Kosmopolitski patriotizam (8)

Ideja o potrebi da se široj javnosti približe refleksije o Evropi, da se postavi obrazac alternativnog kretanja u odnosu na mit o Evropskoj uniji nadahnula je opsežna filozofska razmatranja pitanja savremene Evrope i artikulisanje kritičkog diskursa o Evropskoj uniji kao paradigmi neoliberalnog modela u našem delu sveta. Reč je o ideji dvoje filozofa mlađe generacije – Dijega Fuzara i Bogdane Koljević – iz koje je nastao jedinstveni analitički poduhvat u čijem su okviru prethodno sasvim nezavisna razmatranja, izvedena u Srbiji i Italiji, istovremeno sintetisana i sučeljena. Ovako utemeljeni projekat Bogdane Koljević i Dijega Fuzara pod imenom – „Ustanak evropskih naroda: politika i filozofija“ prvi put će na srpskom jeziku, u osam nastavaka, biti predstavljen u „Pečatu“. Objavljujemo osmi (poslednji) nastavak razgovora dva filozofa

___________________________________________________________________________________

Apel za kosmopolitskim patriotizmom sintetiše sve elemente koji se pojavljuju kao fundamentalni za suprotstavljanje savremenom kapitalizmu, tj. za uspostavljanje alternative u političkom i društvenom smislu

