Briselski kazačok

Da li je Aleksandar Vučić poklekao pred nepristojnim zahtevom EU, ili je uspeo da odbrani naš državni interes koji se sastoji u (što većem) izvozu naših poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, dok je i Briselu koji od nas traži da radimo protiv sopstvenog interesa dao taman toliko da ne mogu (javno) da ga napadnu?

Piše Nikola Vrzić

Kada je, u utorak 19. avgusta, premijer Srbije Aleksandar Vučić obilazio radove na raščišćavanju Obrenovca posle kataklizmičke majske poplave, obišao je i Osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj“ za čiju je obnovu Evropska unija izdvojila 160 hiljada evra. Ova škola je prvi objekat čija obnova posle poplave započinje zahvaljujući EU sredstvima, te se uz Vučića u njoj našao i Oskar Benedikt, zamenik šefa EU delegacije u Srbiji, i bila je to dobra prilika, pa je tako i iskorišćena, za stvaranje pozitivne slike o našim solidarnim prijateljima iz briselske unije. Međutim, ono što je u javnosti predstavljeno kao priča o EU solidarnosti ubrzo se ispostavilo kao priča o EU licemerju. U fiskulturnoj sali devastirane škole, naime, potvrdio je to sam Vučić u petak na konferenciji za novinare, Benedikt mu je uručio unijin ed-memoar u kojem se od siromašne Srbije zahteva da ne zarađuje na izvozu u Rusiju zato što da zaradi na njemu – izvozu – trenutno ne može ni EU.
[restrictedarea]

ED-MEMOAR Kratko o tom licemerju. Licemeran je bio već i sam gest; ed-memoar je mogao da bude uručen bilo kad i bilo gde, ali su EU činovnici doneli briljantnu odluku da nam ga uruče baš u Obrenovcu, u školi čiju obnovu pomažu, što je simboliku zahteva za uzvratnom solidarnošću, to jest kontrauslugom čija je cena inače nemerljivo veća od onih 160.000 evra, odvelo u račundžijski prezir i ponižavanje onoga kome je zahtev baš tada i baš tu, u Obrenovcu, uručen. Dok se dodatno licemerje razotkriva čim se podsetimo da EU ne samo što nam nije pomagala da u Rusiji zaradimo dok je i sama to mogla (zbog čega bi njen sadašnji zahtev za solidarnošću i imao nekakvog smisla) nego od nas formalno traži i da raskinemo svoj sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom u nekoj fazi naših EU integracija, kao što je uostalom već zatražila od Crnogoraca.
Uzgred budi rečeno, ovaj je ed-memoar još jedno u nizu dragocenih svedočanstava o pravoj prirodi EU, koja se razotkrila tokom proteklih, burnih desetak meseci. Nakon što smo, zahvaljujući kijevskom Majdanu, saznali da put u EU zapravo nije dobrovoljan, već će onaj ko pokuša da sa njega skrene biti smenjen čak i krvavim nacističkim pučem ako ne može drugačije, kao Viktor Janukovič, briselsko miniranje „Južnog toka“ a sada i našeg izvoza u Rusiju otkrivaju i da je EU organizacija koja radi i direktno protiv našeg (i ne samo našeg, ali nije to sad tema) i ekonomskog i državnog interesa. I toliko o tom našem strateškom partneru i prijatelju iz Brisela.
Vučićeva reakcija na ed-memoar zbunila je njegove autore, nenavikle da se postojanje takvih papira deli s javnošću; zbunjenost se očitala u tome što nisu imali komentara (u EU predstavništvu u Srbiji) i „nisu znali (u Evropskoj komisiji u Briselu) šta je srpski premijer imao na umu“ kada je iz vlade Srbije u četvrtak 21. avgusta za petak 22. avgust najavljena Vučićeva konferencija za novinare na kojoj će javno govoriti o „demaršu Evropske unije“. Pri čemu treba imati u vidu i da ovakva Vučićeva reakcija – posle koje će u Briselu svakako makar još jednom razmisliti pre nego što nam pošalju sledeći ed-memoar ili demarš jer bi i taj mogao da im bude objavljen u lice – nije bila ishitrena i izazvana ponižavajućim načinom na koji mu je ed-memoar uručen; uručen je u utorak, a reakcija je usledila čitava dva dana kasnije, u četvrtak.
Ova je rukavica u lice Briselu, ipak, samo manje važan deo čitave priče jer predstavlja reakciju na onaj nepristojni gest iz Obrenovca. Onaj važniji pak deo priče, a to je Vučićev odgovor na EU zahtev da probušimo sopstveni džep, moguće je ispravno sagledati tek kada se sagleda šira slika stvarnosti koja nas nemilosrdno okružuje. Ukratko: ekonomija nam je na rubu sloma; vojsku skoro da više nemamo; imamo latentnu pretnju nestabilnošću na Kosmetu, na jugu Srbije, u Raškoj oblasti, u Vojvodini; imamo i društvenu elitu i strukture vlasti izbušene kolaboracionistima nedićevsko-ljotićevskog tipa, i vladajuću stranku čija je ideološka kohezija toliko snažna da bi se stranka verovatno raspala da 2012. nije došla do vlasti, i povrh svega toga ukrajinski rat evroatlantista protiv Rusije koji se vodi, takoreći, i na našim granicama. Drugim rečima, manevarski prostor za delovanje u skladu sa našim interesima i željama sveden je, realno, na nivo koji je opasno blizu minimalnog, sve i ako namera da taj prostor bude veći zaista postoji.

