Космополитски патриотизам (8)

Идеја о потреби да се широј јавности приближе рефлексије о Европи, да се постави образац алтернативног кретања у односу на мит о Европској унији надахнула је опсежна филозофска разматрања питања савремене Европе и артикулисање критичког дискурса о Европској унији као парадигми неолибералног модела у нашем делу света. Реч је о идеји двоје филозофа млађе генерације – Дијега Фузара и Богдане Кољевић – из које је настао јединствени аналитички подухват у чијем су оквиру претходно сасвим независна разматрања, изведена у Србији и Италији, истовремено синтетисана и сучељена. Овако утемељени пројекат Богдане Кољевић и Дијега Фузара под именом – „Устанак европских народа: политика и филозофија“ први пут ће на српском језику, у осам наставака, бити представљен у „Печату“. Oбјављујемо осми (последњи) наставак разговора два филозофа

___________________________________________________________________________________

Апел за космополитским патриотизмом синтетише све елементе који се појављују као фундаментални за супротстављање савременом капитализму, тј. за успостављање алтернативе у политичком и друштвеном смислу

Пише Богдана Кољевић

Различити дискурси глобализације, као савременог облика империјализма, покушали су да присвоје и преобликују замисао о cosmopolis-у, и то на такав начин да се у новој распрострањеној употреби овог појма изгубило значење и света и града, и cosmos-а и polis-а, тј. изгубиле су се најбитније одредбе које ове идеје садрже. Јер, свет се не може мислити без различитости и мноштва, једнако као што се о старогрчком граду-држави не може говорити а да се не искаже смисао успостављања заједнице и политике кроз конститутивну улогу јавних расправа и снаге аргумената који се износе. Супротно свему овоме, криптотеоријске форме, као и праксе глобализације, промовисале су унификацију и брисање разлика, представљајући то деловање као скривени политички и нормативни идеал и значење светскости света, док се у стварности радило о афирмисању неоколонијализма. На сличан начин – у непремостивом контрасту спрам концепције polis-а – неолиберални „космополитизам“ развио је и раширио идеју политичке коректности и кроз привидно залагање за слободу говора и мишљења, у институционалним и ванинституционалним оквирима аргументисане јавне расправе о битним политичким питањима редуковао на изузетак уместо правила. Штавише, с обзиром да је формирао специфичну политичку класу, као битно диференцирану и дистанцирану од већинског народа, целокупну сферу моћи и одлучивања глобализам је изместио у руке крипто-елита и тако обесмислио истински демократски карактер политике.
[restrictedarea] То је разлог због чега се повратак аутентичном значењу космополитизма појављује, пре свега, као обнављање сећања на град-државу, односно на свет као свет градова-држава, у којем се бесконачно мноштво различитости народа сусреће кроз идеју реализације политике као разумске и демократске делатности. То значи и да политичко-филозофска концепција мноштва, у теоријском и практичном смислу, увек већ има првенство у односу на категорију једног, тј. да је другост иманентно својство света, и да сваки покушај свођења на исто урушава свет. Логика светова је плурализам и слободан развој, а логика политике је егзистенција polis-а као политичке заједнице.
Када је реч о појму патриотизма, потребно је имати у виду да су се основни атрибути или сасвим изгубили, или је пак извршена нелегитимна супституција патриотизма са недемократским национализмом. Прецизније, постмодернизам је настојао да елиминише патриотизам, заједно са хероизмом: оба појма представљена су као непожељни реликти прошлости којима се уздижу појединци или народи, а тако нешто противно је историјској, научној и културној релативизацији која је чинила крајњи исход овог пројекта. Са друге стране, неолиберализам је патриотизам афирмисао селективно, тако да је државама које су на крају XX и почецима XXI века чиниле средиште Империје било дозвољено да овај појам спорадично стављају у употребу, иако је од пресудног значаја чињеница да глобализам није био у националном интересу било којег народа per se. Или, другим речима, отуђење је свој битан израз имало као отуђење од значења patria, од отаџбине као специфичног простора у којем се остварује политичка заједница. Кроз симплификацију манихејске слике добра и зла, патриотизам је тако изједначен са лошим и насилним национализмом, и његов основни принцип, тј. љубав према домовини, первертован је у мржњу према другом као базичном покретачу.