Piše Bogdana Koljević

Različiti diskursi globalizacije, kao savremenog oblika imperijalizma, pokušali su da prisvoje i preoblikuju zamisao o cosmopolis-u, i to na takav način da se u novoj rasprostranjenoj upotrebi ovog pojma izgubilo značenje i sveta i grada, i cosmos-a i polis-a, tj. izgubile su se najbitnije odredbe koje ove ideje sadrže. Jer, svet se ne može misliti bez različitosti i mnoštva, jednako kao što se o starogrčkom gradu-državi ne može govoriti a da se ne iskaže smisao uspostavljanja zajednice i politike kroz konstitutivnu ulogu javnih rasprava i snage argumenata koji se iznose. Suprotno svemu ovome, kriptoteorijske forme, kao i prakse globalizacije, promovisale su unifikaciju i brisanje razlika, predstavljajući to delovanje kao skriveni politički i normativni ideal i značenje svetskosti sveta, dok se u stvarnosti radilo o afirmisanju neokolonijalizma. Na sličan način – u nepremostivom kontrastu spram koncepcije polis-a – neoliberalni „kosmopolitizam“ razvio je i raširio ideju političke korektnosti i kroz prividno zalaganje za slobodu govora i mišljenja, u institucionalnim i vaninstitucionalnim okvirima argumentisane javne rasprave o bitnim političkim pitanjima redukovao na izuzetak umesto pravila. Štaviše, s obzirom da je formirao specifičnu političku klasu, kao bitno diferenciranu i distanciranu od većinskog naroda, celokupnu sferu moći i odlučivanja globalizam je izmestio u ruke kripto-elita i tako obesmislio istinski demokratski karakter politike.
[restrictedarea] To je razlog zbog čega se povratak autentičnom značenju kosmopolitizma pojavljuje, pre svega, kao obnavljanje sećanja na grad-državu, odnosno na svet kao svet gradova-država, u kojem se beskonačno mnoštvo različitosti naroda susreće kroz ideju realizacije politike kao razumske i demokratske delatnosti. To znači i da političko-filozofska koncepcija mnoštva, u teorijskom i praktičnom smislu, uvek već ima prvenstvo u odnosu na kategoriju jednog, tj. da je drugost imanentno svojstvo sveta, i da svaki pokušaj svođenja na isto urušava svet. Logika svetova je pluralizam i slobodan razvoj, a logika politike je egzistencija polis-a kao političke zajednice.
Kada je reč o pojmu patriotizma, potrebno je imati u vidu da su se osnovni atributi ili sasvim izgubili, ili je pak izvršena nelegitimna supstitucija patriotizma sa nedemokratskim nacionalizmom. Preciznije, postmodernizam je nastojao da eliminiše patriotizam, zajedno sa heroizmom: oba pojma predstavljena su kao nepoželjni relikti prošlosti kojima se uzdižu pojedinci ili narodi, a tako nešto protivno je istorijskoj, naučnoj i kulturnoj relativizaciji koja je činila krajnji ishod ovog projekta. Sa druge strane, neoliberalizam je patriotizam afirmisao selektivno, tako da je državama koje su na kraju XX i počecima XXI veka činile središte Imperije bilo dozvoljeno da ovaj pojam sporadično stavljaju u upotrebu, iako je od presudnog značaja činjenica da globalizam nije bio u nacionalnom interesu bilo kojeg naroda per se. Ili, drugim rečima, otuđenje je svoj bitan izraz imalo kao otuđenje od značenja patria, od otadžbine kao specifičnog prostora u kojem se ostvaruje politička zajednica. Kroz simplifikaciju manihejske slike dobra i zla, patriotizam je tako izjednačen sa lošim i nasilnim nacionalizmom, i njegov osnovni princip, tj. ljubav prema domovini, pervertovan je u mržnju prema drugom kao bazičnom pokretaču.
