Немачки филозофи и Први светски рат /Пример и/или случај Рудолфа Ојкена/

Први светски рат је имао и изразиту духовну димензију. Није он био само рат оружјем, убојитијим и технички кудикамо савршенијим од оног којим су се водили ранији ратови, него је био и рат духом. Имао је он своје борце који су у руци држали перо и снагом свога интелекта бранили циљеве и интересе народа и држава којима су припадали. Они су настојали да Првом светском рату даду карактер културног рата у којем се вредности свога народа и своје културе уздижу до универзалних вредности и као такве бране од непријатеља који их доводи у питање и угрожава. Ово поглавито важи за бројне немачке интелектуалце који су у таквом рату учествовали од самог његовог почетка. Међу њима су истакнуто место заузимали ондашњи немачки филозофи.

Пише Данило Н. Баста

Било је уистину великих филозофских имена која су се сместа ставила у службу „виших“ ратних циљева, настојећи да рат, који је с аустријске и немачке стране несумњиво био офанзиван и агресиван, оправдају са културно-духовног становишта

Било је уистину великих филозофских имена која су се сместа ставила у службу „виших“ ратних циљева, настојећи да рат, који је с аустријске и немачке стране несумњиво био офанзиван и агресиван, оправдају са културно-духовног становишта. О свему томе се код нас, нажалост, зна мало и недовољно, а често се не зна ништа. Уопште узев, о том аспекту Првог светског рата, који је све друго пре него неважан, није се код нас водило рачуна, нити је о њему створена јасна представа. Обележавање стогодишњице почетка првог рата у људској историји који је имао светске размере даје повода и пружа прилику да се о томе проговори и у нашој средини. Утолико пре што се у духовном рату који су пре сто година водили немачки филозофи на нишану каткад непосредно налазио и српски народ.
[restrictedarea]

УБОЈИТОСТ ДУХОВНОГ ОРУЖЈА Неће бити неумесно ако се снажно духовно ангажовање немачких филозофа у Првом светском рату – не рачунајући, дакле, оне који су се као војници нашли на фронту и попут Емила Ласка (1875−1915) значајног представника новокантовства, изгубили главу – назове филозофским белицизмом. Јер, они су духовним оружјем отворено и својски подупирали рат који су у лето 1914. године започеле Аустро-Угарска и Немачка. Њихова филозофска ратоборност није била мања од ратоборности војски и генералштабова тих држава. То не треба да чуди, будући да су им циљеви били блиски, ако не и истоветни. Можда се то нигде није изразило тако јасно и сажето као у предговору који је Освалд Шпенглер још током рата (1917) написао за прво издање прве књиге свога дела Пропаст Запада, које се појавило 1919. Завршна реченица тог предговора гласи: „Жеља ми је само да ова књига не буде сасвим недостојна војничких подвига Немачке.“
Немачки филозофски белицизам испољио се одмах на почетку рата. Првог августа 1914. године немачки министар рата Ерих фон Фалкенхајн издао је заповест о мобилизацији. Истог дана је Немачка објавила рат Русији. Два дана доцније и Француској. По упаду немачких трупа у Белгију, тада неутралну, што је несумњиво био чин агресије, у рат је четвртог августа 1914. ушла и Енглеска. За војном мобилизацијом уследила је и духовна мобилизација. Није се дуго чекало да се зôву немачког бога Марса спремно одазову и немачки филозофи. Међу првима је то учинио Рудолф Ојкен, кога су убрзо прозвали „херолдом немства“. Без устезања се латио држања јавних говора пред знатижељним слушаоцима, вазда присутним у великом броју. По сопственом признању, током прве године рата одржао је читавих тридесет шест говора – просечно сваких десет дана по један! Он је наступао и био прихватан као предводник немачког „духовног рата“. Увелико је допринео да се у сврху таквог рата посебно структурише, (ре)афирмише и потом рашири нарочит жанровски облик – ратни говор.
Ко је Рудолф Ојкен? Рођен је 1846. Студирао је у Гетингену и Берлину. Био је ученик Хермана Лоцеа и Адолфа Тренделенбурга. Од 1871. до 1874. био је професор у Базелу, да би потом добио позив да пређе у Јену. Стекао је име и углед за своје време најпознатијег професора јенског универзитета названог по Фридриху Шилеру. Штавише, постао је најрепрезентативнији филозоф немачког Рајха. Развио је једну врсту филозофије живота која је била уперена како против натурализма тако и против интелектуализма. Једини је немачки филозоф који је добио Нобелову награду за књижевност. Било је то 1908. године. Умро је у Јени 1926. Данас је Ојкен као филозоф мање-више пао у заборав. Једва да се његово име још помиње или да се његово дело уопште претреса. У сваком случају, избледели су његов негдашњи значај и утицај.

