Холокауст брише право на критику

Деликатна и проблематична немачка позиција: како се критички односити према конкретним потезима израелских власти – званични Берлин се први пут „тихо и благо“ дистанцирао од „претеране“израелске офанзиве у Гази – а да то не подстакне, под „фирмом“ солидарности с Палестинцима пригушени (и експлозивни) антисемитизам

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Кад се и званични Берлин одлучио да, макар благо, укори Израел, због разарајуће офанзиве у (палестинској) Гази, онда се може схватити да је враг однео шалу: први пут се догодило да се немачка влада дистанцира од Тел Авива и да садашњу израелску офанзиву означи као „претерану“.
Иако је реч о критици која је саопштена (и упућена) „тихим тоном“, она је стигла као изненађење. Не само за јавност него и за, како саопштавају немачки медији, већину чланова Одбора за спољну политику Бундестага, на чијој седници је, у име владе, говорио, и ту критику изрекао, државни секретар у Министарству спољних послова Маркус Едерер.
Поновљен је овом приликом и званичан и непромењен став Берлина да „Израел има право да се брани од Хамасових ракета“, којима је и започет садашњи (крвави) сукоб и нови израелско-палестински рат. Официјелна и непроменљива девиза гласи: безбедност Израела део је немачког државног резона. Пробијен је, међутим, овом приликом први пут велики табу: да се Немци, због (стравичне) прошлости (Холокауст) уздржавају (ригорозно) од (отворених) критика Израела.
[restrictedarea]

ХОДАЊЕ ПО ЖИЦИ То је био и остао велики немачки политички и медијски проблем: како критиковати конкретне потезе израелских власти а да се то не протумачи као – (недопустиви) антисемитизам. На том „склиском терену“ страдале су многе политичке каријере у овој земљи и кад се, заиста, није радило о стварном антисемитизму. Чињенице нису биле битне, одлучивале су (јавне) интерпретације.
То деликатно немачко ходање по жици и (пре)осетљивост за изговорену и критичку реч на рачун Израела, нису се обијали о главу само политичарима. Кроз јавну „баражну ватру“ и оспоравања пролазила су и нека од најзвучнијих имена међу немачким интелектуалцима.
„Печат“је својевремено писао о случају Гинтера Граса: на немачког нобеловца сручила се права лавина због једне кратке песме (четрнаест стихова) у којој је, под насловом „Шта се мора рећи“, критиковао израелске ратне (и нуклеарне) претње Техерану и немачко (државно) саучесништво (испорука ратне опреме) у томе.

ПРОБНИ БАЛОН Медији су обазриво немачко (званично) дистанцирање од израелске офанзиве и прекомерне употребе силе протумачили као неку врсту „пробног балона“, „теста“ у тражењу начина да се, с једне стране, ничим не доведе у питање официјелна позиција Берлина према егзистенцији израелске државе, а да се, с друге стране, створи маневарски простор за макар благу критику појединих, у данима који долазе (неприхватљивих) израелских потеза (попут бомбардовања школе Уједињених нација, где су цивили потражили прибежиште) и позове на умереност.
Покушај стварања малог маневарског простора у политици према Израелу изнуђен је, једним делом, и чињеницом да се званични Берлин нашао „између два фронта“: жестоке израелске офанзиве у Гази и све жешћих антиизраелских демонстрација с отвореним ерупцијама мржње и антисемитизма у немачким градовима.
У стварању експлозивне атмосфере под утиском слика „пакла у Гази“ учествују припадници (веома бројне) муслиманске и арапске (све милитантније) заједнице, али и један број „изворних“ Немаца, и не само неонациста.

АНТИСЕМИТИЗАМ С РЕЛИГИОЗНИМ КОРЕНИМА Оно што се збивало у појединим немачким градовима, од покушаја напада на синагоге (Есен) и обрачуна с произраелским демонстрантима (Хамбург, Хановер) „дигло је на ноге“ представнике јеврејске заједнице у Немачкој, представнике израелске амбасаде у Берлину и све одреда немачке званичнике: сви су, гласно и енергично, осудили антисемитске пароле и испаде све радикалнијих демонстраната.
Најутицајнији немачки дневник, „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, у експлозивном антисемитизму који се испољава ових дана види „нов феномен“: његове корене налази у религиозном фанатизму и искључивости овдашње мигрантске заједнице пореклом из Турске и (муслиманских) арапаских земаља. Тај агресивни антисемитизам подстицан је и управљан споља.
„Алијанса мржње“ према Израелу, али и Јеврејима уопште, знатно је, међутим, шира и добрим делом је домаћег порекла: кад год су се заоштравали сукоби на Блиском истоку, с неизбежном провалом насиља, расла је солидарност са Палестинцима и будили су се овде (пригушени) антисемитски „рефлекси“.
У тој солидарности с Палестинцима као жртвама веома критички став према поступцима и политици (садашњег) израелског премијера Нетанијахуа заузима, без антисемитских порива, један број немачких интелектуалаца и представника левице, с питањима која у заоштравању и драматизацији иду до оног: „Понаша ли се Израел према Палестинцима онако како су нацисти третирали Јевреје!?“

РЕАКЦИЈА НА ХОЛОКАУСТ Расправљајући о, у оваквим ситуацијама, све деликатнијој теми, као (вечитом) немачком проблему – евентуалној критици Израела и неприхватљивом антисемитизму – „Шпигл“ тражи више разумевања за позицију израелске државе. Она је створена као „реакација на Холокауст“, на подлози „заветне заклетве“ да Јевреји никад више не смеју бити жртве, а од самог оснивања, више него иједној држави на свету, од стране (једног броја) исламских суседа израелској држави се упорно и све време пориче право на егзистенцију.
Ко критикује Израел, морао би веома да пази у каквом тону то чини, управо као Немац, упозорава „Шпигл“. Због своје прошлости, Немачка у овом сукобу не може и не сме бити неутрална, трећа страна. У том контексту, ако воде расправу о политици Израела, сугерише „Шпигл“, Немци би морали да се сами обрачунају са предрасудама кад су у питању Јевреји и Израел, које иду до мржње, у сопственој земљи. То је (изворно) немачки проблем, а не проблем и питање израелског амбасадора и Централног савета јеврејске заједнице у Немачкој.

ДРАМА ГАЗЕ Немци су, иначе, полагали велике наде у (поновну) мисију америчког државног секретара Џона Керија, уверени да моћна сила и традиционални израелски заштитник (САД) има снаге да убеди (притисне) тврдокорног Нетанијахуа и милитантно вођство Хамаса како би истовремено прихватили споразум о прекиду ратних дејстава и преговоре. Керијева мисија је, међутим, опет доживела крах и Американац је иза себе „оставио хаос“(Франкфуртер алгемајне цајтунг).
Најављено краткотрајно примирје (24 сата) које је, бар на речима, Израел прихватио, поводом муслиманског рамаданског празника, није се, уз међусобне оптужбе зараћених страна, одржало. Рат је настављен и четврту недељу, с више од хиљаду мртвих на палестинској страни и 46 на израелској. Према извештајима Уједињених нација, ситуација у Гази је веома драматична (Савет безбедности је у понедељак једногласно усвојио резолуцију с позивом на „хитну и безусловну“ обуставу ватре) више од двеста хиљада људи се налази у бекству, а милион и две стотине хиљада становника Газе су готово без воде за пиће.

НЕМОГУЋА МИСИЈА И једна и друга страна, Израел и Хамас, верују да је настављање ратних операција једина „добитна комбинација“, али очигледно и „немогућа мисија“. Да би остварила циљ – разарање свих тунела које је Хамас ископао и демилитаризација Газе (што значи разоружавање Хамаса и ратних формација које иду уз овај покрет) –израелској армији је потребно време и (крајње ризично) трајније присуство на палестинској територији. Бивши шеф израелске обавештајне службе (од 2005. до 2011.) Јувал Дискин открива у интервјуу „Шпиглу“ да су министар одбране и шеф армије против (поновне) окупације Газе: шта да раде с два милиона непријатељски расположених становника!
Премијер Нетанијаху је, међутим, обећао да би двомилионској насеобини под опсадом и артиљеријском ватром пружио извесне (неодређене) економске олакшице, уз услов да се Хамас разоружа и сви тунели затрпају. Хамас то тумачи као сопствену капитулацију и – не прихвата.
Немачки „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ тврди да палестинске исламисте у Гази Турска и Катар подстичу да постављају израелским властима радикалније захтеве. То Хамасу не пада тешко: пре избијања садашњег сукоба, Хамас се, констатује немачки дневник, налазио „пред политичким и економским банкротом“.
Драма Газе прети да се претвори и у драму Западне обале. Умерено палестинско руководство с Мухамедом Абасом на челу до сада је инсистирало на дипломатском решењу сукоба, одбијајући Хамасову опцију насиља. Под жестоким притиском хиљада демонстраната, Абас и његов Фатах су принуђени да се ставе на страну Хамаса. И тамо сада кључа, с наговештајима могуће нове интифаде.
Раније споменути обавештајац Дискин страхује од тога и оштро критикује Нетанијахуа због политике која „Израел води у изолацију, губитак легитимитета и политичког маневарског простора“. Била је велика Нетанијахуова грешка, каже Дискин, што је устао против палестинске владе националног јединства, по споразуму између Фатаха и Хамаса.
„Израел је морао паметније да реагује. Требало је да подржимо у томе Палестинце, јер је наш интерес да склопимо мир са свим Палестинцима а не само с једним њиховим делом. Суштинске безбедности за Израел нема без сигурног мира. Израел би због тога, без обзира на војну (пре)моћ, морао да се измири са својим суседима. За то су потребни болни компромиси и с једне и с друге стране. И јаке личности, које би то могле да спроведу, попут Јицака Рабина и Јасера Арафата. То нису, по свом лидерском формату, Нетанијаху и Абас, који, уз то, немају (уопште) поверења један у другог.“

ПРОТИВ „ТРГОВИНЕ СМРЋУ“ Не без утицаја драматичних догађаја на Блиском истоку, у Берлину се распламсава расправа међу коалиционим партнерима, социјалдемократама и конзервативцима око извоза немачког оружја. Вицеканцелар и министар привреде, социјалдемократа Зигмар Габријел би да ригорозно ограничи продају оружја изван земаља које припадају Европској унији и западном војном савезу (НАТО) и спечи „трговину смрћу“.
Није разумно, каже Габријел, да најпре шаљемо оружје у кризна подручја, а потом војнике Бундесвера, који ће, успостављајући мир у тим регионима, бити на нишану истог, немачког оружја. Његова идеја о рестриктивном извозу наишла је на снажан отпор моћне индустрије наоружања, која се плаши губитка уносних послова и – радних места. Судећи по противљењу шефа Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Хорста Зехофера, конзервативци ће стати на њову страну.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *