IZLOG KNJIGE

Novo izdanje Kijukove „Katene mundi“

Godine 1992. pojavila se (i odmah bila razgrabljena) na preko 2.000 strana, sa mnogobrojnim mapama u boji, dvotomna enciklopedija „Catena mundi“ („verige sveta“ − tako su italijanski humanisti zvali Balkan kao izvor evropske civilizacije) koju je njen priređivač, Predrag R. Dragić Kijuk, nazvao„srpska hronika na svetskim verigama“. Ona je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. „Catena mundi“ je zbirka istorijskih spisa i drugih publikacija koje su napisali različiti autori, među kojima su i imena: Miloša Crnjanskog, Milana Budimira, Milana Kašanina, Dimitrija Bogdanovića, Stojana Novakovića, Viktora Novaka, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, Aleksandra Solovjeva, Marije Gimbutas, Radivoja Pešića, Srboljuba Živanovića i mnogih drugih. U svom predgovoru, Kijuk je zapisao: „Svi zastupljeni tekstovi doprinose reaktuelizaciji važećih tema (odnos slovenstva i evropstva) reanimaciji autohtonosti balkanske populacije (vinčanska kultura kao kolevka svetske civilizacije) reafirmaciji istorijskih istina o narodu izvan matične zajednice (prisustvo srpskog etnikuma u Dalmaciji, Hercegovini, Bosni, Hrvatskoj i Slavoniji) redefinisanju pragmatskih i potisnutih političkih uporišta (interesi papstva i pravoslavno pitanje) te revalorizaciji duhovnih vrednosti srpskog naroda, koje je on ugradio u mediteransku, to jest evropsku civilizaciju. Istovremeno, argumenti u korist srpske državnosti i političke istorije (koja je doprinela poimanju srpskog kao istorijskog naroda) jesu i argumenti koji pokazuju na sve posledice proizišle iz prava na ovakvu istorijsku svest“.
Izdavačka kuća „Katena mundi“ (www.catenamundi.rs) priprema novo izdanje ove knjige, koja će, posle 22 godine, ponovo ući u naše domove i umove da nam pokaže ko smo, odakle smo i kuda idemo.

_______________________________________________________________________________

Jovica Aćin, Poetika krivotvorenja, „Službeni glasnik“, Beograd 2013.

Mi beli, a vama crno!

Ova poetika zaista nudi razrešenja problema pojmova autentičnog, zbiljskog i fiktivnog, pojašnjava višesmislenosti stvarnih događaja i daje odgovore šta jesu nehotične, a šta svesno odabrane zablude

Piše Milan R. Simić

Ostale su reči poljskog satiričara Stanislava Ježija Leca da je najteže sa istinom kada sve može da bude istina. Ako znamo da je lažno u istoriji i u istoriji umetnosti podjednako staro koliko i istinito, onda pretpostavljamo koliko je bilo teško Jovici Aćinu prilikom istraživanja građe ne bi li obradio zahtevnu temu krivotvorenja. Koliko je bio uspešan, vidi se po knjizi Poetika krivotvorenja koja uistinu jeste „roman u esejističkim varijacijama i komentarima“ i nudi jasno razgraničenje između istinitog i lažnog, iako se i sam autor pita nisu li i naznačene pukotine između njih varljive!? I kao što piše na poleđini korica, Aćinova čudna knjiga zaista nudi razrešenja problema pojmova autentičnog, zbiljskog i fiktivnog, pojašnjava višesmislenosti stvarnih događaja i daje odgovore šta jesu nehotične, a šta svesno odabrane zablude. Ostavlja nam i divne misli: U suštini, sve ostaje isto, samo su datumi koje živimo drugi. Dakle, tradicija laži vremenom je sve bogatija, istovremeno, istina je sve siromašnija, gotovo da je kao pojave više i nema. A na pitanje kolika je moć lažnog, već posle prvih pročitanih rečenica Aćinove Uvodne zaključnice (U istoriji, moć lažnog je instrumentalizovana i deo je održavanja i reprodukovanja moći do koje je stalo svakoj vlasti. U prirodi i umetnosti, moć lažnog deo je održavanja moći života) dobijamo logičan i jedini moguć odgovor: velika i dominantna. U prvom delu Poetike krivotvorenja (Moći lažnog) glavni junak je Niče, taj filozofski veštac koga i filozofi odbijaju strepeći od njegovog aforističkog duha, kome su, i samom majstoru u obmanjivanju, znana njihova lukavstva, kojima se prse u svojoj svetskoj histrionskoj zajednici velike Istine. I da nema tačnog odgovora, svejedno. Jer, niko kao Niče nije proglasio iščeznuće zbiljskog sveta koji, najzad, postaje tek povest, postaje priča, te se promeće u jedino preostali svet – svet privida. Biće da se i sama Aćinova priča o Ničeu (čine je Sub rosa diktum, Trikovi, Volja za moćima lažnog: nacrti) što je više prihvatamo, promeće u privid! Čitamo: Zaratustra je prekrasna lekcija o tome šta sve može pretpostavljati ničeovska teorija krivotvoritelja. I pamtimo: Ne postoji , naime, samo jedna moć lažnog, nego čitav niz. To je već stvar sistema, shvatamo.
Drugi deo Poetike krivotvorenja čini Fotomorgana, zamršena priča o „trajanju“ jedne fotografije nastale aprila 1908. na Kapriju a na kojoj su (ne uvek u istom sastavu i ambijentu) kao protivnici za šahovskom tablom, Vladimir Iljič Lenjin i Aleksandar Bogdanon. Kibiceri napete i dramatične šahovske partije su Maksim Gorki, Bogdanovljeva supruga N. B. Bogdanova i Ivan Pavlovič Ladižnikov. Da li smo „ispustili nekog“, ili slika dobija još jedno značenje? Prizor je fotografisao Jurij A. Željabužski. Ko se okupljao u vili na Kapriju i u čijem je ona vlasništvu? Zbog čega je fortografija „priznata“ i prihvaćena u boljševičkoj istoriji? Kako je, zapravo Partija šaha glavna u prizoru i šta sve ta partija šaha evocira? Partija šaha jednaka istoriji, može li? Da se prisetimo, u vreme fotografisanja, Maksimu Gorkom išlo je dobro… A posle? Da li je „uklonjen“ sa fotografije? Odmotava se Aćinova priča, sigurna je njegova „šetnja“ kroz istoriju, piše: Istorija fotografije i istorija šaha podjednako su oklevanje između belog i crnog. (105) Može li istorija da stane na šahovsku tablu? Može, ako je glavni junak Šahovska partija! A kako nam verzije fotografije s Kaprija „dočaravaju fikciju o životu u dve dimenzije“, ovaj osvrt mirne duše možemo da završimo aforizmom: Ovo je dobra partija šaha. Mi beli, a vama crno.

