Да будемо увек људи!

У Кућанцима на 100-годишњицу рођења патријарха Павла

Пише Биљана Живковић

Никада Срби нису ходали трновитијом стазом него у време патријарха Павла, и у исто време, никада нису имали већег молитвеника и духовног пастира пред Богом, још од епохе Немањића и Светог Саве

На Дан Светог апостола Павла, педесеторо походника из Београда (међу којима и „Печатов“ репортер) посетило је Кућанце, родно село патријарха Павла, где је тог празничног дана, пред бројним Србима, говорио парохијски свештеник Драган Гаћеша. Из наше престонице су се носили славски колач, свећа и Часни крст из Јерусалима. Међу походницима је било деце, младића, девојака и старијих. Највише је, како за себе кажу, духовне деце Павлове. Предводио их је Зоран Вучић из Издавачког фонда Српске патријаршије.
Ове године, у организацији Вазнесењске цркве, под старешинством свештеника Арсенија Арсенијевића, уприличен је сусрет за памћење − Срба из Кућанаца и из матице.
[restrictedarea] Из пепела и рушевина поново је изграђена и обновљена српска светиња у Кућанцима. Испред свеже омалтерисане сеоске цркве, посвећене апостолима Петру и Павлу, чекали су нас нестрпљиво од раног јутра − наши сународници. Повод је обележавање стогодишњице од рођења патријарха српског Павла. Десило се управо онако како је то, пре тачно годину дана, пожелео сада већ умировљени владика Сава Јурић. Са ентузијазмом и искреном жељом да помогне у обележавању јубилеја, одазвао се новопостављени владика славонски Јован Ћулибрк са комплетним свештенством епархије. А сусрет је био у духу личности српског патријарха Павла − скроман, искрен, радостан и изнад свега, топао и људски.
Цркву Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, изграђену 1680, срушила је Туђманова солдатеска на Светог Николу 1991. Знали су рушитељи да је то светиња у којој је крштен српски патријарх Павле. Годинама је била разорена и пуста. Тек 2012. освештани су темељи. Прошле године је храм изидан од цигле и укровљен. Светиња у Кућанцима сада је добила омалтерисану фасаду. Унутрашњост, делимично омалтерисаних зидова, нема фрескописа, иконостаса, јелеја, изидан је само простор за олтар.

EПОХА ВЕЛИКОГ ДУХОВНИКА Тачно пре 100 година, у овој цркви је крштен тек рођени Гојко Стојчевић, дечак из скромне српске породице, који је касније прославио не само ово славонско село него и сав српски нaрод! Време патријарха Павла било је тегобно време ратова и болних искушења. Ипак, као да нам је са њим било све лакше, некако смо несреће и неправде боље уз њега подносили. Никада Срби нису ходали трновитијом стазом, и у исто време, никада нису имали већег молитвеника и духовног пастира пред Богом, још од епохе Немањића и Светог Саве.
После литургије, свештеник Драган уручио је захвалницу Надежди Стојчевић Кнежевић, братаници патријарха Павла, која је сеоској цркви поклонила 10 хиљада евра. Сада ће се имати за малтерисање, декорисање унутрашњости, за увођење инсталације, за Часну трпезу цркве и друге радове.
„Од прошле године много тога је урађено на цркви. Следе финији радови, фрескописање, израда иконостаса… Окупљање Срба на Павловдан у Кућанцима је постало традиција. Колико то значи нама Србима који живимо у овом делу Хрватске, сувишно је да говорим. Довољно је да вам кажем да са великом жељом чекамо овај дан да нам поново дођу наши сународници из Србије. Владика Јован Ћулибрк је дао благослов да сваке године на Павловдан у Кућанцима буде свеопшти Сабор Срба. Можда ће управо Сабор бити нови мотив, нова снага да Срби почну да се враћају у Славонију. Овде сам свештеник четири године. Када сам стигао, било је 200 српских породица које су примале свештеника. Данас је остало свега 180 наших кућа. Иначе, годишње овде умре око 15 Срба, а роди се једно или двоје деце“, говори нам протојереј.
„Плашим се да помислим да, за деценију или две, Срби могу да ишчезну са ових простора, уколико се млади и бројне протеране породице не буду вратили у свој завичај. Велику наду полажемо у владику Јована, који не крије жељу да учини све што је у његовој моћи да се Срби мотивишу на повратак, на рађање, на постојање, на очување свог корена и идентитета. Тешко је стање у целој Славонији, овде су угашене све фирме и пољопривреда, која је стуб ширег подручја. Уколико искрсне неки посао, наш народ је у неравноправном положају у односу на већинско хрватско становништво и тешко је православцу да уоште дoбије запослење. Последњих година има неких помака у односима локалне власти према Србима. Позитиван пример је добра сарадња са начелником општине Магаденовац, Стјепаном Живковићем, који је донирао нашој цркви у Кућанцима око 50 хиљада евра. Тај гест локалних власти охрабрује и Србе и свештенство СПЦ у Славонији. Ипак, још много тога треба учинити у Хрватској да би се Срби осећали спокојније. У селу служим сваке недеље и празника − нажалост, нема довољно српских свештеника у Хрватској. Живим у Слатини и опслужујем још седам парохија у Славонији. Наше су парохије веома скромне јер нема Срба. Не враћају се. Оно што је остало су старци и када њих не буде, питам се колико ће нас остати у овом делу Хрватске. Данас је диван дан за све Србе из Кућанаца, јер осим прославе црквене славе, 100-годишњице рођења патријарха Павла, сусрета са нашим народом из матице, десиће се, после дуго времена, и једно крштење. То је за све нас истинска радост. Дај Боже да се Срби почну враћати на своја опустела огњишта, дај Боже да се славонски и сви Срби сложе, умноже и обоже“, благосиља јереј Драган.
Мештани га веома поштују. Отац Драган је, иначе, родом из Славоније и како каже, на посебан начин је везан за ову парохију.
„Можда није лако бити православни свештеник у Славонији, али је управо због отежавајућих околности узвишеније.“
Родна кућа патријарха Павла удаљена је стотинак метара од цркве. Док са свештеником корачамо одатле према кући, придружује нам се и група мештана.
„Док је наш Павле ходао земљом, водила нас је истинска Христова љубав, очинска брига и дубока, несаломива светосавска вера. И дирљива скромност којом је пленио. Од њега смо учили. Знали смо којим нас путем води и ишли смо за њим са пуно поверења и поштовања“, казује Гојко Ћосић из Црквеног одбора.
Гојко вели да су његова двојица синова са својим породицама остала у селу. Донедавно је било преко 300 Срба, данас их је око 200. У селу живи 2 000 Хрвата. Око 30 српских кућа сада празнином зјапи.

