Eh, da smo pevali „Hej Iliri!“

Ovde gotovo svi žele da budu ili postanu ono što nisu, s jednim jedinim zajedničkim programskim imeniteljem – što više se u svakom pogledu udaljiti od Srba, a kako su Srbi, kažu, nepobitno Sloveni, onda i od Slovena

Piše Darko Tanasković

Još znatno pre raspada Jugoslavije počeli su problemi i povele se prilično žustre rasprave o tome da li je himna „Hej Sloveni!“ primerena jednoj višenacionalnoj federaciji u kojoj, pored nacija slovenskog etničkog stabla, žive i ravnopravni pripadnici neslovenskih „naroda i narodnosti“. Mnogi i iz nekih drugih, više ideoloških i simboličkih razloga, ovu lepu i poletnu sveslovensku pesmu nisu osećali kao svoju, odnosno sve im je teže bivalo da ustanu na prve akorde tadašnje zvanične himne.
[restrictedarea]

ZNANSTVENA SAZNANJA MAŠTOVITOG MUFTIJE Nestanak Jugoslavije i stvaranje novih nacionalnih država na njenim ruševinama neminovno je himnu „Hej Sloveni!“ preselilo u istoriju, doduše nedovršenu. Razne periode svoga života, a posebno one rane, čovek trajno, dubinski, mentalno i telesno pamti po zvucima, mirisima i ukusima koji su ih prožimali i blisko, svakodnevno pratili, pa se tako i himna „Hej Sloveni!“ zadržala u predelima nesvesnog pamćenja na koje racionalni razlozi za njeno sahranjivanje ne mogu bez ostatka uticati. Razumski, međutim, tok zbivanja na bivšem jugoslovenskom prostoru, a pogotovo njihovi politički ishodi i prateće kulturne transformacije, nalagali su uvođenje novih himni. Verovali smo da je to nužnost i logična posledica ulaženja svih bivših Jugoslovena u novu fazu kretanja kroz istoriju, a manje plod sazrevanja svesti i saglasnosti o tome da himna „Hej, Sloveni!“ nije podobna za države u kojima ne žive samo Sloveni. Stvar je, kako izgleda, ipak mnogo ozbiljnija i nikako se ne bi smela svoditi na političku ravan objašnjenja.
Posle nedavne izjave muftije Muamera Zukorlića da je naučno dokazano da su Bošnjaci ilirskog porekla, odnosno da ih je 40 do 45 odsto ilirskog, 15 do 20 odsto gotskog, do 15 odsto keltskog, a svega desetak odsto slovenskog porekla, postaje sve jasnije da smo decenijama zaista intonirali suštinski pogrešnu himnu. Ako znanstvenim saznanjima maštovitog muftije dodamo i podatke s pojedinih bošnjačkih, ali i srpskih portala, o tome da je neki švajcarski institut navodno utvrdio da samo Srbi na Balkanu imaju dominantno slovenski gen, a kako su oni osvedočeno trpeljiv narod, možda bi bilo više sreće za sve da se pevalo i ustajalo na melodiju i zvuke himne „Hej, Iliri!“ Pa i Hrvati su imali ilirski pokret koji se zalagao za jugoslovensko zajedništvo pre i više od Srba, a o Albancima da i ne govorimo. Jedino bi, možda, kad se sve sabere i oduzme, još prihvatljiviji bili aforistično-gnomski stihovi Bore Đorđevića: „Hej, Sloveni i ostali, debelo smo zaostali!“… Jer, tu su i Sloveni i ostali, uključujući i ilirsku većinu.