_______________________________________________________________________________

Mića Vujičić, Ronjenje na dah, „Geopoetika“, 2014.

Ispad

Autor nije ponudio artističku alternativu onome što je kritikovao kao epsku volju za moć, naprotiv: ovaj njegov ispad i nije ništa drugo nego borba za položaj u kulturnom „mejnstrimu“, ali pasivno-agresivnom taktikom…

Piše Vesna Trijić

Iako su narativne celine u ovoj knjizi povezane ne samo pripovedačem i likovima nego i logikom unutrašnjeg razvoja odabranih tema, autor ju je u podnaslovu odredio kao zbirku „priča i poštapalica“, a ne kao roman. Ona je najbliža Albaharijevoj formi „kratke knjige“ čiji je smisao upravo u odbacivanju romanesknog oblika zbog njegove ekspanzivnosti i popularnosti, kao i u poistovećivanju artističke samosvesti s dobrovoljnim prebivanjem na marginama kulture.
Vujičićev junak se iz sve snage trudi da napiše roman; nasuprot romantičarskim predstavama o bogomdanom umetniku, ovde nas je, slično Matijevićevom „Piscu izdaleka“, u toj ulozi zateklo po svemu (ispod)prosečno biće koje, frustrirano odsustvom nadahnuća, alibi traži u spoljašnjim okolnostima, u trivijalnosti svakodnevice i nedovoljnoj autentičnosti mogućih prototipova. Svaki njegov pokušaj da među dokumentima ili u ličnom iskustvu pronađe oslonac za monumentalnu građevinu nekog romana završava se „epskim“ neuspehom: razlivena u beskonačnom prostoru interneta, „relevantna“ građa deluje kao haos iz kojeg je svaki izbor proizvoljan, udeo pojedinaca u velikim istorijskim događajima se svodi na falsifikovanje prošlosti i na samopromociju, dok se junakov napor da se uživi u sudbine svojih likova okončava klovnovskim, smešnim, mada ne i bezopasnim vešanjem naglavačke. Na taj način, pisanje romana je određeno kao ambicija koja se ne kosi samo s duhom vremena nego i s ljudskom prirodom.
U sve je utkana i skrivena agenda: „Ronjenje na dah“ karikira likove i teme iz prošlogodišnjeg romana Slobodana Vladušića, „Mi, izbrisani“. Vujičić nije preuzeo stilske niti formalne karakteristike predloška da bi ga ironijski odbacio kao umetničku strukturu, već je, prosto, vulgarizovao njegova značenja. Povezujući ga s tolstojevskom literarnom tradicijom, iako „Mi, izbrisani“ nisu istorijski roman niti im je pripovedanje realističko, Vujičić otkriva da ni njegovi motivi nisu, strogo uzev, literarni: on roman kritikuje iz perspektive ideologije i društvenog statusa koji ovaj književni oblik kod nas uživa, posredno odbacujući i samu potrebu pisca da utiče na javno mnjenje kao – nemoralnu.
Jeste paradoksalno, možda pomalo i smešno, ali Vujičić je i sam uradio sve ono što je Vladušiću zamerio, ali polazeći iz suprotnog ideološkog smera: bio je nerazdvojan od velikih istorijskih tema, permutovao estetiku i politiku, koristio umetnost kao sredstvo za korigovanje stavova čitalaca… On, dakle, nije ponudio artističku alternativu onome što je kritikovao kao epsku volju za moć, naprotiv: ovaj njegov ispad i nije ništa drugo nego borba za položaj u kulturnom „mejnstrimu“, ali pasivno-agresivnom taktikom, promovisanjem samoga sebe kao predstavnika manjinskog pogleda na svet.
U najboljim pripovedačkim trenucima, Mića Vujičić podseća na Albaharija ili, ređe, na Srdića; pravo je pitanje gde je on sam, ima li, bilo gde, pečata njegove ličnosti; osim ako nije upravo u toj sposobnosti da uz svoje uzore savršeno (uslužno) prione.