Krize na dugme

Kako je slučaj obaranja malezijskog aviona potvrdio da na Zapadu više ne postoji javno mnjenje i da se očigledna i zdravorazumska pitanja jednostavno ne postavljaju

Piše Stefan Karganović

Jedno od glavnih obeležja savremenih improvizovanih „kriza“ je neprirodnost njihovog nastanka i trajanja. Retko im je moguće odrediti početak, sredinu i kraj. Počinju najčešće van ikakvog konteksta. Čini se da se aktiviraju previše naglo i zatim podjednako neobjašnjivo stišavaju – kao pritiskom na dugme.
Već pomalo zaboravljeno obaranje malezijskog aviona nad Ukrajinom, pre mesec dana, izvanredno ilustruje ovu tezu.
Katastrofa je poslužila kao povod za preduzimanje političke kampanje najširih razmera za nametanje oštrih ekonomskih sankcija Rusiji i jačanje pozicija NATO-a u Istočnoj Evropi. Međutim, samo što je kriza uzela maha i katastrofa se praktično pretvorila u casus belli protiv Rusije, američki i zapadni faktori enigmatično su prestali da se njome bave. Od 7. avgusta „Njujork tajms“ o padu „MH17“ nije objavio ni reči.
Nastanak događaja 17. jula bio je iznenadan i dramatičan. Dobro uvezan i izglačan narativ, čije emitovanje je počelo nepun sat posle obaranja, nudio je odgovore na sva bitna pitanja pre nego što je ijedna činjenica kompetentno ustanovljena. Katastrofa se dogodila kasno poslepodne, ali još pre kraja istoga dana utisak o tome šta se desilo i ko snosi krivicu već je medijski formiran.
[restrictedarea]

NAIZGLED OZBILJNA ANALITIKA Na senzacionalističku tabloidnu „faktografiju“ ubrzo se nadovezala i naizgled ozbiljna analitika. Veteran ovog žanra još iz doba Hladnog rata, Timoti Garton Eš, spremno se uključio već sledećeg dana sa selektivno argumentovanim objašnjenjem pozadine i uzroka katastrofe. Obaranje malezijskog aviona, po Ešu, povezano je sa jednim govorom koji je Putin održao u Sankt-Peterburgu 1994. godine („Njujork tajms“, 18. jul 2014.) Odgovornost glavnog krivca fiksira se navodno „dubinskim“ razmatranjem geneze događaja, zavodljivom tezom da uzroci nisu od juče i stavljanjem varvarskog masakra nevinih putnika u okvire već decenijama dejstvujuće političke matrice.
Korisno je prisetiti se narastajućih napetosti koje su odmah zatim usledile, uz osetno pooštravanje neprijateljske retorike i nametanje ekonomskih i političkih sankcija Ruskoj Federaciji. U međuvremenu, stručna istraga kojom bi se moglo doći do pouzdanih zaključaka – bila je na čekanju. Materijalni dokazi koje je, posle nekoliko dana histerije, detaljno predočila ruska strana uglavnom su ignorisani i ostali su bez odjeka u medijima zapadnih zemalja. Paralelno su izgrađena dva različita narativa o istom događaju, zapadni i ruski, sa malobrojnim dodirnim tačkama. Oba istovremeno ne mogu biti tačna.
Po mišljenju holandskog novinara i penzionisanog profesora Univerziteta u Amsterdamu, Karela van Volferena, jedan od osnovnih problema je u tome što kontinentalni mediji prosto preslikavaju metodologiju anglosaksonskih kolega, u čijem izveštavanju insinuacije i demonizacija zamenjuju odgovornu reportažu. Pošto u evropskoj javnoj sferi nema opšteevropskih glasila, tvrdi Van Volferen, Evropljani koji su zainteresovani za politiku prinuđeni su da prate izvore kao što su međunarodna izdanja „Njujork tajmsa“ i „Fajnenšel tajmsa“. To znači da Njujork i London utiču presudno na percepcije kontinentalne javnosti, koja je znatno šira od njihove domaće publike.
„Gotovo histerično izveštavanje tokom nedelje posle obaranja aviona ućutkalo je profesionalce koji su imali neku istorijsku predstavu u vezi sa relevantnim pitanjima“, piše Van Volferen u svom zapaženom osvrtu. „Ono što upada u oči starijoj generaciji ozbiljnih novinara, kao nešto što dovodi u pitanje kredibilitet glavnih medija, jeste ravnodušnost uredništava u odnosu na one pojedinosti koje podrivaju ili ruše službenu priču.“
Ovo je eho, zar ne, ključnog pitanja koje je pre neki dan postavio nezamenljivi Pol Kreg Roberts, bivši pomoćnik ministra finansija u Reganovoj vladi, a sada kolumnista čija britka zapažanja nikoga i ništa ne štede: „Ima li na Zapadu još uvek poštovanja prema istini?“, pita Roberts. „Zapadni mediji su dokazali, naočigled svih, da se sastoje ili iz gomile ignoranata i nekompetentnih budala, ili da su bordel odakle se za novac huška na rat.“

