Мир или рат – одлука једног човека

Сарадници цара Вилхелма удесили су да његов предлог о преговорима у Бечу стигне тек 29. јула. Одговор аустроугарског министра спољних послова Леополда Бертолда гласио је: „Сада је прекасно“

Пише Милош Војиновић

Генерали и дипломате у Бечу знали су да је за успешну акцију против Србије неопходан добар повод, али и подршка Немачке. Излазак српске војске на албанску обалу у јесен 1912. године учинио се као одлична прилика за рат против Краљевине Србије. Начелник аустроугарског Генералштаба Блаж Жемва одмах је у цивилном оделу отпутовао из Беча у Берлин на тајни састанак. Тражио је подршку за рат против Србије − и добио је.

ИЗВЕШТАЈ ИЗ САРАЈЕВА Само неколико дана након поменутог састанка стигле су забрињавајуће вести из Лондона. Немачки амбасадор је јављао да у случају европског сукоба Велика Британија неће остати неутрална. Немачки цар је био непријатно изненађен. Страх од сукоба не само са Русијом и Француском већ и са Великом Британијом променио је његово расположење. Генерали у Бечу су добили вести које нису очекивали, Берлин више није подржавао агресивну политку Аустро-Угарске. Цар Вилхелм је променио мишљење и рат је одложен.
Немачки цар је потом одржао чувено ратно саветовање 8. децембра 1912. године. Иако овом приликом до рата није дошло, командант немачке армије Хелмут фон Молтке истакао је да верује да је рат неизбежан и да што пре до њега дође то боље, са чиме се цар Вилхелм сложио. После консултација са командантима армије и морнарице, закључено је да је Немачкој потребно још 18 месеци до стања потпуне припремљености за рат. Период од осамнаест месеци завршавао се у јулу 1914. године.

[restrictedarea] Након Сарајевског атентата Беч је повлачио потезе истоветне онима с краја 1912. Аустро-Угарска је имала повод за напад на Србију и поново је из Беча у Берлин тајно кренуо аустријски дипломата са циљем да обезбеди подршку немачког цара за напад на Србију. Петнаест дана пре избијања рата, у Беч је стигао извештај из Сарајева где је писало: „Не постоји ништа што може да докаже или макар да наговести да је српска влада саучесник у злочину и у његовој припреми. Штавише, постоје разлози да верујемо да је ово апсолутно ван сваке дилеме.“ Више није било важно да ли Србија заиста стоји иза Сарајевског атентата, једино је било важно шта ће учинити Немачка, да ли ће пружити подршку Аустро-Угарској и започети европски рат, или не. У мемоарима савременика остао је забележен разговор између аустријског цара Франца Јозефа и шефа аустријског Генералштаба Конрада фон Хецендорфа. На Конрадово питање: „Ако је одговор да је Немачка на нашој страни, да ли ћемо онда заратити против Србије?“, цар је одговорио: „Да“, и додао „али шта ако нам Немачка не да тај одговор, шта онда?“. Конрад је закључио: „Онда смо препуштени сами себи. Треба нам одговор брзо, јер велика одлука зависи од тога.“

ЈЕДИНО ВАЖНО ЈЕ ПОКРЕНУТИ РАТ Судбина читавог континента дословно је лежала у одлуци једног човека. Истога дана када су разговарали Конрад фон Хецендорф и цар Франц Јозеф стигао је телеграм из Берлина. Немачки кајзер је поручивао да Беч може да рачуна на пуну немачку подршку. Цар Вилхелм је отпловио својом јахтом ка Норвешкој, а бројни немачки генерали су отишли на годишње одморе како ништа не би било сумњиво осталим европским дипломатијама. У то време у Бечу је конципиран Ултиматум намењен Србији. Ултиматум је писао аустроугарски министар спољних послова Леополд Бертолд. Његова супруга је у свом дневнику забележила: „Сироти Бертолд није могао да спава када је писао Ултиматум Србији од страха да ће га можда Срби прихватити.“
Било је важно да Србија одбије Ултиматум како би толико жељени рат почео. Аустријски дипломата, гроф Хојос, који је донео вести да цар Вилхелм подржава Аустрију, у Бечу је говорио: „Ако ово води светском рату, то нама ништа не значи.“ Када је Аустро-Угарска пропала 1918, Хојос је написао: „Никада нисам веровао да је убиство надвојводе Франца Фердинанда било организовано из Беча или Петрограда, нити да су они то желели.“ Једино важно било је покренути рат.
Краљевина Србија је примила Ултиматум 23. јула, а одговорила након два дана. Преостајало је још мало времена да се спречи катастрофа. Српски одговор на Ултиматум унео је нову динамику у односе свих актера Јулске кризе. Иако је Аустро-Угарска објавила да српски одговор није задовољавајући и потом прекинула дипломатске односе са Србијом, преостало је још неколико дана мира. Британски министар спољних послова Едвард Греј покушао је да организује конференцију која би све решила мирним путем. Греј је истицао да то није само сукоб Србије и Аустро-Угарске већ да то може прерасти у „највећу катастрофу која је икад погодила европски континент“. Наду да је рат могуће избећи давао је српски одговор на Ултиматум, који је у Лондону окарактерисан као помирљив према захтевима Беча „у мери за коју нико није веровао да је могућа“.