Апел за космополитским патриотизмом тако синтетише све елементе који се појављују као фундаментални за супротстављање савременом капитализму, тј. за успостављање алтернативе у политичком и друштвеном смислу. То су разумевање света као множине, политике као рационалне делатности која припада заједници и љубав према отаџбини, ergo, реч је о елементима који, кроз међусобно прожимање, чине заједничке именитеље за политике нове деснице и нове левице. Јер, обе политике деле уверење о битности повратка политичког суверенитета и економског суверенитета, обе увиђају релевантност улоге државе у овом процесу и обе су свесне значаја поновног конституисања субјективитета. То значи да је – у сврху развијања и јачања стратегија отпора биополитичком систему деструкције – разлике између аутентичне левице и деснице потребно ставити ad acta, остављајући их по страни за време у којем ће се водити истински образложене и слободне јавне расправе. За почетак, искорак који је потребно да учини десница састоји се у препознавању да се борба за слободу данас не може водити без борбе за једнакост и равноправност, тј. да су класни моменат и еманципаторски потенцијал њен нужан саставни део. Једнако, искорак левице био би садржан у разумевању да је национални идентитет релевантан облик колективног идентитета, чије је обнављање саставни део борбе против империјализма и неоколонијализма. Космополитски патриотизам у себи садржи обе назначене рефлексије, те се тако појављује као нови оквир за теорију и праксу савременог антикапитализма.
Други начин да се представи замисао нераскидивости cosmopolis-а и patria-е је кроз појам праве тј. истинске демократије, као демократије народног суверенитета која изражава вољу народа. То је реализација политичког субјективитета грађана, тј. појединаца и целокупног народа, као самосвесно деловање које се може универзализовати, односно чије су вредности – попут слободе, правде, једнакости, равноправности и достојанства – општег карактера. То је cosmos као увек већ присутан у оригиналном polis-у, док је његово конкретно отеловљење појединачна и непоновљива patria, отаџбина у којој се прелама и исцртава целокупно историјско искуство једног народа. Или, то је брига за заједницу која се разумева као еквивалентна бризи за душу, за најбоље традиције и културе из којих израста дух једног колективитета, али и брига за живот и опстанак прожета свешћу да се део тешко може сачувати ако се не сачува и оживи целина.
Чињеница да свет поново израња у свом природном и логичном облику, као свет мноштва, да се аутономност, самосталност, независност и развијање држава и народа све од Јужне Америке до Русије и Кине повећавају, отвара перспективу да поново можемо говорити о прогресивном делу човечанства. Штавише, такав развој догађаја већ је почео да − у одлучујућем смислу – утиче и на дешавања у савременој Европи, у којој се рађају нове политике левице и деснице, управо оне чија сарадња отвара хоризонте за успостављање конфедерације европских народа и држава после пропасти пројекта Европске уније. Устанак европских народа биће реализован кроз серије политичких, друштвених и економских турбуленција, а вођен идејом космополитског патриотизма представљаће и повратак времена, историје и будућности, као и повратак мишљења, филозофије и науке у средиште нових политичких форми. Ове нове форме, као револуција после револуције, биће исказане кроз стварање низа покрета о повратку свих искључених и маргинализованих од стране система, затим кроз покретање иницијатива о политичком самоодређењу и самоуспостављању, кроз развијање демократије као истинитог државног облика и јачање државних структура, док ће, у економском смислу, такав преокрет бити обележен повратком националним валутама, као и развијањем неискоришћених алтернативних потенцијала за развој. У оба случаја, регулативни принцип је принцип једнакости, који заједно са повратком достојанства народима исцртава пут за нарастајуће праксе. У том светлу, битно је препознати и да је устанак европских народа ново име за политичку револуцију, економску револуцију и културну револуцију, али такође и за етичку револуцију, у најширем смислу, с обзиром да означава повратак нормативног оквира у друштвене релације и у сферу политичких и истраживачких делатности.
Патриотизам, који чува везу посебног и општег, који непрестано обнавља најбоље традиције једног народа, тј. оне које су универзалне − а то чини на непоновљив начин − истински је космополитски патриотизам и као такав основ за устанак европских народа.

