Етички реализам или аморални прагматизам?

У најбољем сопственом интересу, ваља се с уважавањем, стварним занимањем и отвореном интелектуалном пажњом и вазда аргументовано критички, а никако игнорантски или свађалачки, односити према ставовима попут оних које су у Сарајеву саопштили Маргарет Макмилан и Џоел Розентал

Уоквиру манифестација обележавања стогодишњице Првог светског рата, а у организацији Карнегијеве фондације, Сарајево је овога јуна угостило и Научну конференцију „Етика и међународни односи: криза 1914. и шта нам значи данас“. Био је то озбиљан скуп, с неколиким истински значајним и угледним страним и домаћим учесницима, тако да се, укупно узевши, издигао изнад пропагандно-патетичног нивоа и суштинске испразности већине осталих хепенинга на граници доброг укуса, којима је потврђен утисак да се у БиХ, упркос искреном напору појединаца, сенка рата из деведесетих година још увек у тој мери надвија над историјску свест да је потпуно историчан поглед на преломне догађаје од пре једног века засад немогућ. Можда је то, уосталом, и нормално, па и неизбежно, поготово кад се супротстављеним, како је то данас академски коректно рећи, „историјским наративима“, заснованима на бар трима „истинама“ о истим догађајима, у медијском и јавном дискурсу поклања највише места и времена, а и кроз образовни систем наставља се с њиховим апсолутизовањем и догматизовањем. Утолико је Конференција у Гази Хусрев-беговој библиотеци била заиста значајан изузетак и, на жалост неких домаћих организатора и појединих учесника, пружила зрачак наде да се о сложеним темама и трауматичним збивањима прошлости може рационално, конструктивно и објективно расправљати, па евентуално, на темељу историјских лекција, нешто научити и за садашњост и за будућност.

ШТЕТНО НЕУЧЕСТВОВАЊЕ Познато је, иначе, да је у улози „учитељице живота“, како су је назвали још стари Латини, историја углавном лоше пролазила. Штета је, стога, што је ова расправа о заједничкој прошлости у граду на Миљацки (и) овога пута прошла без репрезентативног српског учешћа, а није ваљда да за проблематику повезану с Првим светским ратом међу српским научницима нема компетентних стручњака. Наравно, у научним стварима, ако су стварно научне, национална припадност научника начелно не би требало да је битна, али ни систематско изостајање стручњака из једног народа, о чијој се прошлости разговара, никако није препоручљиво за остваривање уравнотежених научних увида, ако су они уопште циљ окупљања. Намерно је употребљена реч „изостајање“, јер овакво штетно неучествовање, у зависности од случаја, може бити (чешће) последица непозивања или (ређе) одбијања да се учествује на скуповима који се оцене као тенденциозни и непримерено идеологизовани. У сваком случају, без успостављања дијалога, ма колико мучан он могао бити и без обзира на то што се неретко, поготово у почетку, одвија као паралелни, супротно усмерени монолози, никаквог напретка ни у чему неће бити. Српски научници дијалога немају разлога и не би требало да се плаше, а имали би и те како чиме да му допринесу. Што пре се то на свим странама схвати, и прихвати, биће боље за све. За почетак, бар ће се лакше дисати и развејати оне тешке тескобе о којима је у вези с Босном, и не само Босном, писао Иво Андрић.

[restrictedarea]

ЗНАЧАЈНЕ ПОРУКЕ Међу учесницима сарајевске Конференције било је и двоје несумњиво светски познатих и стручно угледних, а и шире утицајних интелектуалаца који су се, свако на свој начин, потрудили да повод стогодишњице атентата код Латинске ћуприје не остане на нивоу јаловог и опсесивног утврђивања кривице за Велики рат. Канадско-британска историчарка, професорка на Оксфорду Маргарет Макмилан (1943) и председник (од 1995) Карнегијевог савета за етику у међународним односима и предавач на Њујоршком универзитету Џоел Розентал (1960) својим излагањима на скупу, а посебно интервјуима датим босанскохерцеговачким „Данима“ (890, 4. јул 2014) покушали су да пренесу поруке које би могле повести ка претпоставкама за растерећено и истински сазнајно продуктивно сагледавање Првог светског рата самог по себи, а затим и из перспективе актуалних збивања и процеса у међународним односима, за које је Маргарет Макмилан неувијено рекла да по много чему подсећају на 1914. Ауторка запажене књиге „Рат који је окончао мир: пут до 1914.“ (2013) која је у нас углавном позната и прокажена по томе што је унука Лојда Џорџа Гаврила Принципа назвала „терористом“, позабавила се у свом излагању питањем да ли је Први светски рат био неминован. Њено мишљење је да треба одбацити фаталистички приступ историјским догађајима који се нису збили зато што је то било усудом предодређено, већ зато што су многи сасвим конкретни људи својим чињењем, свесно или несвесно, учинили да до њих дође. Могло би се закључити да се она заложила за, условно речено, историографски реализам, заснован на чињеницама и доказима, што је изричито поновила и у разговору с новинарком „Дана“. Са своје стране, Џоел Розентал се такође определио за реализам, али етички. У краткој и уопштеној речи на Конференцији истакао је значај идеала плурализма (живети заједно у различитостима) принципа права на самоопредељење народа и снаге историјског сећања, док је у интервјуу реализам био појам/термин којим се понајвише користио. Дакле, с једне стране историографски, а с друге етички реализам. Добродошли су, свакако, и један и други.
Занимљиво је размотрити до које мере су Маргарет Макмилан и Џоел Розентал у својим ставовима и оценама успели да се сами придржавају начела за које су се определили. Рецимо то одмах, у поштовања достојној, високој мери, што свакако треба поздравити и што може лековито деловати на нашу, с јаким разлозима а priori сумњичаву перцепцију свега што нам у вези с балканским питањима долази од британских и америчких научника и експерата. Нису они никако сви на истим позицијама, неки су веома критични према владајућој „академској коректности“, слушкињи задате „политичке коректности“, као и према појединим одлукама својих влада. Од оних најбољих међу њима, чак и кад се у свему не слажемо, можемо много научити. Много више него од неких површних, „навијачких“ истомишљеника које је неупоредиво пријатније слушати. Штавише, поједине оцене Џоела Розентала одражавају размишљања оне Америке која, не доводећи у питање превасходност „националног интереса“, све гласније упозорава на то да начин на који се вашингтонска администрација широм планете бори за остварење тог интереса постаје дугорочно политички све контрапродуктивнији, а морално проблематичнији. Тако, на пример, Розентал неколико пута понавља да је напад на Ирак био грешка, да се проблеми попут блискоисточног не могу решавати једноставним рационалним планом, јер поседују и суштински битну геокултурну и духовну димензију, да није на Америци да говори другим земљама какав би требало да буде њихов систем, да САД у покушајима стабилизовања прилика у Сирији морају сарађивати с Русијом, као и да Америка већ почиње да осећа границе својих капацитета. Етички реализам, штавише, елементарно интелектуално поштење посредно исказује и Розенталов утисак да у политици САД према Балкану нема никаквог просрпског става (супротно, апсурдно виђење могло му је бити сугерисано једино од стране домаћина у Сарајеву) као и да се о Балкану на Западу пре свега и даље мисли под утицајем догађаја из 1990-их, а да је занимање данас усредсређено на проблеме који су остали нерешени после Дејтона.

ПОДСТИЦАЈНИ СТАВОВИ И СЛАБЕ ТАЧКЕ Једини попуст који Розенталов етички реализам допушта јесте релативизовање легитимности захтева за самоопредељење народа, уз формулацију да је ционистички наратив, чија је рецепција у Британском краљевству и УН првобитно била проблематична, накнадно (свакако после Холокауста) „легитимиран и универзално препознат“. Суочен с тенденциозним покушајем поређења јеврејске судбине с бошњачком, вешти етичар се умешно измигољио. Розенталов амерички глас и његово тумачење етичког реализма, усуђујемо се рећи, није далеко од идеја које је заступао Барак Обама пре него што је постао председник САД. Од тог тренутка му се простор за сваки етички реализам, па и за етику уопште, неодољиво сужавао. Уосталом, и сам Розентал је, служећи државним потребама, суделовао у састављању зборника Етика шпијунаже у редакцији Јана Голдмана (2005) својеврсног уџбеника за америчке обавештајце.
И Маргарет Макмилан саопштава подстицајне ставове у духу историографског реализма. Она, на пример, наглашава да није могуће пронаћи само један узрок Првог светског рата и да је то питање крајње комплексно, да Принципови пуцњи то никако не могу бити, да Русија у Украјини објективно има значајан удео, који друге силе немају, да је „геноцид термин којим се олако разбацује“, да је дужност историје да разобличи митове, а да их пречесто сами историчари стварају, да историја не може постмодернистички бити само нарација и интерпретација, већ да мора почивати на чињеницама и доказима… И професорка Макмилан има, ипак, и једну слабу тачку или, тачније две. Хашки суд, за који каже да се својски труди да буде поштен, и Гаврила Принципа, за чије „илузије, патње, па и увек могуће заблуде малолетства и архангелске младости“ (О. Антић) нема много разумевања и инсистира на томе да су он и његова младобосанска сабраћа били терористи. Без имало историчности и дистанце, коју би историографски реализам морао подразумевати, она ово спорно одређење смешта у статичне координате појмовно-терминолошког дефинисања, уз гротескно запажање да Принципу и његовим друговима није чак ни пало на памет „да покрену јавно мњење, да га мобилишу у БиХ или међународно“?! Прерано су се определили за политичко убиство, ergo тероризам. Како су то ови сироти младићи могли да покрену нешто за шта су преслаби били један Никола Пашић и руски цар Николај II?! Куд ли се то одједном деде историографски реализам?
У најбољем сопственом интересу, ваља се с уважавањем, стварним занимањем и отвореном интелектуалном пажњом и вазда аргументовано критички, а никако игнорантски или свађалачки, односити према ставовима попут оних које су у Сарајеву саопштили Маргарет Макмилан и Џоел Розентал. Историографски и етички реализам су свима преко потребни. Уосталом, и сâм морал је, што се пречесто заборавља, исходишно утилитаран, а тек је с великим светским религијама сакрализован. Битно је само да се поимање реализма не поистовети с једним одређеним идеологизованим тумачењем историје и садашњости, у функцији светске владавине, да се не изроди у цинични, лицемерни и аморални прагматизам. А ту је онда однос као између Балзака и Бжежинског. И за једнога и за другога, наиме, важи да су реалисти.

[/restrictedarea]