Ех, да смо певали „Хеј Илири!“

Може ли се национални идентитет изградити на претпоставци?: Споменик Александру Македонском
у Скопљу

Овде готово сви желе да буду или постану оно што нису, с једним јединим заједничким програмским именитељем – што више се у сваком погледу удаљити од Срба, а како су Срби, кажу, непобитно Словени, онда и од Словена

Пише Дарко Танасковић

Још знатно пре распада Југославије почели су проблеми и повеле се прилично жустре расправе о томе да ли је химна „Хеј Словени!“ примерена једној вишенационалној федерацији у којој, поред нација словенског етничког стабла, живе и равноправни припадници несловенских „народа и народности“. Многи и из неких других, више идеолошких и симболичких разлога, ову лепу и полетну свесловенску песму нису осећали као своју, односно све им је теже бивало да устану на прве акорде тадашње званичне химне.
[restrictedarea]

ЗНАНСТВЕНА САЗНАЊА МАШТОВИТОГ МУФТИЈЕ Нестанак Југославије и стварање нових националних држава на њеним рушевинама неминовно је химну „Хеј Словени!“ преселило у историју, додуше недовршену. Разне периоде свога живота, а посебно оне ране, човек трајно, дубински, ментално и телесно памти по звуцима, мирисима и укусима који су их прожимали и блиско, свакодневно пратили, па се тако и химна „Хеј Словени!“ задржала у пределима несвесног памћења на које рационални разлози за њено сахрањивање не могу без остатка утицати. Разумски, међутим, ток збивања на бившем југословенском простору, а поготово њихови политички исходи и пратеће културне трансформације, налагали су увођење нових химни. Веровали смо да је то нужност и логична последица улажења свих бивших Југословена у нову фазу кретања кроз историју, а мање плод сазревања свести и сагласности о томе да химна „Хеј, Словени!“ није подобна за државе у којима не живе само Словени. Ствар је, како изгледа, ипак много озбиљнија и никако се не би смела сводити на политичку раван објашњења.
После недавне изјаве муфтије Муамера Зукорлића да је научно доказано да су Бошњаци илирског порекла, односно да их је 40 до 45 одсто илирског, 15 до 20 одсто готског, до 15 одсто келтског, а свега десетак одсто словенског порекла, постаје све јасније да смо деценијама заиста интонирали суштински погрешну химну. Ако знанственим сазнањима маштовитог муфтије додамо и податке с појединих бошњачких, али и српских портала, о томе да је неки швајцарски институт наводно утврдио да само Срби на Балкану имају доминантно словенски ген, а како су они осведочено трпељив народ, можда би било више среће за све да се певало и устајало на мелодију и звуке химне „Хеј, Илири!“ Па и Хрвати су имали илирски покрет који се залагао за југословенско заједништво пре и више од Срба, а о Албанцима да и не говоримо. Једино би, можда, кад се све сабере и одузме, још прихватљивији били афористично-гномски стихови Боре Ђорђевића: „Хеј, Словени и остали, дебело смо заостали!“… Јер, ту су и Словени и остали, укључујући и илирску већину.

УДАЉИТИ СЕ ОД СРБА, А И СЛОВЕНА Занимљив је овај бивши југословенски простор! Иако се сва идентитетска трагања, етногенетичарске акробације, историјски фалсификати и најобичније глупости, нациотворни инжењеринзи и пратећи псеудонаучни фолклор могу социопсихолошки рационализовати и објаснити, па чак и благонаклоно схватити као нужност једног прелазног раздобља (које ипак предуго траје) није лако разумети зашто овде готово сви желе да буду или постану оно што нису, различити од свих других, с једним јединим заједничким програмским именитељем – што више се у сваком погледу удаљити од Срба, а како су Срби, кажу, непобитно Словени, онда и од Словена. Тако су Хрвати пронашли своје готско, па иранско, а богме и хетитско подри(ј)етло, Словенци би да буду потомци Венета, а Црногорци, односно Монтенегрини, Дукљана. Бошњаци су, до Зукорлићевог обелодањивања илирског порекла, доказивали да су „старинци“, (добри) Бошњани, староседелачки супстрат у Босни и Херцеговини, вером богумили, старији и од Срба и од Хрвата, којих, како записа идејни творац бошњаштва Сафвет-бег Башагић, „од Кулина бана и добријех дана, није било од Требиња до Бродскијех врата“. О Албанцима да и не говоримо. Они су, следећи ставове „романтичне албанологије“ и тезе шведског историчара Ханса Ерика Тунмана (1774) одавно пригрлили и развили теорију о свом илирском, односно дарданском пореклу, о чему се у науци све до данас воде живе полемике, иако је суштина идеје о директном везивању савремених Албанаца за древне Илире уверљиво научно оспорена. Македонци пак, гушајући се с незаситим потомцима Илира за све мањи и мањи географски и животни простор у сопственој земљи, подижу велелепне кулисе античког града које треба да испричају дуговековну историју народа који присваја наслеђе својих наводних пређа, Филипа и Александра Македонског. Истовремено, у источној Македонији траје јагма за бугарским пасошима који воде у вештачки рај Европске уније. Буњевцима одређена политика налаже да буду Хрвати, а Власима Румуни. Горан(ц)и су подвргнути притиску систематске албанизације…