UDALJITI SE OD SRBA, A I SLOVENA Zanimljiv je ovaj bivši jugoslovenski prostor! Iako se sva identitetska traganja, etnogenetičarske akrobacije, istorijski falsifikati i najobičnije gluposti, naciotvorni inženjerinzi i prateći pseudonaučni folklor mogu sociopsihološki racionalizovati i objasniti, pa čak i blagonaklono shvatiti kao nužnost jednog prelaznog razdoblja (koje ipak predugo traje) nije lako razumeti zašto ovde gotovo svi žele da budu ili postanu ono što nisu, različiti od svih drugih, s jednim jedinim zajedničkim programskim imeniteljem – što više se u svakom pogledu udaljiti od Srba, a kako su Srbi, kažu, nepobitno Sloveni, onda i od Slovena. Tako su Hrvati pronašli svoje gotsko, pa iransko, a bogme i hetitsko podri(j)etlo, Slovenci bi da budu potomci Veneta, a Crnogorci, odnosno Montenegrini, Dukljana. Bošnjaci su, do Zukorlićevog obelodanjivanja ilirskog porekla, dokazivali da su „starinci“, (dobri) Bošnjani, starosedelački supstrat u Bosni i Hercegovini, verom bogumili, stariji i od Srba i od Hrvata, kojih, kako zapisa idejni tvorac bošnjaštva Safvet-beg Bašagić, „od Kulina bana i dobrijeh dana, nije bilo od Trebinja do Brodskijeh vrata“. O Albancima da i ne govorimo. Oni su, sledeći stavove „romantične albanologije“ i teze švedskog istoričara Hansa Erika Tunmana (1774) odavno prigrlili i razvili teoriju o svom ilirskom, odnosno dardanskom poreklu, o čemu se u nauci sve do danas vode žive polemike, iako je suština ideje o direktnom vezivanju savremenih Albanaca za drevne Ilire uverljivo naučno osporena. Makedonci pak, gušajući se s nezasitim potomcima Ilira za sve manji i manji geografski i životni prostor u sopstvenoj zemlji, podižu velelepne kulise antičkog grada koje treba da ispričaju dugovekovnu istoriju naroda koji prisvaja nasleđe svojih navodnih pređa, Filipa i Aleksandra Makedonskog. Istovremeno, u istočnoj Makedoniji traje jagma za bugarskim pasošima koji vode u veštački raj Evropske unije. Bunjevcima određena politika nalaže da budu Hrvati, a Vlasima Rumuni. Goran(c)i su podvrgnuti pritisku sistematske albanizacije…

SVI BI DA BUDU ONO ŠTO NISU Svi bi da budu, ili im se nalaže da budu, ono što nisu, a naročito vode računa, ili im se zapoveda da vode računa, o tome da dokažu kako sa Srbima nemaju ni genetskih, ni jezičkih, ni duhovnih, ni kulturnih veza. Treba se zapitati može li se stabilni i civilizacijski produktivni nacionalni identitet trajno izgraditi na pretpostavci lažnih ili sumnjivih etnogeneza, kulturne travestije i, posebno, dosledno negativnog odnosa, da ne kažemo mržnje, prema nekoj drugoj naciji, ma bila ona i srpska.
Uporište zdravog nacionalnog identiteta moralo bi počivati na istorijskoj istini i na autentičnoj tradicionalnoj kulturi, a ne na usiljenim i ideološki dirigovanim kampanjama menjanja kolektivne svesti i zadatog, oktroisanog degradirajućeg „preumljenja“. No, o dugoročnim samoosakaćujućim posledicama ovakvih neprirodnih rezova, umesto negovanja i razvijanja stvarnog i obogaćujućeg pluralizma na realnim istorijskim i savremenim osnovama, što nikako ne isključuje ni nastajanje novih nacija kao političkih naroda ali bez nasilne etno-genetičarske retroaktivnosti, neka razmišljaju oni koji pred svojim narodima i pred svetom preuzimaju nemalu odgovornost za takvo poimanje i primenjivanje nacionalnog liderstva. Da se mi još malo vratimo Zukorliću i njegovom istupu, jer je agilni muftija svoje saopštavanje naučne istine o ilirskom poreklu Bošnjaka propratio nekolikim, psihološki posmatrano, krajnje indikativnim stavovima, koji imaju i širi značaj za razumevanje ideološke pozicije s koje on javno već poduže deluje.
Obrazlažući savremeni značaj saznanja da su Bošnjaci poreklom Iliri, Zukorlić nije odoleo tome da „prozove“ SANU, zadovoljno naglasivši da ona više „nema tapiju na istinu, pa šta kaže neki akademik – to mora da se prihvati kao istina“. Simptomatična je ta opsednutost Srpskom akademijom nauka i umetnosti, iako se ova najviša srpska naučna institucija u poslednje vreme drži čak isuviše rezervisano i ne reaguje na iznošenje ovakvih „naučnih“ istina. Donekle se može razumeti stav da nije ni primereno ni preporučljivo oglašavati se povodom svake „nebuloze“ (S. Ćirković) raznih ideološki motivisanih, a potpuno nekompetentnih „prosvetitelja“, uključujući i zastupnike „ilirske teze“ o poreklu balkanskih naroda, kako im se ne bi pridavao značaj koji naučno nemaju. Ipak, valja imati na umu i posledično izdašno potvrđenu činjenicu da se javno mnjenje ne formira na temelju rasprava i zaključaka s akademskih naučnih simpozijuma, već na osnovu onoga što prosečno obrazovani svet gleda, sluša i čita u medijskoj sferi. A ljudi društveno, pa i politički deluju u skladu s predstavama koje imaju u glavi. Znanstveniku Zukorliću je to i te kako dobro poznato. Uostalom, polivalentni muftija je, u neku ruku, i kolega članova SANU, kao predsednik Inicijativnog odbora za osnivanje Bošnjačke akademije nauka i umetnosti (2011) član njenog Senata i generalni sekretar, a bio je, ako se ne varamo, i rektor Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. A baš na osnivačkoj skupštini BANU, bivši reis-ul-ulema i Zukorlićev mentor, dr Mustafa Cerić provokativno i prkosno je pokojnom Dobrici Ćosiću poručio da „kad bude pisao treći Memorandum“ SANU, jednom zasvagda dobro utuvi da su Bošnjaci Bošnjaci. Ilirsko poreklo nije pominjao. Istom prilikom, apostol „bosanskog duha“ i biograf muftije Zukorlića, akademik Muhamed Filipović, istakao je da je osnivanje BANU važan čin samopotvrđivanja, jer još uvek ima mnogo onih kojima smeta postojanje jedne autohtone muslimanske grupacije na Balkanu. Začudo, ni on Ilire nije pomenuo.

