Ко другоме „Мајдан“ копа…

Смрт 18-годишњег црнца Мајкла Брауна показала је васколиком човечанству зјапеће пукотине на ткиву државе коју пречесто називају „једином светском суперсилом“, али те пукотине за сада као да не примећују они који би могли и да их искористе

Пише Миодраг Зарковић

Нити један светски државник није се усудио да подржи жестоке црначке протесте у америчком градићу Фергусону, на чијим улицама је почео својеврсни рат деветог августа, када је до зуба наоружани полицајац Дарен Вилсон са шест хитаца усмртио тамнопутог тинејџера Мајкла Брауна. Нико од силних жртава америчког империјализма, посејаних широм планете, није се дрзнуо да јасно и гласно укаже на вриштеће лицемерје америчких власти, које су у Фергусону употребиле сва она средства – полицију под пуном ратном опремом, резервни војни састав у виду Националне гарде Мисурија, па и полицијски час – која вашингтонски силници иначе редовно забрањују и/или набацују кривицу својим противницима.
Тај мук осликава моћ и снагу Америке, али исто тако и појаву која америчку силу и неправду непосредно храни: слабост и немоћ остатка човечанства.

СТАКЛЕНЕ НОГЕ Постоји ту, међутим, још једна страна медаље. Фергусон је показао да САД, колико год неприкосновене на глобалном нивоу, у унутрашњем политичком и друштвеном смислу стоје на стакленим ногама. Улични нереди, обрачуни, хапшења, убиства, пљачкање и пустошење радњи, хистерична расна али и међукласна напетост по свим шавовима земље – то су садржаји који испуњавају америчку свакодневицу. Углавном је та свакодневица сакривена иза брижљиво грађене и пажљиво одржаване фасаде, али догађаји попут ових у Фергусону избаце је на површину, где постаје видљива, како се испоставило, чак и из појаса Газе.
Небројени Палестинци из Газе су, наиме, већ првих дана немира у Фергусону преко интернета почели да шаљу подршку америчким црнцима који су се побунили против полицијске тираније. Та подршка је била врло опипљива: састојала се, између осталог, од врло корисних савета демонстрантима како да се заштите од сузавца. Палестинци су тако порукама преко „Твитера“ открили фергусонским демонстрантима да никако сузавац не испирају водом, нити да дирају надражене очи рукама, већ да га уклањају млеком. Да је овај савет био добродошао и да је сместа уважен, видело се по повратној реакцији америчких црнаца, који су на друштвене мреже, уз велику захвалност Палестинцима, окачили снимак тамнопуте жене из Фергусона која управо млеком уклања штетне последице дејства полицијског сузавца.
„Све што користе против вас, па и тај сузавац, извежбали су и усавршили на нама“, појаснили су Палестинци због чега њихово искуство може да буде драгоцено колегама из Мисурија.
Разлог због којег су грађанима Фергусона насушно потребни савети из Газе, врло је прозаичан: већином имају тамну боју коже. Према последњем попису, спроведеном 2010. године, становништво Фергусона, предграђа Сент Луиса, двотрећински је црно. Од око 21000 житеља, чак 67,4 одсто чине припадници црне расе, док белаца има 29,3 процента. А у Фергусону је, по свој прилици, тамна пут повезана са великим безбедносним „изазовима“, што се видело и у случају 18-годишњег Мајкла Брауна, чија је смрт и изазвала најновији ланац нереда и сукоба.
[restrictedarea]

ШЕСТ ХИТАЦА Све је, дакле, почело када је поменути полицајац Дарен Вилсон кобног дана, 9. августа око поднева, крстарећи аутомобилом налетео на Брауна и његовог другара Доријана Џонсона, и рекао им да се склоне са коловоза. Наставио је даље, али је после само неколико тренутака преко радио везе чуо да се у оближњој продавници догодила пљачка, при чему је опис двојице осумњичених сасвим одговарао изгледу два младића којима се Вилсон управо био обратио. Због тога се полицајац окренуо назад и поново суочио са Брауном и Џонсоном, наређујући им да стану. Овог пута је између њих избило кошкање, које се завршило тако што је Вилсон у ненаоружаног Брауна испалио шест хитаца, од чега два у главу, усмртивши га на месту.
Најспорнија појединост овог случаја јесте речено кошкање, о којем постоје два сасвим опречна сведочења.
Према непосредно умешаном Џонсону, али и две жене које су се сасвим случајно нашле у близини, Мајк Браун ни на који начин није представљао претњу полицајцу Вилсону, већ је Вилсон тај чије је агресивно понашање довело до трагедије. Њих троје тврде да је Браун, заједно са Џонсоном, најпре покушао да побегне од полицајца, али, када је овај извукао пиштољ, Браун је стао и окренуо се, подижући руке у ваздух у знак предаје. Уместо да му стави лисице на руке и приведе га, полицајац Вилсон је, кажу ови сведоци, стао да пуца у Брауна, иако је младић викао да није наоружан и да не пружа отпор.
Сам Дарен Вилсон нуди супротну верзију, која званично није објављена (наводно зарад несметаног тока истраге), али је процурила у јавност преко Вилсонове рођаке, која је испричала тамошњим гласилима. Полицајац, дакле, вели да није тачно да се Мајкл Браун помирљиво предао, већ да је насртао на њега покушавајући да му отме оружје, због чега је Вилсон био приморан да пуца у младића, и то најпре у предео руке и рамена, а на крају, пошто се црнац није заустављао, и у главу. У складу са овим сведочењем јесте и тонски запис аматерског видео снимка, направљеног непосредно после пуцњаве и Браунове смрти: још увек неидентификовани мушкарац чује се на снимку како објашњава да се Мајкл Браун нападачки кретао ка полицајцу и колима, као и да га хици нису зауставили све до смртоносног поготка.
Чак и сам смртоносни погодак може да буде протумачен двосмислено. Како је саопштио угледни патолог Мајкл Беден, који је спровео аутопсију, реч је о хицу у теме, што наговештава да је Браун погођен у тренутку док му је глава била сагнута напред, што може да значи да се предавао, али и да је сагнуте главе јуришао ка полицајцу.

СВЕДОЧАНСТВО ЗБРКЕ И ХАОСА Како год да буду расветљене сукобљене потанкости – ако уопште буду расветљене, што никако није извесно у држави у којој је уврежено мишљење да је једног председника убио усамљени атентатор а да је авион који је 11. септембра 2001. ударио у Пентагон напросто испарио – несумњиво је да ће овај случај остати упамћен као, између осталог, очигледно сведочанство свеопште збрке и хаоса у америчком друштву, које изгледа потпуно почива на законима голе силе.
Најпре, полиција као да се труди да о себи остави што неповољнији утисак. Њихова званична саопштења су штура и недоречена, а подаци штедљиво откривају и износе у јавност не само да нису довољни да умире узавреле страсти, већ само потпирују нове. Посебно су им отужни покушаји да њихову верзију догађаја, која наводи на закључак да је полицајац Вилсон пуцао у самоодбрани, пласирају не кроз непосредна обраћања, већ преко себи наклоњених извештача у медијима. Тако је новинарка „Сент Луис диспечера“, највећег листа у Сент Луису, објавила да је полиција разговарала са „више од туцета сведока“, који „потпуно потврђују исказ Дарена Вилсона“. Како је новинарка све то сазнала? Па, преко својих „извора из полиције“, које наравно није именовала. Врло уверљиво, зар не?!
Такође је беспризорно то што је полиција, све упорно сакривајући свог припадника Дарена Вилсона од било каквог додира са јавношћу, објавила снимак пљачке која је претходила усмрћивању Мајкла Брауна. На снимку се види да су Браун и његов пријатељ Џонсон ушли у оближњу продавницу и једноставно зграбили са касе бокс цигарета. Када је продавац покушао да их спречи да изађу из радње са отетом робом, покрупни Браун, који је имао 194 центиметра висине и био тежак преко 120 килограма, снажно је одгурнуо продавца и затим изашао из радње. Снимак, значи, потврђује да су заиста Браун и Џонсон починили то кривично дело, које је, пошто је одмах било пријављено полицији, у ствари и представљало повод за полицајца Дарена Вилсона да покуша да их приведе.
Одиста је тешко оправдати одлуку полиције да обнародује снимак који баца неповољно светло на усмрћеног тинејџера, док истовремено „у интересу истраге“ крије од јавности све што би на било који начин могло да утиче неповољно на углед полицајца Вилсона. Само објављивање снимка заправо показује да полиција никако није непристрасна у овом случају, те да јој не може бити поверена ни истрага о томе шта се заиста догодило крвавог поднева.