SLIČNOSTI SA SREBRENICOM Primetne su frapantne sličnosti u opštem pristupu obaranju malezijskog aviona, s jedne strane, i Srebrenici, s druge. Pre svega, po upadljivoj dekontekstualizaciji koja se postiže izostavljanjem strateških fakata iz službenih narativa. Nekritički se prelazi preko činjenice da je upravo ovakav incident bio potreban kijevskoj hunti, i to baš u trenutku kada se dogodio, i da je samo ona na licu mesta imala sva neophodna materijalna sredstva da ga režira (slično Izetbegoviću u odnosu na Markale). Kada je u pitanju Srebrenica, sistematski se zapostavlja učinak prethodnog razaranja obližnjih srpskih naselja i masovnog pokolja srpskog stanovništva u odnosu na razvoj događaja u julu 1995.
Drugo, važni dokazi, ukoliko postoje, iz neobjašnjivih razloga se ne prikazuju blagovremeno, kada bi bilo prirodno da se to učini. U slučaju oborenog aviona, zapadne službe su prećutale podroban prikaz elektronskih podataka u vezi sa katastrofom, koji je posle nekoliko dana, u jeku iznošenja neutemeljenih zaključaka, upriličila ruska strana. Nisu izneli svoje podatke iako se pouzdano zna da ih imaju, čime se potkrepljuje razborita sumnja da činjenice ne podržavaju njihovu verziju. Na sličan način, sve do 1996. godine u zvaničnim analizama uzroka i posledica pada Srebrenice koje su pripremali predstavnici armije i političkog vrha BiH „genocid“ se ne pominje niti se iznose dokazi da se dogodio. Još neobičnije, pod pretpostavkom da je posedovao nešto nalik na dokaze, na mirovnoj konferenciji u Dejtonu Alija Izetbegović se neobjašnjivo uzdržao od korišćenja „genocidne karte“ da iznudi dodatne ustupke tokom pregovora. U Ukrajini, kao u Srebrenici, odsustvo ključnih dokaza nadoknađuje se uraganskom propagandnom bukom.
Treće, oba incidenta koriste se u prvom redu u otvoreno političke svrhe. Obaranje aviona služi za pozicioniranje NATO snaga, pooštravanje napregnutosti u odnosima sa Rusijom i pripremanje terena za njenu daljnju destabilizaciju. Srebrenica je poslužila kao pokriće za doktrinu „prava na zaštitu“ čija svirepa naknadna primena po bilansu višestruko premašuje najekstremnije procene broja žrtava u Srebrenici.
Najzad, četvrto, isfabrikovani narativi u oba slučaja brižno se štite od kompromitovanja neumoljivom kontrolom nad ključnim dokazima. Od kako je preliminarnim uviđajem obelodanjeno da je, nakratko pre pada, malezijski avion pratio ukrajinski lovac i da je pilotska kabina oborene letelice izrešetana mecima, izveštavanje o radu na terenu međunarodne forenzičke komisije volšebno je prekinuto. Crne kutije su poslate na analizu u London, kod britanskih stručnjaka, mada je njihova vlada unapred zauzela kategoričan stav, mnogo pre nego što je ijedan dokaz bio pronađen i pregledan.
Po istoj matrici, svi forenzički dokazi u vezi sa Srebrenicom preuzeti su od strane Tužilaštva Haškog tribunala pre nego što je iko od nezavisnih stručnjaka mogao da ih vidi. Nikome izvan Tužilaštva nije dozvoljeno da nad ovim dokazima sprovodi ispitivanja čime bi se rizikovalo da budu potvrđeni drugačiji rezultati. Slično histeriji koju opisuje profesor Van Volferen, usled čega se malo ko usuđuje da ospori unapred objavljeni zaključak o krivici za avionsku katastrofu u Ukrajini, zastrašujućim pritiscima na „negatore genocida“ otežava se svako neformatizovano istraživanje Srebrenice i smanjuje rizik objavljivanja zaključaka koji bi bili u neskladu sa službenom verzijom.
U Ukrajini i u Srebrenici centralni događaj osvetljen je škrto i selektivno, samo da službenom narativu, koji je u prvom slučaju formiran munjevitom brzinom a u drugom iskristalisan nešto sporije, doprinese prividu verodostojnosti.
Srbiji je predočen rok do 1. septembra da se na osnovu optužbi koje su u potpunosti nepotkrepljene činjenicama diplomatski izjasni u vezi sa odgovornošću za sukob u Ukrajini i uvede sankcije Rusiji. Na sličan način, na Vladu i Skupštinu Srbije vrši se neizdrživ pritisak da na osnovu takođe nepostojećih dokaza ponovo izraze zvaničan stav da se u Srebrenici dogodio genocid, i da odu korak dalje tako što će inkriminisati njegovo negiranje.
Ozbiljna država koja drži do sebe i svog moralnog integriteta ne zauzima stavove na osnovu isfabrikovanih optužbi, tim pre kada su posledice u nepomirljivoj suprotnosti sa njenim životnim interesima.
[/restrictedarea]