РЕЧ КОЈА СЕ ОЧЕКИВАЛА – КАО НЕОПХОДНА У тренутку када је избио Први светски рат, Ојкен је био признат и славан. Његова реч о том рату очекивала се стога не само као пожељна него и као неопходна. Том је очекивању Ојкен, заступник „стваралачког активизма“ (како је своју филозофију сâм означио) изишао у сусрет не часећи ни часа. Два његова говора, одржана почетком рата, привлаче нарочиту пажњу. Први носи наслов „Моралне снаге рата“, а други „Светскоисторијски значај немачког духа“. Оба су веома карактеристична по томе што је Ојкен у њима употребио крилатице којима ће се касније служити и многи други говорници. О тим Ојкеновим говорима с правом је у својој драгоценој и информативној књизи Духовна мобилизација – Немачки интелектуалци и Први светски рат, објављеној године 2000, рекао Курт Флаш: „Они су пружили канон онога што је образовани Немац 1914. требало да мисли о рату. Они заслужују занимање само још са тог гледишта образовања топоса.“
Ти Ојкенови топоси, убрзо после његових говора скоро општеприхваћени, даду се овде изложити управо захваљујући Флашовој књизи, богатом извору вредних података до којих није лако доћи.
У свом првом говору Ојкен је ишао за тим да, разликујући две врсте рата с обзиром на њихов карактер, нађе основу на којој се рат може сматрати моралним. Ако се рат води из мржње или зависти, из славољубља или жудње за освајањем, онда је он тешко зло и никако не може бити моралан. Ако се пак води као „борба читавог једног народа за своје самоодржање и за очување својих најсветијих добара, ако је он одбрана од насилних напада, онда он може постати извор моралног јачања“ (Ојкенове речи). Уочљиво је да Ојкенова двочлана подела ратова, по себи прилично једноставна, почива на њиховим намерама или побудама, на нечему, дакле, што се не може утврдити поуздано и несумњиво. Ту Ојкенову претпоставку, тај његов principium divisionis свих ратова, Флаш је тачно и погодно назвао „моралистичким интенционализмом“, видевши у њему често прећутану али и те како коришћену „премису многих ратних говора“.

„МОРАЛНО ОПРАВДАНИ” РАТ Разуме се да је ондашњи немачки рат Ојкен уврстио у морално оправдане ратове. Навео је за то два посебна аргумента. Први је његов настанак. Осим помињања те речи, о разлозима или узроцима тог рата Ојкен није рекао ама баш ништа. То је Флашу дало повода да примети: „Запостављање фактичког настанка рата спада у стандардне технике интелектуалног оправдања рата. Ојкен је и у томе постао узор…“ Други аргумент у прилог моралности немачког рата размотрен је шире и у неку руку потпуније. Ваљан морални карактер тог рата, чак и његову праведност, Ојкен је настојао да докаже указивањем на „дејство које он врши на нашу душу, коренито прочишћење и узвишење које у њој изазива“ (Ојкенове речи). У то још убраја „велику озбиљност, …снажну концентрацију, чврст поредак“, напослетку и драговољно сврставање у „целину“, као и „најстрожу покорност“. У том губљењу „илузије самосталности“, којој људи подлежу у мирнодопским временима, у том искуству целине и зависности од ње, које стичу у рату, Ојкен је видео „најбољи пут да се сломи сваки ситничарски егоизам“ (Ојкенове речи).
Ближе посматрани, Ојкенови аргументи у прилог моралности, праведности и (пала је и та реч) светости немачког рата испостављају се као плод једне сасвим плитке и непромишљене психологије. Просто је запањујуће како их је уопште могао изнети и бранити један тако школовани филозоф и аутор бројних филозофских списа. Несхватљиво је да је онако олако и самопоуздано могао аргументовати, као да је почетком августа 1914. стигао да завири у душу сваког Немца, и како је онако безбрижно могао да се из сопствене душе пренесе у душе других немачких људи и да самоуверено говори у име читавог немачког народа. Ако је у том народу на почетку Првог светског рата и током њега постојао макар један једини пацифист, један једини његов припадник који није прихватао рат или је барем сумњао у његову оправданост – а морао је постојати! – онда свеколика Ојкенова аргументација, изложена ради одбране и оправдања немачког рата, са свим својим топосима, мора једноставно пасти у воду. Данас се, наравно, јасно виде све њене слабости и сви њени недостаци, али се они, наравно, нису могли видети у стању опијености ратом, у ситуацији филозофско-белицистичког узношења и слављења рата као моралне снаге народа која уклања сваку његову нејединственост.