Apel za kosmopolitskim patriotizmom tako sintetiše sve elemente koji se pojavljuju kao fundamentalni za suprotstavljanje savremenom kapitalizmu, tj. za uspostavljanje alternative u političkom i društvenom smislu. To su razumevanje sveta kao množine, politike kao racionalne delatnosti koja pripada zajednici i ljubav prema otadžbini, ergo, reč je o elementima koji, kroz međusobno prožimanje, čine zajedničke imenitelje za politike nove desnice i nove levice. Jer, obe politike dele uverenje o bitnosti povratka političkog suvereniteta i ekonomskog suvereniteta, obe uviđaju relevantnost uloge države u ovom procesu i obe su svesne značaja ponovnog konstituisanja subjektiviteta. To znači da je – u svrhu razvijanja i jačanja strategija otpora biopolitičkom sistemu destrukcije – razlike između autentične levice i desnice potrebno staviti ad acta, ostavljajući ih po strani za vreme u kojem će se voditi istinski obrazložene i slobodne javne rasprave. Za početak, iskorak koji je potrebno da učini desnica sastoji se u prepoznavanju da se borba za slobodu danas ne može voditi bez borbe za jednakost i ravnopravnost, tj. da su klasni momenat i emancipatorski potencijal njen nužan sastavni deo. Jednako, iskorak levice bio bi sadržan u razumevanju da je nacionalni identitet relevantan oblik kolektivnog identiteta, čije je obnavljanje sastavni deo borbe protiv imperijalizma i neokolonijalizma. Kosmopolitski patriotizam u sebi sadrži obe naznačene refleksije, te se tako pojavljuje kao novi okvir za teoriju i praksu savremenog antikapitalizma.
Drugi način da se predstavi zamisao neraskidivosti cosmopolis-a i patria-e je kroz pojam prave tj. istinske demokratije, kao demokratije narodnog suvereniteta koja izražava volju naroda. To je realizacija političkog subjektiviteta građana, tj. pojedinaca i celokupnog naroda, kao samosvesno delovanje koje se može univerzalizovati, odnosno čije su vrednosti – poput slobode, pravde, jednakosti, ravnopravnosti i dostojanstva – opšteg karaktera. To je cosmos kao uvek već prisutan u originalnom polis-u, dok je njegovo konkretno otelovljenje pojedinačna i neponovljiva patria, otadžbina u kojoj se prelama i iscrtava celokupno istorijsko iskustvo jednog naroda. Ili, to je briga za zajednicu koja se razumeva kao ekvivalentna brizi za dušu, za najbolje tradicije i kulture iz kojih izrasta duh jednog kolektiviteta, ali i briga za život i opstanak prožeta svešću da se deo teško može sačuvati ako se ne sačuva i oživi celina.
Činjenica da svet ponovo izranja u svom prirodnom i logičnom obliku, kao svet mnoštva, da se autonomnost, samostalnost, nezavisnost i razvijanje država i naroda sve od Južne Amerike do Rusije i Kine povećavaju, otvara perspektivu da ponovo možemo govoriti o progresivnom delu čovečanstva. Štaviše, takav razvoj događaja već je počeo da − u odlučujućem smislu – utiče i na dešavanja u savremenoj Evropi, u kojoj se rađaju nove politike levice i desnice, upravo one čija saradnja otvara horizonte za uspostavljanje konfederacije evropskih naroda i država posle propasti projekta Evropske unije. Ustanak evropskih naroda biće realizovan kroz serije političkih, društvenih i ekonomskih turbulencija, a vođen idejom kosmopolitskog patriotizma predstavljaće i povratak vremena, istorije i budućnosti, kao i povratak mišljenja, filozofije i nauke u središte novih političkih formi. Ove nove forme, kao revolucija posle revolucije, biće iskazane kroz stvaranje niza pokreta o povratku svih isključenih i marginalizovanih od strane sistema, zatim kroz pokretanje inicijativa o političkom samoodređenju i samouspostavljanju, kroz razvijanje demokratije kao istinitog državnog oblika i jačanje državnih struktura, dok će, u ekonomskom smislu, takav preokret biti obeležen povratkom nacionalnim valutama, kao i razvijanjem neiskorišćenih alternativnih potencijala za razvoj. U oba slučaja, regulativni princip je princip jednakosti, koji zajedno sa povratkom dostojanstva narodima iscrtava put za narastajuće prakse. U tom svetlu, bitno je prepoznati i da je ustanak evropskih naroda novo ime za političku revoluciju, ekonomsku revoluciju i kulturnu revoluciju, ali takođe i za etičku revoluciju, u najširem smislu, s obzirom da označava povratak normativnog okvira u društvene relacije i u sferu političkih i istraživačkih delatnosti.
Patriotizam, koji čuva vezu posebnog i opšteg, koji neprestano obnavlja najbolje tradicije jednog naroda, tj. one koje su univerzalne − a to čini na neponovljiv način − istinski je kosmopolitski patriotizam i kao takav osnov za ustanak evropskih naroda.