___________________________________________________________________________________

Космополитизам може и да живи заједно с етичком конкретношћу различитих култура и традиција народа који настањују планету. Универзализам није поништавање разлика, већ је терен на којем оне цветају, као плодни плурализам где се изражава јединство људског рода

Пише Дијего Фузаро

Једини начин да се истински буде космополита јесте да се промовише универзализам еманципације почев од своје конкретне националне заједнице. Космополитизам може, на овај начин, да буде на безбедној удаљености од апстрактног униформисања које промовише робнотржишна глобализација − парадигма за униформисано друштво. Космополитизам може и да живи заједно с етичком конкретношћу различитих култура и традиција народа који настањују планету. Универзализам није поништавање разлика (културних, језичких итд.) већ је терен на којем оне цветају, као плодни плурализам где се изражава јединство људског рода.
Као алтернатива за две потајно комплементарне супротности апстрактне глобализације (која поништава културе и традиције у функцији јединог профила глобалног потрошача) и антиуниверзалистичког комунитаризма (који, баш зато, заборавља људску расу као универзалну референцу) космополитски комунитаризам, за којим смо у потрази, омогућава универзалну људску заједницу уз поштовање културних разлика. Његов telos је у универзалној еманципацији човечанства. Он одговара „универзализму различитости“ (Марамао) при чему мноштво културних, језичких и комунитарних центара коегзистира са универзалистичким признавањем људске расе као неподељивог субјекта.
Потенцијално космополитска заједница, на коју указујемо, састоји се у конституисању људске расе као неподељеног Ја, свесне себе, а она се изражава у калеидоскопском мноштву језика, традиција, култура и религија, који је карактеришу и, коначно, који ће бити у стању да коегзистирају мирно и са међусобним признавањем − посредована универзалним кодом заједничке припадности људском роду − противно популарној тези о сукобу цивилизација, а ла Хантингтон или тезама о недостатку комуникације између различитих култура, а ла Шпенглер. Идентитет постоји само у разлици. Мноштво језика, традиција и култура живи заједно са заједничком припадношћу универзалном коду човека.
„Уставном патриотизму“ (Хабермас) који је данас у моди, а где либерални процедурализам приања на темпо глобализације у истом чину којим претендује да вреднује разлике, треба супротставити облик космополитског патриотизма. Патриота еманципација је позван да размотри своју државу као део човечанства и самим тим, не као територију коју би да прошири на рачун других народа (као одвратна стратегија колонијализма и његове данас хегемонистичке варијанте, глобализације) већ као добро које је, у својој несводивости, благо за све човечанство, схваћено као призма мноштва разлика, у којем се изражава изузетност људског рода. По речима Спинозе у делу Tractatus politicus (VII, 27) природа је једна и заједничка за све: „Она је иста у свима нама“ (Natura una et communis omnium est).
Не постоји други начин, у пракси, бриге о хуманости, осим ако се не бавимо тим ограниченим подручјем света у којем станујемо и у којем живимо, пошто смо, следећи Хајдегерову синтаксу, тамо „бачени“ пре сваког могућег избора и ван њега. Истина космополитског комунитаризма заснованог на јединству човечанства које се разуђује у несводивом мноштву култура и традиција, представља telos акције. Акција пак може да се практикује само у комунитарној димензији, и то локалног карактера, односно као усклађено деловање конкретних заједница које активирају „друштвени ланац“ (Леопарди) искован солидарношћу и антикапиталистичком праксом.
Уједињење човечанства које је у току мора, затим, да поштује различитост култура, језика и традиција. Комунитаризам и универзализам, национализам и космополитизам, универзализам и партикуларизам коегзистирају дијалектички у лику људског рода, изузетног по себи, који се испољава у плуралним формама.
Човечанство мора да се развија у правцу глобалне космополитске заједнице, у којој би се у потпуности признао сваки појединац као припадник људске расе − и, стога, носилац једнаких права и обавеза – а да то не доведе до специфичне неутрализације сваког специфичног рационалног ентитета сведеног на циљ сам по себи и до напуштања традиције, културе и специфичних карактеристика сваког народа. Отуда потреба да се створи, снагом разума и воље, мултиполарни свет где има места за многе светове.
Патриотизам постаје, тако, најизворнији начин постојања космополитизма, у перспективи у којој космополитско универзално заједно живи са националним партикуларним. Више од транзита из праведног друштва у праведни свет треба, онда, промишљати суживот две димензије. Праведни свет не може да се успостави као конкретан збир праведних друштава, односно појединих државних заједница у којима заједничко добро преовладава над индивидуалним егоизмом и интересом економске теологије. Појединачне заједнице у којима, Хајдегеровим речником − „тачност“ престаје да се схвата као пукa „прорачунатост“.
