Егзорцисто, ослободи нас од зла!

Фасцинација синеаста темом истеривања демона или ђавола из тела и душе несрећнo инфицираних смртника траје деценијама. Само се објашњења повремено мењају прилагођавајући се новим трендовима. Ево неких примера

Пише Владислав Панов

Усветским, разуме се и нашим биоскопима, било би штета да пропустимо такву ствар, актуелан je хорор „Ослободи нас зла“, у којем нас аутори подсећају да ни изблиза није завршено истеривање ђавола на великом екрану. У овом случају, чак и из више такозваних опседнутих, демонским силама окупираних душа, које прете да униште читав град, можда и свет, што да не. Омиљени поджанр хорора, чија је тема егзорцизам или истеривање ђаволских демона па и самог Сотоне из душа лабилних грешника, добио је тако ново поглавље. Ништа, међутим, у њему није ново. Осим амбијента и повећаног обима посла за неустрашивог католичког ритера против страшних противника из пакла. Тема истеривања ђавола је присутна на филму одавно. Један је чак победио у Кану 1961. године (пољски „Анђеоска Јована“). Ипак, није грешка ако се каже да је посебно место у огранку филмова за плашење народа у биоскопима егзорцизам заслужио 1973. године, захваљујући тада и потом заувек чувеном хорору Вилијема Фридкина, „Истеривач ђавола“, који је престравио милионе гледалаца, стекао култни статус и, разуме се, мноштво следбеника и имитатора. А и зарадио је приличну суму. Отуд и бујица наставака. Незваничних и званичних. Копија и римејка. Пре десет година је прича рестартована од времена које је претходило догађајима из Фридкиновог хорор класика, а потом је и тај филм добио наставак.
[restrictedarea]

ТРИЈУМФ ДОБРА СА ЕСТЕТИКОМ Ватикана Ова те-ма није смела да пресахне. Од ње је створен поджанр хорора и као такав, он је скоро сваке године допуњаван новим насловима. Само током претходних неколико година филмска историја је почашћена изданцима величања борбе против Сотониних демона у душама земаљских смртника, као што су „Ђаво је унутра“, „Преклињање“, „Обред“, два наставка „Последњег егзорцизма“, „Повратак ђавола“, „Истеривање ђавола из Емили Роуз“, „Реквијем“, „Константин“ и неки други. Истеривање ђавола је присутно у свим нивоима продукције, од великостудијских подухвата као што је поменути актуелни „Ослободи нас од зла“, па до најнижих продукција за забаву незахтевне публике и свега што би могло да се смести између ове две крајности. Другим речима, тема је инспиративна за све ауторе, безимене почетнике и једнако за најпознатија имена. Сотона, који лично или преко поданика опседа дух и тело својих жртава, јесте муза филмских аутора из разних разлога. Неки синеасти се виде у овоме као наследници Фридкина који су у стању да на његовим темељима створе нови, још утицајнији класик. Други се једноставно препуштају комерцијалној струји у нади да ће добро зарадити имитирајући до најситнијих детаља све оно што је установљено као канон овог жанра (поседнута млада, скоро увек женска особа, неустрашиви католички свештеник, ужасни напади хистерије, беса и агресивности „заражених“, њихово ритуално, веома болно, али ефикасно религиозно ослобађање од демонске поседнутости, тријумф добра оличеног у вери са етикетом Ватикана). Матрица је скоро увек иста. Али, занимљиво, и реакција, односно наклоност публике која преферира овакву врсту филмске забаве. Врло блиска истеривању ђавола као поджанровској константи је опседнутост демонским силама, али без катарзичног егзорцизма као тријумфалног прочишћења вером. Најуспешнији филм икада, када је реч о оваквом представљању опседнутих дијаболичним силама, свакако је Кјубрикова екранизација култног штива Стивена Кинга, „Исијавање“. У класике ове врсте хорора спада и „Амитвил“, па чак и његови наставци и имитације. Култни статус има и трилогија „Зла смрт“ (такође римејкована). Нове додатке овој врсти хорора чини серија филмова снимљених из перспективе камере, у првом лицу (уз идејно објашњење да је реч о пронађеним снимцима онога што гледате па сте заправо заварани утиском да се ради о стварном дешавању, односно документарном филму) међу којима је најчувенија „Вештица из Блера“, као иницијатор ове појаве, али је најближи теми демонске опседнутости изузетно комерцијални низ филмова под именом „Паранормална активност“, али и шпанска трилогија „Снимање“ (мада је ипак значајно ближа зомби филмовима) и њен амерички римејк.

МЕТАФОРА ЗА ПУБЕРТЕТСКЕ ПРОМЕНЕ Шта је заједничко за све ове филмове? Само њихова црна страна. Није у свим приступима овој теми присутан религиозни елемент, али јесте демонски, сатанистички, „онострани“. Ниједан од њих се не бави победом над злом као таквим, већ ако те победе уопште има (ређи случај у новијим филмовима!) она је тек тренутна, са назнакама да је зло и даље ту, да је само привремено потиснуто. Скупоцена победа, када је има, дело је фанатичних, увек усамљених католичких свештеника, који су личним жртвовањем, понекад и најтежим (баш као што је приказано у „Истеривачу ђавола“ Вилијема Фридкина) отерали зло до самих врата пакла, али не и преко његовог прага. С друге стране, поменута драматуршка матрица ових прича има врло разнолика социјална и психолошка тумачења. Свакако најегзотичније јесте оно које појаву демонске опседнутости види као метафору за пубертетске промене и сходно њима, сукобе са околином, најпре са родитељима, а онда и са читавим светом. У том смислу су филмаџије у своја дела уметнуле својеврсну провокацију, пошто су малолетнички проблеми, гледани управо од публике која је најприсутнија у биоскопима, оне адолесцентне, њој и те како привлачни. Провоцира се и друштвени статус младости, која је по претпоставци увек ратоборно против стега друштва и породице. Бунт је демон у њеној поседнутој души. Промене на телу и дивљи напади беса, који у овој или оној мери карактеришу хормонским бујицама диктирани преображај тела и духа током пубертета, у овим филмовима су послужили као атрактивна анамнеза тока демонске опседнутости. Дакле, заправо, и у том сегменту су метафора пубертета. Нагли и агресивни преображај је неретко толико радикалан и буран да делује као опседнутост злим силама и „оболелог“ доводи до стања непрепознатљивости чак и у очима сопствених родитеља. То је и метафора за исконски страх родитеља да им потомство не падне под лош утицај, што у овом контексту свакако симболишу демонске силе. Млади са побеснелим хормонима, као кошмарни усуд својих родитеља на филму су представљени жртвама демонског опседања душе, на велико задовољство тинејџера који овакву врсту бунта против родитељске доминације доживљавају као узбудљиви одушак. И то у толикој мери да су велики број филмова који се баве третманом ове теме, с обзиром да су најбројнији посетиоци биоскопа, претворили у наслове непресушног комерцијалног потенцијала.

ЗАМКЕ ИНТЕРНЕТА Ништа мање забавна нису ни тумачења популарности ових филмова окренута социјално-политичком контексту, у оквиру којега су поједини успешни филмови настали. Тако, рецимо, помињани хит Вилијема Фридкина, „од којега је све почело“, неки социолози објашњавају као одбрамбену реакцију на појаву новог таласа феминизма и популаризације такозване контракултуре (лоши утицаји). Данашњи филмови са ђаволима у телу младог човека последица су других друштвених околности у којима је застрашујући потенцијал погрешних утицаја на младост присутан у спаваћим собама адолесцената, у виду интернета. Светска компјутерска мрежа и све њене замке су, дакле, данашњи опседајући демон. Није тешко назрети разлоге за страх од ове „звери“. Интернет заиста може да буде најмоћнији ђаволов демонски слуга, чије је опседање душа младих много успешније него што је до сада дочарао иједан филм, а изгледа и стварност и њене наводно истините приче на ову тему. Наравно, на крају или почетку, свеједно, постоји и доминантни религијски мотив за овакве филмове. У било којем времену и друштвеном контексту да су снимани овакви филмови, најприближније истини је да су управо настајали из религиозних намера. Јер ако постоје демони и Сотона као њихов господар, онда мора да постоји и Бог против кога се они боре. Онда постоји и религија и њени учени земаљски заштитници. Тако у форми нешто агресивније бајке прича о истеривању ђавола и демона јесте заправо метафора борбе добра и зла у религиозном контексту. По драматургији ових филмова, свештеник је симбол тријумфа религије и добра над злом, а тај је тријумф често извојеван херојским саможртвовањем свештеника који у бурном и опасном ритуалу истеривања ђавола бива принуђен да ишчупа демона из тела и ума његове жртве и да га прими у себе, а онда и да се убије како би коначно савладао ривала. Његово је жртвовање доказ над доказима да изнад световног као доминирајући, ипак постоји духовни свет, зарад којега се ваља жртвовати. Можда делује апсурдно да се филмска индустрија као средина без заблуда око моралних, религиозних или било каквих других начела, на овај начин, макар и посредно, залаже за доказивање истина и вредности вере. Али је тако. Филмови о истеривању демона и ђавола су a priori религиозни, и то у сваком позитивном смислу ове идеје. Ефекат ових филмова је огроман и најбољи међу њима су успевали да у тој мери поврате веру „стада“ да су у данима њихове популарности цркве напрасно постајале пуније. Од страха од Бога или демона?
[/restrictedarea]