___________________________________________________________________________________

Kosmopolitizam može i da živi zajedno s etičkom konkretnošću različitih kultura i tradicija naroda koji nastanjuju planetu. Univerzalizam nije poništavanje razlika, već je teren na kojem one cvetaju, kao plodni pluralizam gde se izražava jedinstvo ljudskog roda

Piše Dijego Fuzaro

Jedini način da se istinski bude kosmopolita jeste da se promoviše univerzalizam emancipacije počev od svoje konkretne nacionalne zajednice. Kosmopolitizam može, na ovaj način, da bude na bezbednoj udaljenosti od apstraktnog uniformisanja koje promoviše robnotržišna globalizacija − paradigma za uniformisano društvo. Kosmopolitizam može i da živi zajedno s etičkom konkretnošću različitih kultura i tradicija naroda koji nastanjuju planetu. Univerzalizam nije poništavanje razlika (kulturnih, jezičkih itd.) već je teren na kojem one cvetaju, kao plodni pluralizam gde se izražava jedinstvo ljudskog roda.
Kao alternativa za dve potajno komplementarne suprotnosti apstraktne globalizacije (koja poništava kulture i tradicije u funkciji jedinog profila globalnog potrošača) i antiuniverzalističkog komunitarizma (koji, baš zato, zaboravlja ljudsku rasu kao univerzalnu referencu) kosmopolitski komunitarizam, za kojim smo u potrazi, omogućava univerzalnu ljudsku zajednicu uz poštovanje kulturnih razlika. Njegov telos je u univerzalnoj emancipaciji čovečanstva. On odgovara „univerzalizmu različitosti“ (Maramao) pri čemu mnoštvo kulturnih, jezičkih i komunitarnih centara koegzistira sa univerzalističkim priznavanjem ljudske rase kao nepodeljivog subjekta.
Potencijalno kosmopolitska zajednica, na koju ukazujemo, sastoji se u konstituisanju ljudske rase kao nepodeljenog Ja, svesne sebe, a ona se izražava u kaleidoskopskom mnoštvu jezika, tradicija, kultura i religija, koji je karakterišu i, konačno, koji će biti u stanju da koegzistiraju mirno i sa međusobnim priznavanjem − posredovana univerzalnim kodom zajedničke pripadnosti ljudskom rodu − protivno popularnoj tezi o sukobu civilizacija, a la Hantington ili tezama o nedostatku komunikacije između različitih kultura, a la Špengler. Identitet postoji samo u razlici. Mnoštvo jezika, tradicija i kultura živi zajedno sa zajedničkom pripadnošću univerzalnom kodu čoveka.
„Ustavnom patriotizmu“ (Habermas) koji je danas u modi, a gde liberalni proceduralizam prianja na tempo globalizacije u istom činu kojim pretenduje da vrednuje razlike, treba suprotstaviti oblik kosmopolitskog patriotizma. Patriota emancipacija je pozvan da razmotri svoju državu kao deo čovečanstva i samim tim, ne kao teritoriju koju bi da proširi na račun drugih naroda (kao odvratna strategija kolonijalizma i njegove danas hegemonističke varijante, globalizacije) već kao dobro koje je, u svojoj nesvodivosti, blago za sve čovečanstvo, shvaćeno kao prizma mnoštva razlika, u kojem se izražava izuzetnost ljudskog roda. Po rečima Spinoze u delu Tractatus politicus (VII, 27) priroda je jedna i zajednička za sve: „Ona je ista u svima nama“ (Natura una et communis omnium est).
Ne postoji drugi način, u praksi, brige o humanosti, osim ako se ne bavimo tim ograničenim područjem sveta u kojem stanujemo i u kojem živimo, pošto smo, sledeći Hajdegerovu sintaksu, tamo „bačeni“ pre svakog mogućeg izbora i van njega. Istina kosmopolitskog komunitarizma zasnovanog na jedinstvu čovečanstva koje se razuđuje u nesvodivom mnoštvu kultura i tradicija, predstavlja telos akcije. Akcija pak može da se praktikuje samo u komunitarnoj dimenziji, i to lokalnog karaktera, odnosno kao usklađeno delovanje konkretnih zajednica koje aktiviraju „društveni lanac“ (Leopardi) iskovan solidarnošću i antikapitalističkom praksom.
Ujedinjenje čovečanstva koje je u toku mora, zatim, da poštuje različitost kultura, jezika i tradicija. Komunitarizam i univerzalizam, nacionalizam i kosmopolitizam, univerzalizam i partikularizam koegzistiraju dijalektički u liku ljudskog roda, izuzetnog po sebi, koji se ispoljava u pluralnim formama.
Čovečanstvo mora da se razvija u pravcu globalne kosmopolitske zajednice, u kojoj bi se u potpunosti priznao svaki pojedinac kao pripadnik ljudske rase − i, stoga, nosilac jednakih prava i obaveza – a da to ne dovede do specifične neutralizacije svakog specifičnog racionalnog entiteta svedenog na cilj sam po sebi i do napuštanja tradicije, kulture i specifičnih karakteristika svakog naroda. Otuda potreba da se stvori, snagom razuma i volje, multipolarni svet gde ima mesta za mnoge svetove.
Patriotizam postaje, tako, najizvorniji način postojanja kosmopolitizma, u perspektivi u kojoj kosmopolitsko univerzalno zajedno živi sa nacionalnim partikularnim. Više od tranzita iz pravednog društva u pravedni svet treba, onda, promišljati suživot dve dimenzije. Pravedni svet ne može da se uspostavi kao konkretan zbir pravednih društava, odnosno pojedinih državnih zajednica u kojima zajedničko dobro preovladava nad individualnim egoizmom i interesom ekonomske teologije. Pojedinačne zajednice u kojima, Hajdegerovim rečnikom − „tačnost“ prestaje da se shvata kao puka „proračunatost“.