„HEJ ILIRI, DOKLE ĆEMO“ Ali, izgleda da su časnici i istraživači BANU u međuvremenu došli do novih naučnih saznanja. Istine radi, valja podsetiti i na to da SANU ipak nije ostala nema na divljanje zagovornika ilirske teze (tada samo) o poreklu Albanaca. Juna 2007. organizovan je naučni skup „Metodološki problem istraživanja porekla Albanaca“, kojom prilikom je akademik Mihailo Marković u uvodnom izlaganju rekao, pored ostalog, da „albanska nacija sa zakašnjenjem od dva veka vodi borbu za svoje nacionalno ujedinjenje i pritom koristi sva raspoloživa ideološka sredstva“ /…/ da prema tome, ovde „pitanje porekla nije naučno, već ideološko“, jer „kad tvrde da vode poreklo od Ilira, oni smatraju da imaju pravo da svojataju one oblasti u kojima su Iliri živeli“. Zamenite „Albanci“ sa „Zukorlić i njegovi istomišljenici“, zasad srećom ne i „Bošnjaci“, pa gotovo da neki novi simpozijum i nije potreban. Uostalom, samosvesni muftija je prilikom iznošenja „istine“ o poreklu Bošnjaka načinio i dve, reklo bi se, frojdovske omaške. Pohvalivši doslednost Esada Džudževića, odskora Džudža, u nameri da iz svog prezimena izbaci „nebošnjački“ nastavak „-vić“, Zukorlić se našalio, uz pretpostavku kakva bi panika nastala kad bi on svoje prezime, po pradedi Zuki, preinačio u Zukorle ili, ne daj Bože, Zukorlje, što bi „naginjalo albanskom“ (pardon, ilirskom). E, o ovom „naginjanju“ neke nauke bi odista imale šta da kažu, već i po onoj narodnoj da „u svakoj šali ima istine“. A šta tek reći o drugoj šaljivoj opasci, a povodom muftijine „nešto duže brade“, da se „samo muslimanima meri dužina brade i pantalona“? Ali, nećemo sad i o tome. Ustanimo i zapevajmo: „Hej, Iliri, dokle ćete?“. Ovo, naravno, nema nikakve veze sa starim dobrim Ciceronom, već samo sa spremnošću da se usvoje nove „naučne“ istine…
[/restrictedarea]