог века“, рекао је за руску телевизију Томас Дајхман, немачки новинар који је био присутан у Омарској у тренутку када су Британци изводили свој злочин. „То је подвала која је задуго одредила однос међународне заједнице према догађајима на Балкану. Друштву је била наметнута аналогија са Холокаустом, концентрационим логорима, нацизмом – које је организовао један народ – Срби.“
Аутор прилога, Јевгениј Баранов додао је да је Дајхман водио „своју истрагу и приказао снимке који из неких разлога нису ушли у прилог британских колега“:
„Узгред, никога није занимало што је њихово путовање организовала српска војска, нити бодљикава жица којом су били ограђени привредни објекти. Важно је било да је створена неопходна слика. После тога су уследиле вишегодишње санкције, а после њих и бомбардовања. Време је пролазило, а фалсификат који су снимили Британци и дан-данас се периодично појављује као доказ о ‚српским зверствима‘ у судским процесима у Хашком трибуналу“, рекао је Баранов.

ЕТО ИМ ЕВРОПА Има ли лека против овакве злоупотребе ратних злочина? У случају Украјине можда и има, уколико се докази поменутог Истражног комитета Руске Федерације искористе на прави начин, уместо да се чека да се вајна међународна тела попут Хашког трибунала смилују и призову правди:
„Према речима истражитеља, експертски налаз само допуњава огромну доказну базу коју је Истражни комитет скупио у оквиру кривичног дела против украјинске армије која је примењивала забрањене методе вођења рата“, каже Јевгениј Баранов. „Тврдње да Русија не може судити странцима за ратни злочин који је учињен ван њених граница – подмукао је став. Члан 12 нашег кривичног закона не само да то право даје Русији већ њене правосудне органе на то директно обавезује.“
Као потврда ових речи, може да послужи и изјава Александра Мезјајева, доктора права:
„Садашња истрага коју води Истражни комитет РФ није само заснована на закону већ је потпуно нужна. Мислим да овде не треба губити из вида Међународни суд правде, већ тражити од његовог тужиоца да започне истражне радње и понудити му одговарајуће доказе.“
На крају прилога се закључује:
„Због тога доказе о злочинима које су починили украјински војници, официри и функционери крајње савесно прикупља Истражни комитет РФ. Временом они могу бити основа за доношење пресуда на територији Русије, а Украјинцима могу озбиљно отежати живот у Европи, којој толико стреме.“
[/restrictedarea]