Priroda čovečanstva, po sebi jedinstvena, može da postoji in actu samo u dinamičnom mnoštvu naroda, od kojih svaki, u svojoj kulturnoj i jezičkoj specifičnosti, jeste konkretan način da se čovek iskaže kao biće-u-mogućnosti, jer je u stanju da se višedimenzionalno razvija u svojoj istoriji.
Kultura može postojati uvek i samo u množini, kao dijalog između različitih kultura koje se odnose − svaka sa svojim jezikom – shodno svojoj pripadnosti univerzalnom humanom. Dinamika kapitalističke mondijalizacije, nametanjem samo jedne kulture, prelazi u suzbijanje kulture kao takve i dovodi do njene zamene monoteizmom tržišta i opredmećujućeg reductio ad unum što ona ostvaruje. Kao ideja „svetske države“ svojstvene Univerzalnoj monarhiji i ideja svetske kulture je veoma ideološka, jer, kao i politička dimenzija, čak i kulturna može postojati samo kao kulturni pluriversum, a nikada kao universum. Ovo se događa danas u Evropi, nametanjem engleskog komercijalnog jezika (to sigurno nije Šekspirov ili Vajldov engleski) kao jedinog dozvoljenog jezika. To je još jedan oblik kulturnog imperijalizma. Današnja diktatura engleskog jezika, nametnutog kao da je neizbežan i kao sistemska potreba procesa globalizacije, ide u saglasju sa tragičnim ukidanjem nacionalnih država, zamenjenih globalnom governance, odnosno pokvarenom ekonomskom moći multinacionalnih korporacija i apolidnih bankara.
Preporod nove filozofije jednakosti, koja prepliće u sebi univerzalnu instancu sa komunitarnom, mora biti posredovan operativnom kritikom ujednačavanja, na kojoj počiva kapitalistička nejednakost. Postoji duboka solidarnost između dve odrednice, koje na različitim nivoima izražavaju isto kretanje globalizacije kao „loše univerzalnosti“ koju je kovala prema obličju i liku tržišta i vaspostavljenog autokratskog carstva, na geopolitičkom planu, politička sila izašla kao pobedonosna iz Hladnog rata. Ta imperija sa mesijanskom i ekspanzionističkom vokacijom, s jedne strane promoviše raspad država u njihovom tradicionalnom obliku, u ime globokratije tržišta, a sa druge strane, švercuje se kao jedina legitimna država, namećući sve više svoju prirodu Univerzalne imperije u special mission kojom se suvereno tržište na planetarnom planu uspostavlja, često na nimalo idiličan način. Sa dijalektičkom slikom koja bi mogla biti idealno upisana u strukturu Hegelove Fenomenologije duha, prazni apstraktni kosmopolitizam pretvara se u konkretni mesijanski imperijalizam.
Uniformisanje sveta pod znakom robne forme i imperijalizma Univerzalne monarhije iskazuje se tako kao dve strane istog novčića. Njihov zajednički imenitelj odgovara neutralizaciji svake države sposobne da se odupre kosmopolitskoj diktaturi ekonomije, tako da dominira samo jedna država, Univerzalna monarhija, koja nameće planeti „sverobifikaciju“, kako to kaže Latuš. Kao šifra new imperialism – a koji je nedavno istakao kao temu Harvej, lukavstvo proizvodnje koristi Univerzalnu monarhiju da završi, često u krvi ugnjetenih naroda, sopstvenu invaziju sveta. Ekonomska deregulation komercijalne planetarne anarhije preobraća se u vojnu deregulation i u proizvodnju nekontrolisanog nasilja, u kojem krvari svet.
Nomos privrede počiva, dakle, na političkoj moći da bi je razorio iznutra, prema tempu već pomenutog programiranog razbijanja nacionalnih država apsorbovanih u vrtlogu globalizacije. Jedina država koja se švercuje kao legitimna i neophodna jeste ona preko koje se vrši planetarno uniformisanje pod znakom robne forme. Da se poslužimo Šmitovim rečima, preko Univerzalne monarhije ekonomija je postala politicum. Njena funkcija je, dakle, da bude političko vozilo ekonomske hegemonije. U tome se ogleda današnje pravilo politike kao nastavka ekonomije drugim sredstvima. U stvari, politika – velika žrtva neoliberalnog stanja – ne služi danas da obuzda ekonomiju i njenu ogromnu negativnu moć, već ima suprotni smer da se uklone sve prepreke koje je još ograničavaju.
Iz svih ovih razloga, kojima se može dodati mnogo drugih, danas je više potrebno nego ikad, počev od mišljenja, praktikovati forme neslaganja i „duha šizme“ (Gramši) u odnosu na jedino politički korektno mišljenje kojim se potpuno diriguje. Mobilišući oružje kritike i drugačijeg razmišljanja, duh šizme mora postepeno da zna kako da stvori „zajednički duh“, molekularno transformišući tu viziju opterećenu ideologijom, koja, sveprisutna u svakoj socijalnoj i političkoj sferi, prihvata postojeće kao nepromenljivo, čak kao krajnju sudbinu kojoj svako mora da se podredi kao da je neizbežna poput smrti. Budućnost je naša, ako se oslobodimo fatalizma koji vidi u nama večne robove. Kao što kaže Kasijus u Šekspirovom Juliju Cezaru: „Greška, dragi Brute, nije u našim zvezdama, već u nama samima, ako ostanemo robovi“ (I, 2, stihovi 231−232).
[/restrictedarea]