ЈЕДНАКОСТ „ДУХА” И „БИЋА” С квалитетом и веродостојношћу своје „ратнопозитивне“ аргументације Ојкен није био боље среће ни у свом другом говору „Светскоисторијски значај немачког духа“. У њему је говорник поставио себи задатак да оповргне приговор, Немцима често упућиван, да су реакционаран народ привржен милитаризму и да свет неће ништа изгубити ако пропадне немачки дух. Супротно очекивању, Ојкен, међутим, нигде не каже шта је тај немачки дух. Без дубљег размишљања и брижљивијег образлагања, он просто ставља знак једнакости између „духа“ Немаца и „бића“ Немаца. А пошто је тај дух, заједно с њим и то биће, већ у наслову говора проглашен за светскоисторијски значајан, неизбежно следи да немачки рат, све и кад је освајачки и агресиван, унапред мора бити праведан, јер се њиме брани нешто што има светскоисторијски значај. Ојкен је непоколебљиво веровао да су Немци „душа човечанства“ и да би „уништење немачког соја лишило светску историју њеног најдубљег смисла“ (Ојкенове речи). Према томе, Немци воде рат у име смисла светске историје, чији су искључиви поборници и незаменљиви носиоци!
Потпуно се ваља сложити с Флашовом закључном оценом Ојкенових двају говора. Флаш пише: „Тим двама говорима из 1914. Ојкен је показао како се филозофија може мобилисати: она моралнофилозофски отклања етичке сумње; она образлаже поуздање у немачку победу из смисла светске историје; она филозофскоисторијским и религијскофилозофским речима обара фактичке приговоре. Када је ситуација постала суморнија, Ојкен је открио друкчију функцију филозофије: почео је да теши и написао је 1918. Шта је наш ослонац. Једна реч за достојанствене душе.“
Ојкеновим стопама пошли су без оклевања и други интелектуални заговорници и бранитељи рата. Они су се, дабоме, увелико придржавали Ојкенових топоса, али су умели да их обоје сопственим бојама и да им даду лични печат. Треба поменути оне најзнатније: Ернст Трелч, Фридрих Мајнеке, Макс Шелер, Рудолф Борхарт, Хуго Бал. Раме уз раме с њима стоји група берлинских професора, чији су говори у прилог рату штампани 1915. године под заједничким насловом Немачки говори у тешком времену. Ту групу сачињавају уистину велика имена немачке науке, чије се дело, по својој вредности неокрњено протеком времена, и данас прима с поштовањем као трајна и незаобилазна тековина у односним научним гранама: грециста Улрих фон Виламовиц-Мелендорф, германиста Густав Рете, војни историчар Ханс Делбрик, правник Ото фон Гирке, филозоф Адолф Ласон, теолози Адолф фон Харнак и Адолф Дајсман, те кривичар Франц фон Лист.

КУЛТУРНО ПОКРИЋЕ РАТА Излагање и разматрање њиховог ратног ангажмана морају овом приликом да изостану. Ипак, нека још буде поменуто оно што је у свом кратком чланку „Политика и култура“, написаном 4. августа 1914, о Србима рекао тадашњи фрајбуршки историчар Фридрих Мајнеке (1862−1954) писац чувене књиге Идеја државног разлога у новијој историји (1924). Србе је дотакао у ширем склопу својих погледа на државу, која је за њ у првом реду моћ. Према Мајнекеу (а сходно Флашовом приказу) Срби су „завером“ угрозили опстанак Аустроугарске монархије, на шта је Аустрија одговорила крајње оштрим ултиматумом. Овај је био уперен против српског суверенитета и морао се схватити као проширење аустријске моћи на Србију. Тиме су пак били пробуђени сви „нагомилани инстинкти моћи“ Русије, заштитнице Србије. За Мајнекеа није било сумње да је баш Русија извукла мач и покренула механизам немачке обавезе савезништва. Иако у таквом Мајнекеовом резоновању има елемената строгог каузалног следа догађаја који ће се неминовно слити у рат, ипак је он у политици, бар начелно, допуштао слободу деловања. Та слобода, међутим, не треба да важи за руску и српску политику, јер су оне „слепе и елементарне“. Њима управљају елементарни инстинкти које „култура и морал још нису обуздали“. О Србима Мајнеке каже да још нису постали „културни народ“. Ако полажу право на сувереност, морали би претходно да докажу да „су њихов дивљи, примитивни национализам и њихова полуварварска етика кадри да развију духовну културу равну немачкој“.
Очигледно, Мајнекеу је био потребан црно-бели дуализам – инстинкт и дивљина, на једној, а култура и дух, на другој страни – да би обезвредио Словене и дивио се немачкој култури. Тако нападачки рат против Русије и Србије добија културно покриће, претварајући се у рат за одбрану културе. О Мајнекеовом позиву да се издејствује и одржи синтеза моћи и духа, државе и културе, Курт Флаш је тачно закључио: „Да у рату бива извојеван и одржан неки ‚идеал‘, то пре спада у област – рђаве – метафизике неголи у област историје.“
Белицизам немачких интелектуалаца, посебно филозофа, у време избијања и током Првог светског рата увек изнова опомиње на мисао Карла Јасперса: „Филозофија није недужна.“ Значајно је што је ту језгровиту и консеквенцијама богату мисао изрекао управо један немачки филозоф.
[/restrictedarea]