СУМАНУТЕ МЕРЕ Овакво држање полиције изазвало је локално становништво на својеврсну побуну, тј. на демонстрације очас прерасле у нереде и уличне обрачуне. Већ дан после Браунове смрти, 10. августа, забележени су први насилни сукоби демонстраната и полиције, који су исходовали десетинама ухапшених и повређених, као и великом материјалном штетом. Део те штете отпада на пељешење продавница и друге имовине из области у којој су избиле демонстрације. На то што су поједини демонстранти на описани начин искористили хаос да би се накрали, полиција је реаговала новом суманутом мером, завођењем полицијског часа – што је, разумљиво, довело до нових хапшења и повећане напетости.
Шта тек рећи за првобитну одлуку полицијских начелника да избегну саопштавање Вилсоновог идентитета, која је само изазвала додатни бес демонстраната, да би после неколико дана, тачније 15. августа, схватили колику су глупост направили па су тада брже-боље објавили име и презиме свог припадника који је усмртио Мајкла Баруна?!
Није, међутим, само полиција пала на испиту зрелости и одговорности. Амерички политичари, од гувенера Мисурија Џеја Никсона до председника Федерације Барака Обаме, редом су се избрукали, што потезима и наређењима, што изјавама. Никсон је, на пример, у понедељак 18. августа на узавреле улице Фергусона послао Националну гарду, што је резервни састав војске који стоји на располагању сваког од 50 америчких држава. Лако је било у том тренутку присетити се нечега што је Саманта Пауер, амбасадорка САД при Уједињеним нацијама, изрекла само неколико дана раније, осмог августа, када је не бирајући речи упозоравала Русију да не сме да пошање своје јединице – па ни хуманитарне – у Украјину: „Хуманитарна криза мора да буде решена, али то не могу да раде они који су је изазвали“, рекла је тада Саманта Пауер. Очигледно је да се њени наредбодавни савети не примењују на саму Америку, где је, ето, могуће да се последице трагедије за коју је добрим делом одговорна полиција, лече тако што се полицији шаље појачање у виду још наоружаније формације.

ПАДАЈУ ПРИВИДИ И ОПСЕНЕ Као и обично, посебна прича су америчка гласила. Средства јавног извештавања су у овој трагичној епизоди показала све своје слабости, разоткривајући успут и пукотине у друштву које је заиста зависно од разноразних привида и опсена у чијем одржавању медији имају кључну улогу.
Може се рећи да су се америчка гласила у вези са питањем Фергсуона поделила у три предвидива подскупа. У првом, условно и најмоћнијем, налазе се либерална гласила, слепо заљубљена у монденске поштапалице као што су „људска права“, „грађанске слободе“, „отворено тржиште“ (што негде дође и логично, ако се узме у обзир да су ови медији махом у рукама свемоћних корпорација где погодује извикано „отворено тржиште“ на којем су иначе надмоћни). Та гласила, потпомогнута многобројним познатим личностима, већ данима врло оштро нападају полицију и уопште наоружане јединице, али првенствено водећи рачуна о својој старој, најважнијој агенди, а то је суштинска борба против државе као такве. У овим гласилима, међу којима предњачи врло читани и утицајни портал „Хафингтон пост“, убијени Мајкл Браун представљен је као анђеоско створење које ни мрава не би згазило. Најчешће се преносе оцене његових рођака и пријатеља који га описују као „нежног дива“. Е сад, са таквим изјавама никако није у складу снимак из продавнице, који показује како су Браун и Џонсон користећи Браунову телесну силу опљачкали продавницу, али ни нека посредна сазнања о упуцаном тинејџеру – на пример, да је у својим песмама (аматерски се бавио реп музиком), позивао на насиље према полицији, али и да је, према неким сведочењима, био врло склон конзумирању опојних средстава.
Наравно да отимање цигарета, агресивни стихови или пушење марихуане, не значе да је Мајкл Браун био какво чудовиште које је требало одстрелити. Таман посла. Сва та сазнања о њему, чак и протумачена у најгорем погледу по њега самог, говоре да је Мајкл Браун био недовољно добро и правилно васпитан млад човек, али чак и такав није никада учинио никакав већи изгред нити нанео некакву непоправљиву штету било коме; самим тим, ови „докази“ не могу да послуже ни као потврда тога да је Дарен Вилсон оправдано употребио смртоносну силу против ненаоружаног тинејџера. Али, ни супротна крајност – занемаривање свих ових сазнања о Мајклу Брауну – не може да буде од помоћи, а либерални амерички медији управо прибегавају тој крајности. Примера ради, у све гледанијој емисији „Вечерас о прошлој седмици“ (Last Week Tonight), која се од априла приказује на кабловском гиганту Ха-Бе-О, водитељ Џон Оливер је за снимак пљачке из продавнице рекао да нема „апсолутно никакве везе“ са убиством Мајкла Брауна, што је будалаштина првог реда – да је Оливер рекао да пљачка продавнице не може сама по себи да буде оправдање за пуцање у Брауна, то би било потпуно исправна тврдња, али је водитељ свесно отишао много даље, чиме свакако није допринео откривању истине или смиривању напетости.
Напросто, неумереним и патетичним величањем Мајкла Брауна, либерални амерички медији само настављају да, овог пута преко полиције као савршене мете, воде свој рат против самог појма државе.

УЉЕ НА ВАТРУ Други подскуп чине такозвана конзервативна гласила, пре свих „Фокс њуз“, чији се извештачи, новинари и водитељи слепо држе званичне верзије, наводно како би умирили подивљале страсти. Природно, тиме постижу потпуно супротно: будаластим, извештаченим, готово клиначким, позивањима да се сачекају резултати званичне истраге, ови заговорници вечитог статуса кво само доливају уље на ватру. Један од метода које најчешће примењују можда ће јавности у Србији бити познат: у извештавању о немирима у Фергусону, ова гласила нагласак стављају на пљачкање и пустошење радњи, као на највеће замисливо зло које може снаћи једну заједницу. То што ненаоружани тинејџери губе живот у неистраженим суочавањима са полицијом, по овим мудрацима није ни приближно узнемирујуће колико то што проистекле и врло разумљиве демонстрације појединци користе у нечасне сврхе. Укратко: маркетиншка операција „Косово за патике“ на амерички начин.
Трећа скупина састављена је од правих конзервативних гласила, махом независних од великих корпорација или америчког политичког естаблишмента. Типичан представник овог подскупа је чувени Алекс Џонс, који са својом радио емисијом и пратећим порталом окупља праву армију следбеника, првенствено због тога што се врло често супротставља званичном Вашингтону (нарочито у погледу спољне политике, где рад Џонса и њему сличних аутора заслужује сваку похвалу управо због недвосмисленог супротстављања америчком империјализму). Овом приликом, међутим, ни ова гласила нису се прославила, пошто су скоро листом стала на страну полиције и од ње потпуно безрезервно преузела наратив о Мајклу Брауну који је био права напаст, па је полицајац Дарен Вилсон просто био принуђен да га убије како би заштитио сопствени живот. Заиста је зачуђујуће колико припадници ове последње скупине, обично врло критични када је реч о вашингтонским званичницима, сада наједном имају потпуно поверење у званичнике Фергусона и одбијају да посумњају у било који од немуштих, противречних, или сасвим неразумних потеза фергусонске полиције. Поређења ради, један од најпознатијих доприноса Алекса Џонса јесте његов извештај са конференције тада владајуће Републиканске странке у Њујорку 2004. године, када је својом камером забележио свирепост и затуцаност полицијских одреда који су обезбеђивали скуп тако што су низом престрогих мера прекршили сијасет Уставом зајемчених слобода, не само новинарских већ и пуких грађанских; Џонс је тада смело знао да се руга притупим полицијским објашњењима и да их оптужује за деловање изван законских овлашћења, али данас, када савест налаже да се има разумевања за незадовољство и гнев црначког становништва у Фергусону, полиција има све расположиво поверење Алекса Џонса.

СЛУЂЕНА ЈАВНОСТ Веома је мало америчких гласила која, по томе како извештавају о смрти Мајкла Брауна и проистеклим немирима, не спадају у неки од три набројана подскупа. Услед тога, може се мирне душе оценити да је америчка јавност очекивано слуђена и наведена на погрешне токове, као и небројено пута раније.
У таквој збрци, није никакво чудо што промиче можда и најважнији контекст, а то је незавидан положај ширих слојева америчког друштва, не само црначких, мада су они збиља међу најугроженијима. Колико год да је Мајкл Браун био проблематичан, он једноставно није заслужио да буде убијен насред улице, у по бела дана, и то док нема код себе никакво оружје. Можда је он заиста хтео да отме пиштољ полицајцу Дарену Вилсону, од кога јесте крупнији, али ипак је Вилсон пуних десет година старији од Брауна, плус је ветеран са шестогодишњим искуством у обављању полицијских дужности, тако да изузетно неуверљиво делује верзија по којој је Вилсон био приморан да пуца како би спасао сопствени живот. Ово је догађај који је на ноге морао да подигне много разноликији и гломазнији састав, од црначког становништва Фергусона: осамнаестогодишњаци, чак и агресивни, не би смели тек тако да буду убијани. Тужно је сведочанство моралне отпупљености данашње Америке да се цео случај свео на локализоване демонстрације, које свака од утицајнијих друштвених и политичких струја сада покушава да искористи за своје потребе и сопствене агенде.
Ко хоће да се пажљивије загледа у савремену Америку, убиство Мајкла Брауна пружа за то далеко бољу прилику него разматрање високе политике и дипломатије, тих наочара у којима САД пречесто изгледају несавладиво. Тамо код себе, у Фергусону и сличним местима, Америка најзад губи лажни сјај у који је деценијама улагала, Тамо се сагледава сва њена рањивост, дотрајалост и отуђеност на граници бездушности. Тамо се јасно види да је Империја, мада гранитна када се гледа из даљине, у својим темељима трула и трошна, због чега се – ко зна од када – одржава пуком силом. За такве државе се користи један израз, за којим и сам Вашингтон, углас са оданим му гласилима, пречесто потеже када су друге нације у питању: фашистичка држава. Такве земље прибегавају немилосрдној контроли становништва (а ови немири су показали да полиција у САД по наоружању и деловању много више подсећа на војску, само што је заокупљена борбом против „унутрашњег непријатеља“), не зато што то желе, већ зато што морају, уколико желе да сачувају свој накарадни поредак.
Раније поменута помоћ, коју су фергусонским демонстрантима послали Палестинци из Газе, показује да су америчке унутрашње рањивости изгледа свеснији такозвани „обични људи“ широм света, него политичке врхушке осталих држава које су пречесто заслепљене спољашњом сликом Америке. Можда је и то узрок већ наведеног парадокса, да су се подршку фергусонским демонстрантима сетили да пруже не вајни играчи високе политике или пак њени извикани познаваоци, очигледно неспремни да се окористе о ненадано исказану слабост свог душманина, него мученици од којих би се последњих очекивало да су у стању да помогну било коме.

________________________________________________________________________________________

Амнести, добро јутро!
Када је „Амнести интернешенел“ 19. августа послао 13-члану екипу у Фергусон да истражи шта се тамо дешавало, десила се историја: био је то први пут икада да ова наводно хуманитарна организација, чији је углед далеко од беспрекорног – мада није ни разваљен колико угледи многих других организација сличног типа – дејствује на на тлу Сједињених Америчких Држава. До сада, ето, као бајаги будном „Амнести интернешенелу“ никада није пало на памет да би у САД нечија људска и грађанска права могла да буду угрожена.
Ко зна какав ће извештај сачинити посланство „Амнести интернешенела“, али је за очекивати да ће се у њему ипак наћи појединости већ објављене широм планете, а тичу се осионог поступања полиције. Реч је о неконтролисаним привођењима мирних грађана (попут једне 90-годишње госпође која је преживела Холокауст, а изашла на улицу да би исказала солидарност са црначким становништвом), али и службених лица, као што су новинари: полицији у Фергусону успело је да приведе, малтретира и на разне друге начине омета више извештача, не само домаћих, већ и страних – што све, наравно, није подстакло међународна новинарска удружења да пошаљу некакво упозорење или противљење америчким или локалним властима у Мисурију.
[/restrictedarea]