ГАСЕ СЕ СРПСКА ОГЊИШТА Од Милана Марковића сазнајемо да у оближњем Крунослављу има око 130 српских домаћинстава са око 300 православних душа. Милан отвара капију дворишта породице Стојчевић.
„Учио је све нас Србе да будемо људи и онда када су се сва зла света окомила на нас. И када смо као народ били несхваћени, када смо преживљавали праву агонију која, нажалост, још траје. Јер Срби се у Славонију не враћају. Наша села одумиру. Гасе се српска огњишта“, казује нам Марковић, такође члан Црквеног одбора, док нас уводи у двориште родне куће патријарха Павла.
Са леве стране дворишта, скромна, приземна, стара славoнска кућа. И она самује. Мештани нам казују да је давно порушен већи део старе Гојкове родитељске куће. А на том месту изграђена је постојећа, коју сви зову родном кућом. Под у предњем делу је земљани.
У средини дворишта је бетонирана стазица. У десном углу, у близини капије, једино што је остало из времена рођења Гојка Стојчевића − стари бунар. На бунару матална канта, о стари ланац окачена. Поред бунара од смеђе цигле, са леве стране, стасава јабука петровача.
„Шездесетих година, неко од Стојчевића је продао родитељско имање патријарха Павла. По благослову владике Саве славонског, пре пет година Милија Костић из Чачка откупио га је и даровао га Славонској епархији. Докупљено је и нешто околног земљишта. У плану је реконструкција куће“, прича нам Милан.
Дошло је време за крштење. Тога дана крштена је мала Александра.
Крећемо ка Западној Славонији и прелепом манастиру Ораховица из 15. века. Тамо нас је водио свештеник Јован Шаулић из Мединаца. Запалисмо свеће у нашем манастиру, смештеном на обронцима Папука, у загрљају столетних борова и јела. Поред некада веома богатог манастира, посвећеног Светом Николи, протиче бистар поток. Од свештеника Јована дознасмо да у близини постоје још три опустела српска манастира.
„Све српске манастире и цркве у Славонији треба обновити и живу веру нашем народу вратити“, вели времешни свештеник.
Показује нам богати иконостас. Палимо свеће. Посматрамо старе и потамнеле фреске… Улазимо у пусте конаке…
Поводом стогодишњице од рођења патријарха Павла уприличен је културни програм у Кућанцима. Све у част лепоте православља. Организована је и манифестација „Дани српске националне мањине“. Окупљали су се Срби са свих страна Славоније.
Уследила је вечерња служба. Пуна је црква народа. Гласови се сливају у молитвену реку.
Дошло је и време за растанак са Кућанцима, до следеће године. Домаћини нас испраћају. Дуго им одмахујемо кроз прозоре.
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. да будемо људи – да! Али шта рећи за оне који пристају на статус мањине на сопственој земљи и настављају по старом срљати у неки нови ужас?

  2. Kako moze da se napise da od Nemanjica i Svetog Save do patrijarha Pavla nismo imali vece molitvenike pred Bogom. Velike duhovnike i molivenike smo imali, samo dva da pomenem, na cija imena mozemo samo da utihnemo, da se prekrstimo i zahvalimo Bogu sto nam ih je dao kao nase pastire: vladika Nikolaj zicki i ohridski, i patrijarh Varnava. Ima ih jos mnogo, ali mi nismo u znanju i znacaju svih iz te grupe. Imamo i danas velike duhovnike po manastirima o kojima se ne govori, jer su oni u stalnoj molitvi pred Bogom za svoj srpski muceni narod.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *