Космичка језа

Дело овог сликара оригиналан је прилог фантастичном, можда најпре апокалиптичком сликарству, које постоји од средњег века до данас, песимистичко и реално гледање на неизвесну људску судбину

Ове године Слободан Јевтић Слобо (рођен 1934. у Ваљеву) напунио је осамдесет година а недавно је низом изложби у Србији обележио педесет пет година свог рада. Реч је о једном од најбољих наших сликара у дијаспори, у Француској живи од 1965. године. Завршио је београдску Академију примењених уметности и припада кругу сликара око „Медиале“, као пријатељ Љубе Поповића, Драгоша Калајића и других. О њему је објављено неколико публикација, па је и Рене де Солије, један од најважнијих ауторитета за успон европске ликовне фантастике, писао поводом овог ствараоца рекавши: „Свемир по сили свих ствари постаје оквир за размишљање.“

На Јевтићевим сликама гори бела космичка ватра, појављују се остаци супернове, развејаних галаксија, судара материје и антиматерије, процеси у чијој су основи највиша природна и божанска начела. Стеларну механику, небеску хармонију, или како сликар каже „Алфабет звезда“, истраживали су генијални мислиоци од Питагоре, Платона и Ђордана Бруна до Јохана Кеплера. У време Галилеја била је предмет интересовања сликара и архитеката, астронома и окултиста. Јевтић је разумео крајње деструктивне космичке процесе али и несхватљиво савршену уређеност васионе, поредак заснован на гравитацији. Ликовно се бави магмом, звездама али и структуром простора и времена. Не занимају га уобичајене сликарске теме, већ крајње и недохватљиве, па зато на његовим платнима, за која је тешко рећи да ли су апстрактна, експресивна, реална или фантастична, нема људске фигуре. Сликајући по медиалном ликовном принципу јединства супротности, уочио је математичку правилност стихије па се зато на његовим уљима шире храмови, крипте, иницијатички амбијенти са подовима у виду шах-поља, степеништима и лучним сводовима као par excellence симболима духовног развоја.

[restrictedarea] Не треба заборавити да Јевтић припада генерацији стваралаца коју је раних шездесетих обележила група „Медиала“, бурном раздобљу српске уметности када су цртач Драган Лубарда, Леонид Шејка, професор Иван Табаковић и сликар Милан Поповић, духовни учитељи генерације, размишљали о небу, звездама и вулканима. Био је то период успона енформела којим се, премда узгред, међу првима код нас бавио Шејка, време када се на сцени појављује тзв. сликарство материје и процесуално сликарство. Енформел, најгрубљи вид апстрактне уметности, утицао је на Јевтићев сликарски поступак, у њему је открио могућност приказивања слојављења, здрузгавања, отапања, расапа и распрснућа материје. Космос као духовну категорију симболише сакралном архитектуром налик сценографији али и моћним токовима, кретањем материје у свим правцима, титанском борбом између сила склада и ентропије. Његова уља су драматична јер у васиони ништа није слатко нити љупко, у њој се не могу обрађивати цветни вртови јер тутње катаклизме. Шире гледано, његово дело је оригиналан прилог фантастичном, можда најпре апокалиптичком сликарству, које постоји од средњег века до данас, песимистичко и реално гледање на неизвесну људску судбину.
Загледан у свемир а тиме и у себе, као уметник сасвим је другачији од савремених. Целокупна његова генерација, пријатеља са студија на београдској Академији примењених и Академији ликовних уметности, цењена у Француској и у свету, истраживала је естетику ружног, можда и морбидног, окренута мрачној, танатолошкој страни човека. Париски сликари и цртачи, као Дадо Ђурић, Љуба Поповић, Владимир Величковић, Првослав Арсић, Борко Никетић и Урош Тошковић, припадници су пола але а не меда, крилу „Медиале“ које залази у хтонско, телуријско, магијско и демонско, испитује естетику чудовишног и гротескног, вековима присутну у европској уметности. Јевтић је међу ретким сликарима фантастичне имагинације посвећеним уранском, космичком и звезданом. Његово је дело тим пре необичније што сликар у потпуности одбацује људску фигуру као траг пролазног и земаљског. У „Медиали“ су само Светозар Самуровић, Коста Брадић у раном периоду и Милован Видак ликовно испитивали тајанствене космичке процесе, уочавајући стања духа, материје и енергије као важнија од одвећ људске, ма колико ликовно необичне и изазовне еротике и деформисаности.
Слободан Слобо Јевтић се целог свог сликарског века бави темом достојном највећих умова. Потрага за сликом је хомеровска, хераклитовска, библијска борба између материје и духа, човека и елемената, сликарство је као код пророка и магова вид духовног рата, прелазак на виши ниво спознаје, крајњи напор и изазов, узрастање и рат сила који је сликар препознао у васиони одакле долази и где се враћа све земаљско. Пред његовим делима можемо осетити космичку језу или зебњу, нешто наднаравно, што је у времену свеопште отупелости поуздан знак да уметност још увек покреће најдубље у човеку.

[/restrictedarea]