СВИ БИ ДА БУДУ ОНО ШТО НИСУ Сви би да буду, или им се налаже да буду, оно што нису, а нарочито воде рачуна, или им се заповеда да воде рачуна, о томе да докажу како са Србима немају ни генетских, ни језичких, ни духовних, ни културних веза. Треба се запитати може ли се стабилни и цивилизацијски продуктивни национални идентитет трајно изградити на претпоставци лажних или сумњивих етногенеза, културне травестије и, посебно, доследно негативног односа, да не кажемо мржње, према некој другој нацији, ма била она и српска.
Упориште здравог националног идентитета морало би почивати на историјској истини и на аутентичној традиционалној култури, а не на усиљеним и идеолошки диригованим кампањама мењања колективне свести и задатог, октроисаног деградирајућег „преумљења“. Но, о дугорочним самоосакаћујућим последицама оваквих неприродних резова, уместо неговања и развијања стварног и обогаћујућег плурализма на реалним историјским и савременим основама, што никако не искључује ни настајање нових нација као политичких народа али без насилне етно-генетичарске ретроактивности, нека размишљају они који пред својим народима и пред светом преузимају немалу одговорност за такво поимање и примењивање националног лидерства. Да се ми још мало вратимо Зукорлићу и његовом иступу, јер је агилни муфтија своје саопштавање научне истине о илирском пореклу Бошњака пропратио неколиким, психолошки посматрано, крајње индикативним ставовима, који имају и шири значај за разумевање идеолошке позиције с које он јавно већ подуже делује.
Образлажући савремени значај сазнања да су Бошњаци пореклом Илири, Зукорлић није одолео томе да „прозове“ САНУ, задовољно нагласивши да она више „нема тапију на истину, па шта каже неки академик – то мора да се прихвати као истина“. Симптоматична је та опседнутост Српском академијом наука и уметности, иако се ова највиша српска научна институција у последње време држи чак исувише резервисано и не реагује на изношење оваквих „научних“ истина. Донекле се може разумети став да није ни примерено ни препоручљиво оглашавати се поводом сваке „небулозе“ (С. Ћирковић) разних идеолошки мотивисаних, а потпуно некомпетентних „просветитеља“, укључујући и заступнике „илирске тезе“ о пореклу балканских народа, како им се не би придавао значај који научно немају. Ипак, ваља имати на уму и последично издашно потврђену чињеницу да се јавно мњење не формира на темељу расправа и закључака с академских научних симпозијума, већ на основу онога што просечно образовани свет гледа, слуша и чита у медијској сфери. А људи друштвено, па и политички делују у складу с представама које имају у глави. Знанственику Зукорлићу је то и те како добро познато. Уосталом, поливалентни муфтија је, у неку руку, и колега чланова САНУ, као председник Иницијативног одбора за оснивање Бошњачке академије наука и уметности (2011) члан њеног Сената и генерални секретар, а био је, ако се не варамо, и ректор Интернационалног универзитета у Новом Пазару. А баш на оснивачкој скупштини БАНУ, бивши реис-ул-улема и Зукорлићев ментор, др Мустафа Церић провокативно и пркосно је покојном Добрици Ћосићу поручио да „кад буде писао трећи Меморандум“ САНУ, једном засвагда добро утуви да су Бошњаци Бошњаци. Илирско порекло није помињао. Истом приликом, апостол „босанског духа“ и биограф муфтије Зукорлића, академик Мухамед Филиповић, истакао је да је оснивање БАНУ важан чин самопотврђивања, јер још увек има много оних којима смета постојање једне аутохтоне муслиманске групације на Балкану. Зачудо, ни он Илире није поменуо.

„ХЕЈ ИЛИРИ, ДОКЛЕ ЋЕМО“ Али, изгледа да су часници и истраживачи БАНУ у међувремену дошли до нових научних сазнања. Истине ради, ваља подсетити и на то да САНУ ипак није остала нема на дивљање заговорника илирске тезе (тада само) о пореклу Албанаца. Јуна 2007. организован је научни скуп „Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца“, којом приликом је академик Михаило Марковић у уводном излагању рекао, поред осталог, да „албанска нација са закашњењем од два века води борбу за своје национално уједињење и притом користи сва расположива идеолошка средства“ /…/ да према томе, овде „питање порекла није научно, већ идеолошко“, јер „кад тврде да воде порекло од Илира, они сматрају да имају право да својатају оне области у којима су Илири живели“. Замените „Албанци“ са „Зукорлић и његови истомишљеници“, засад срећом не и „Бошњаци“, па готово да неки нови симпозијум и није потребан. Уосталом, самосвесни муфтија је приликом изношења „истине“ о пореклу Бошњака начинио и две, рекло би се, фројдовске омашке. Похваливши доследност Есада Џуџевића, одскора Џуџа, у намери да из свог презимена избаци „небошњачки“ наставак „-вић“, Зукорлић се нашалио, уз претпоставку каква би паника настала кад би он своје презиме, по прадеди Зуки, преиначио у Зукорле или, не дај Боже, Зукорље, што би „нагињало албанском“ (пардон, илирском). Е, о овом „нагињању“ неке науке би одиста имале шта да кажу, већ и по оној народној да „у свакој шали има истине“. А шта тек рећи о другој шаљивој опасци, а поводом муфтијине „нешто дуже браде“, да се „само муслиманима мери дужина браде и панталона“? Али, нећемо сад и о томе. Устанимо и запевајмо: „Хеј, Илири, докле ћете?“. Ово, наравно, нема никакве везе са старим добрим Цицероном, већ само са спремношћу да се усвоје нове „научне“ истине…
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *