Ко је Рус, не буди му друг

По обичају увежбаваном током протеклих десетак месеци, гласила на Западу, нарочито у енглеском говорном подручју, настављају да демонизују не само Русију и њено руководство већ и сваку јавну личност која се о Русима изражава похвално

Пише Миодраг Зарковић

Више од седам хиљада мајица са ликом Владимира Путина разграбљено је у Москви за само неколико сати, у понедељак 11. августа. Међу онима који су стрпљиво стајали у реду не би ли се докопали жељеног одевног предмета био је и амерички глумац Мики Рурк, који је потом поносно шетао купљени комад одеће језгром руског главног града.
Знатижељним новинарима који су га питали откуд то да купује мајице са Путиновим ликом холивудски глумац је рекао да то „нема везе са политиком“, већ да је руског председника упознао, да су се срели неколико пута и да га врло цени на личном нивоу. Такође је додао да се забавља са извесном Рускињом, па је и то вероватно имало удела у његовој наклоности ка све клеветанијем руском председнику.
Некако у исто време, подршку Путину исказала су још два глумца, одраније позната вашингтонским органима гоњења: Стивен Сигал и Жерар Депардје. Први, много чувенији по аикидо мајсторству него по глумачким вештинама, од самих почетака украјинске кризе је врло јасан у проруским ставовима – чак је, истини за вољу, прибраним и промишљеним наступима на телевизијској станици РТ прилично изненадио светску јавност, ненавиклу да од холивудских звезда слуша умније иступе; протеклог викенда, Сигал је одржао концерт на Криму, у Севастопољу, са све руском заставом на бини. Депардје се може подичити још дужим стажем путинољупца, с обзиром на то да му је лично руски председник уручио руско држављанство пре непуне две године; протеклих дана се и Депардје огласио, наводећи саме речи похвале за Владимира Путина.
Демократски, отворени, толерантни и транспарентни Запад доживео је потезе ове тројице глумаца као тешку издају!
[restrictedarea]

А АНЂЕЛИНА?! Уистину нема тиражнијег гласила на енглеском говорном подручју које се није наругало поменутој тројици, или барем неком од њих због исказивања позитивних ставова о човеку који је на Западу означен као „нови Хитлер“. Салве најгрубљих увреда изручене су на жигосану тројку, а најдаље су, по обичају, отишли Енглези, тачније лондонски дневни лист „Гардијан“, који иначе ужива углед наводно умереног и слободоумног гласила. На свом врло посећеном интернет издању, „Гардијан“ је објавио невелики, непотписани блог, у којем стоји:
„Ако сте холивудска звезда средње класе и у годинама, онда ове седмице постоји само један предмет који напросто морате да носите у јавности: мајица са ликом Владимира Путина. Све ваше омиљене звезде из Фабрике снова носе по једну такву, под условом да обожавате само Микија Рурка и Стивена Сигала и никога више. У последња два дана, Рурк је снимљен на московском Црвеном тргу како у реду чека да купи тражену мајицу, и то само 24 сата пошто се Сигал, наступајући на проруском сепаратистичком концерту у Севастопољу, такође показао у Путиновој мајици. Али, они нису усамљени у филмском свету, када је реч о држању Владимира у срцу. Жерар Депардје, који је постао руски држављанин почетком прошле године, одавно је већ обожавалац, а одлазио је толико далеко да је руског вођу поредио са папом, тако да њихово симпатисање траје већ годинама. Дакле, имамо врло чудновату базу обожавалаца: једно помало смешно кљусе из Б-филмова, једног сагорелог из деведесетих кога је критика наново оживела и једног накресаног француског боема који тренутно по биоскопима плаши гледаоце својом разголићеном корпуленцијом. Шта ли то обједињује три овако разноврсна лика?“
Слично заједљивих и отровних осврта било је у неограниченим количинама по буквално свим ћошковима медијског простора на енглеском језику. Као и месецима, па и годинама, па и деценијама уназад (мада се може рећи чак и вековима, ако имамо у виду чувени скандал са „Потемкиновим селима“) западни новинари показали су одсуство било каквих обзира у односу према Русији и Русима, овог пута оличеним у председнику државе Владимиру Путину и свима који се дрзну да му искажу било шта осим чисте мржње. Ко год да се усуди да каже неку лепу реч о Путину или Русији, проћи ће као Рурк, Сигал и Депардје, без обзира на то да ли је заиста вешт и признат уметник, или комерцијална мамипара. Једноставно, русољубље је на Западу највећи грех, нешто што се не прашта ни под каквим околностима.
(Као што је политичка коректност увек пречица до пара и славе, Анђелини Џоли, која иза себе има скандала и разврата колико Рурк, Сигал и Депардје заједно, нико не сме да противречи када на одјавној шпици свог суманутог филма „У земљи меда и крви“ напише да су Срби силовали сто хиљада „босанских жена“. О њој „Гардијан“ никада неће објавити овако једак садржај.)

САКРИВЕНА ИСТИНА Толико о ономе чега је у западним медијима било и превише. Сада о нечему чега није било уопште: истине о паду малезијског авиона над Украјином.
Мелезијски дневни лист „Њу стрејт тајмс“ објавио је 6. августа чланак о напретку истраге пада авиона и пренео нека незванична, мада врло значајна сазнања, значајнија утолико што потичу од америчких (истина неименованих) извора. Та сазнања говоре да малезијски авион није оборен поготком са земље, како се претпостављало, већ хицем из ваздуха, а да је докрајчен митраљеском ватром, такође из ваздуха. Тако веле амерички стручњаци са којима је разговарао „Њу стрејт тајмс“.
Уколико је то тачно, онда из круга осумњичених за обарање малезијског авиона сасвим испадају проруске снаге: оне напросто немају летелице. Са скоро истом поузданошћу отпада и војска Русије, пошто руски авиони не могу тек тако и неопажени да вршљају по небу изнад Украјине. Што ће рећи, остаје само једна страна: кијевске снаге.
Занимљиво је да се сазнања која износе малезијске новине поклапају са првобитним саопштењима руског Министарства спољних послова, које је одмах по паду авиона изјавило да су руски радари кобне ноћи регистровали украјински војни ловац „Су-25“ у близини несрећне цивилне летелице. Тада тим информацијама нико није придавао већи значај, али данас, пошто слична потврда стиже и са друге стране, ти наводи напросто добијају на тежини. Такође је и канадско-украјински посматрач ОЕБС-а Мајкл Боцјуркив, први истражитељ доспео на место пада малезијског авиона, изјавио да је пилотска кабина била изрешетана митраљеском паљбом из ваздуха. Исто тврде и очевици које су локални дописници британског Би-Би-Сија интервјуисали одмах после несреће: сви до једног причали су о томе да су на небу видели две летелице, једну цивилну и једну војну, и да је онда цивилна пала, а посебно је злокобно то што је дотични прилог у међувремену уклоњен са Би-Би-Сијевог сајта, као и да никада није репризиран у њиховом програму.
Тако да наводи „Њу стрејт тајмса“ у ствари и нису нека нарочита новост, али се може рећи да је тај лист прво велико гласило (притом, као малезијско, непосредно повезано са трагедијом и заинтересовано за истрагу) које је таква сазнања објавило. А колико је великих медија на Западу пренело наводе „Њу стрејт тајмса“? Ниједан! Никоме се није чак ни омакло да макар успутно цитира наводе малезијског листа.
Толики је ниво контроле, али и послушности међу гласилима на демократском, отвореном, толерантном и транспарентном Западу.

„ПУТИН СЕ ХРАНИ КРИЗАМА“ Како онда, у светлу свега овога може да делује онолика хистерија о кривици Путина и Кремља за смрт 298 невиних путника, која је седмицама грувала са свих страна? Како данас може да изгледа један од типичних наслова из тог времена, постављен на редакцијску колумну „Вашингтон поста“ од 22. јула: „Руски варваризам: Западу потребна стратегија да би обуздао најновију подивљалу државу“?
Исто онако како је изгледао и Вилијему Блуму, америчком публицисти, некадашњем службенику Беле куће који се још у време Вијетнамског рата разишао са званичним Вашингтоном и од тада му постао жестоки критичар:
„Читам ‚Вашингтон пост‘ пуних 25 година: шест година током седамдесетих, за време рата у Вијетнаму, и последњих 19 година, од 1995. до данас. Сваког дана проведем обично по три сата пажљиво га ишчитавајући. И када је реч о америчкој спољној политици, могу да кажем да је тај лист данас гори него икада за тих 25 година. Дошло је до тачке да, на пример, не прихватам здраво за готово нити једну реч коју је ‚Пост‘ објавио у вези са Украјином“, написао је Блум у осврту објављеном на утицајном „Глобал рисерчу“.
То што се трезвенији, попут Блума, све више згражају над оним што главни западни медији раде нимало не брине исте те медије. Они са својом политиком мржње према свему што званични Вашингтон одреди као мету – а нарочито према Русији и Русима – незадрживо настављају. И немају намеру да се заустављају. На пример, тиражни „Чикаго трибјун“ је 13. августа објавио уреднички коментар насловљен „Како Путин користи хаос који прождире Запад“, у којем, наравно, „објашњава“ уживање с којим шеф Кремља, наводно, прати слабост и неодлучност западних држава. Не само да је у тексту накрцано прегршт увреда на рачун Русије и њеног председника већ сам чланак почиње са два цитата. У првом се, као прекоревање Барака Обаме, подсећа да је садашњи амерички председник у кампањи за изборе пре две године говорио да је Хладни рат завршен пре 20 година. У другом се наводи пасус из једног чланка недељника „Тајм“, од 24. јула ове године:
„Генерација западњака одрасла је у срећном уверењу да се Хладни рат одавно завршио и да је мир зајемчена европска будућност. Они се споро придружују поновним потребама да се обуздају амбиције Русије. И зато Путин наставља да притиска. Остали светски лидери настоје да избегну кризе; Путин се кризама храни.“
[/restrictedarea]