РАЗЛОГ ЗА РАТ ЈЕ НЕСТАО Сада је долазила до изражаја личност кајзера Вилхелма. Његови сарадници више пута су се могли уверити да је немачки цар био склон да у последњем тренутку напусти ратоборну политику и пристане на компромисна решења. Бојали су се да ће и овога пута Вилхелм у последњем тренутку одустати од рата као што се то десило 1912. Оно што је могло натерати цара да одустане од рата било је сазнање да ће се Немачка суочити истовремено са Француском, Русијом и Великом Британијом. Цар Вилхелм је 27. јула добио ноту од немачког амбасадора у Лондону, коју су Вилхелмови сарадници намерно фалсификовали пре него што су је предали цару. Из страха да цар не промени своје мишљење они су из извештаја просто обрисали делове који су говорили о томе да је вера немачког Генералштаба да ће Русија препустити Србију на милост и немилост Аустро-Угарској обична илузија, као и да Британија неће немо посматрати уништење Француске.
Тек када су дипломатски извештаји са свих страна почели да говоре о помирљивости српског одговора, немачки цар је добио српски одговор на читање. Био је већ 28. јул. Када је прочитао српски одговор, цар Вилхелм је променио расположење. Закључио је да су у суштини сви захтеви Беча прихваћени. Одмах је написао наредбу немачком министру спољних послова Фон Јагову, где је истакао да српски одговор представља капитулацију најгоре врсте и потом додао кључну реченицу коју је сматрао толико важном да ју је подвукао: „Сваки разлог за рат је нестао.“
Вилхелм је тражио да се Аустро-Угарској предложи окретање преговорима, уз то да Београд окупира аустроугарска војска, што је била идеја коју је Велика Британија већ предлагала. У свом дневнику немачки генерал Крафт фон Делмензинген је записао да из Берлина долазе „нажалост, мирољубиве вести. Кајзер жели мир“. Немачки амбасадор у Лондону, који је искрено радио на мирном решењу, шокирано је јављао да у амбасади Аустро-Угарске влада лоше расположење јер је општи утисак у Британији да је Србија заправо пристала на захтеве Беча.

РАСПОЛОЖЕЊЕ ЈЕ ОДЛИЧНО Због чега онда није дошло до преговора? Сетимо се да је немачки цар српски одговор на Ултиматум прочитао први пут 28. јула ујутру. Немачки министар спољних послова и председник владе, Готлиб фон Јагов и Бетман Холвег, одлучили су 27. јула да цару покажу Ултиматум тек сутрадан ујутру. Тог истог дана, 27. јула, амбасада Аустро-Угарске у Берлину јављала је да је из највиших кругова немачке власти поручено да у случају да Немачка предложи Аустро-Угарској да преговара, Беч то не треба да схвати озбиљно, јер она то чини само како би покушала да задовољи Велику Британију. Раније у току јула и сам Вилхелм је подржавао овакву политику која је требало да завара Велику Британију, али је то било пре него што је прочитао српски одговор и немачки цар је упао у сопствену замку. И пре него што је цар Вилхелм прочитао српски одговор, унапред је саботирана могућност да Беч схвати озбиљно Вилхелмов предлог о преговорима. И не само то, када је цар Вилхелм тражио да се у Беч пошаље предлог о преговорима, царевим сарадницима је за то био потребан читав дан, тако да је предлог стигао у Беч тек 29. јула. Немачки цар је у ноћи између 30. и 31. јула и даље веровао да је његов предлог о покретању преговора изводљив. Када су вести стигле до аустроугарског министра спољних послова Леополда Бертолда, он је немачки предлог глатко одбио правајући се тиме да је рат већ почео и поручио: „Сада је прекасно“. Првог августа 1914. године, Немачка и Русија су већ биле у рату и светски рат је отпочео. Тог првог августа немачки адмирал Милер записао је у свом дневнику: „Расположење је одлично.“

[/restrictedarea]