Природа човечанства, по себи јединствена, може да постоји in actu само у динамичном мноштву народа, од којих сваки, у својој културној и језичкој специфичности, јесте конкретан начин да се човек искаже као биће-у-могућности, јер је у стању да се вишедимензионално развија у својој историји.
Култура може постојати увек и само у множини, као дијалог између различитих култура које се односе − свака са својим језиком – сходно својој припадности универзалном хуманом. Динамика капиталистичке мондијализације, наметањем само једне културе, прелази у сузбијање културе као такве и доводи до њене замене монотеизмом тржишта и опредмећујућег reductio ad unum што она остварује. Као идеја „светске државе“ својствене Универзалној монархији и идеја светске културе је веома идеолошка, јер, као и политичка димензија, чак и културна може постојати само као културни pluriversum, а никада као universum. Ово се догађа данас у Европи, наметањем енглеског комерцијалног језика (то сигурно није Шекспиров или Вајлдов енглески) као јединог дозвољеног језика. То је још један облик културног империјализма. Данашња диктатура енглеског језика, наметнутог као да је неизбежан и као системска потреба процеса глобализације, иде у сагласју са трагичним укидањем националних држава, замењених глобалном governance, односно поквареном економском моћи мултинационалних корпорација и аполидних банкара.
Препород нове филозофије једнакости, која преплиће у себи универзалну инстанцу са комунитарном, мора бити посредован оперативном критиком уједначавања, на којој почива капиталистичка неједнакост. Постоји дубока солидарност између две одреднице, које на различитим нивоима изражавају исто кретање глобализације као „лоше универзалности“ коју је ковала према обличју и лику тржишта и васпостављеног аутократског царства, на геополитичком плану, политичка сила изашла као победоносна из Хладног рата. Та империја са месијанском и експанзионистичком вокацијом, с једне стране промовише распад држава у њиховом традиционалном облику, у име глобократије тржишта, а са друге стране, шверцује се као једина легитимна држава, намећући све више своју природу Универзалне империје u special mission којом се суверено тржиште на планетарном плану успоставља, често на нимало идиличан начин. Са дијалектичком сликом која би могла бити идеално уписана у структуру Хегелове Феноменологије духа, празни апстрактни космополитизам претвара се у конкретни месијански империјализам.
Униформисање света под знаком робне форме и империјализма Универзалне монархије исказује се тако као две стране истог новчића. Њихов заједнички именитељ одговара неутрализацији сваке државе способне да се одупре космополитској диктатури економије, тако да доминира само једна држава, Универзална монархија, која намеће планети „сверобификацију“, како то каже Латуш. Као шифра new imperialism – а који је недавно истакао као тему Харвеј, лукавство производње користи Универзалну монархију да заврши, често у крви угњетених народа, сопствену инвазију света. Економска deregulation комерцијалне планетарне анархије преобраћа се у војну deregulation и у производњу неконтролисаног насиља, у којем крвари свет.
Nomos привреде почива, дакле, на политичкој моћи да би је разорио изнутра, према темпу већ поменутог програмираног разбијања националних држава апсорбованих у вртлогу глобализације. Једина држава која се шверцује као легитимна и неопходна јесте она преко које се врши планетарно униформисање под знаком робне форме. Да се послужимо Шмитовим речима, преко Универзалне монархије економија је постала politicum. Њена функција је, дакле, да буде политичко возило економске хегемоније. У томе се огледа данашње правило политике као наставка економије другим средствима. У ствари, политика – велика жртва неолибералног стања – не служи данас да обузда економију и њену огромну негативну моћ, већ има супротни смер да се уклоне све препреке које је још ограничавају.
Из свих ових разлога, којима се може додати много других, данас је више потребно него икад, почев од мишљења, практиковати форме неслагања и „духа шизме“ (Грамши) у односу на једино политички коректно мишљење којим се потпуно диригује. Мобилишући оружје критике и другачијег размишљања, дух шизме мора постепено да зна како да створи „заједнички дух“, молекуларно трансформишући ту визију оптерећену идеологијом, која, свеприсутна у свакој социјалној и политичкој сфери, прихвата постојеће као непроменљиво, чак као крајњу судбину којој свако мора да се подреди као да је неизбежна попут смрти. Будућност је наша, ако се ослободимо фатализма који види у нама вечне робове. Као што каже Касијус у Шекспировом Јулију Цезару: „Грешка, драги Бруте, није у нашим звездама, већ у нама самима, ако останемо робови“ (I, 2, стихови 231−232).
[/restrictedarea]