VUČIĆEV ODGOVOR Dakle, Vučićev odgovor. Anonimni izvor agencije „Tanjug“ iz Evropske komisije (što je obično šifra za nekog od brojnih portparola) rekao je da je „Vučićeva izjava da će se Srbija pridržavati preporuka Evropske unije i da neće podsticati izvoz hrane u Rusiju nešto što zaslužuje pohvalu“. Zaista, Vučić i jeste izgovorio da će se „Srbija ponašati u skladu sa preporukom EU i neće davati nikakve dodatne subvencije za izvoz na rusko tržište, jer su evrointegracije naš cilj“. Znači li to da je Vučić zaista poklekao pred briselskim džeparoškim zahtevom? Jer briselsko zadovoljstvo ovim povodom može da bude izazvano samo našim nezadovoljstvom; takvo nam je, naime, prijateljstvo.
Nije, međutim, tako jednostavno, a da zaista nije tako jednostavno, svedoči i nastavak izjave „Tanjugovog“ sagovornika iz EK, koji je dodao da će „zvaničan stav Evropske komisije biti formulisan nakon uvida u ceo sadržaj Vučićeve konferencije za novinare i analize njegovih reči“. Što će reći da ćemo, ako ne pre, imati da ga pročitamo za mesec i po dana, kada bude predstavljen redovan godišnji izveštaj o napretku Srbije u njenim evrointegracijama, koji će i ove godine predstavljati zanimljivo štivo.
Ponešto, ipak, možemo da zaključimo i pre objavljivanja tog izveštaja, a to ćemo najlakše učiniti ako Vučićevu izjavu ukrstimo sa onime što je Unija od njega zatražila. Pre svega, treba imati u vidu da – iako nije reč o demaršu već o ed-memoaru koji predstavlja lakšu formu iznošenja primedbi i zahteva – evropska pretnja sadržana u njemu nije bezazlena, o čemu svedoče i teške reči i pretnje ispisane u dokumentu („EU bi upotrebu takvih instrumenata pod takvim uslovima smatrala neprijateljskom i nefer… Takođe, to bi uticalo na naš cilj da intenziviramo našu razmenu i investicione veze…“). Što se zahteva tiče: „Mi tražimo od Srbije da se suzdrži od podrške ili ohrabrivanja izvoza proizvoda koji su pali pod rusku trgovinsku zabranu… Pozivamo Srbiju da se uzdrži od korišćenja bilo kakvih vladinih mera koje bi podržale nove trgovinske aktivnosti, poput izvoznih subvencija, kredita i garancija ili bitnog povećanja srpskog izvoza u Rusiju.“ Dakle: od svega što je od nas zatraženo, a zatraženo je da se suzdržimo od svih aktivnosti koje bi vlada mogla da preduzme da bi izvoz u Rusiju bio veći nego što jeste („… to refrain from using any Government measures to support new trading activities…“) pri čemu su izvozne subvencije navedene samo kao jedan od primera tih mera, Vučić im je popustio samo u pogledu tih izvoznih subvencija. A i tu ostaje pitanje da li su subvencije uopšte i planirane (zašto bi se subvencionisalo nešto što ima sigurnu prodaju?!) i da li za njih ima novca u našem ionako nategnutom budžetu. Štaviše, govoreći o našem sramotno niskom nivou poljoprivredne proizvodnje (više od polovine hrane mi uvozimo) najavio je dodatne subvencije za proizvodnju hrane, što bi, uz primenu svih ostalih mera koje bi vlada mogla da preduzme zarad dubljeg prodora na rusko tržište a kojih se Vučić nije javno odrekao, na kraju trebalo da rezultira povećanjem našeg izvoza u Rusiju. Tako da je, zapravo, konačni zaključak sasvim suprotan onom prvom, te se odricanje od dodatnih izvoznih subvencija zapravo može shvatiti tek kao pružanje izvesnog zadovoljenja briselskim džeparošima, taman tolikog da mogu da kažu da su dobili nešto od onoga što su tražili, čime se izbegava ulaženje u otvoreni sukob za koji sada, nažalost, nemamo snage sve i ako ga želimo, a želimo ga svakako u onoj meri u kojoj taj sukob predstavlja borbu za naše umesto za tuđe interese koji su našima suprotstavljeni.

MINSK I REAKCIJE Budućnost Vučićevog briselskog kazačoka, tog pokušaja traženja našeg puta u sukobu evroatlantskog Zapada i Rusije, međutim, makar koliko od naše snalažljivosti, istrajnosti i državotvorne svesti, zavisiće i od raspleta tog sukoba. Hoće li se završiti ruskim mirom, ili američkim ratom? Sastanak u Minsku predsednika Rusije Vladimira Putina sa Petrom Porošenkom, kraljem čokolade koga su Amerikanci proizveli u predsednika onoga što je ostalo od Ukrajine a toga je sve manje, doneo je – rečima glavnog urednika radija „Dojče vele“ za Evropu Inga Mantojfela – „tračak nade“ da će se do nekakvog mirnog rešenja možda doći; sličnu je ocenu dao i Leonid Slutski, funkcioner ruske Državne dume, rekavši da sastanak „pruža nadu da će se pregovorima rešiti svi problemi“, a čak je i Porošenko – u razgovoru koji je posle Minska vodio sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel – rekao da rezultat sastanka „može da postavi temelj za mirno rešenje u Donbasu“, pri čemu treba imati u vidu da je samo nekoliko dana ranije, u intervjuu za nemačku državnu televiziju ARD, Merkelova izjavila da je, za ukrajinsku krizu, „samo političko rešenje moguće. Za ovaj konflikt neće biti vojnog rešenja“. Ovaj njen, a i Porošenkov stav svoj pravi značaj pak dobijaju tek kada se stave u kontekst onoga što je, posle pomirljive izjave Merkelove, rekao Aleksandar Turčinov, predsednik ukrajinskog parlamenta: „Ne verujem da je moguće postići rezultate diplomatskim putem. Samo Nacionalna garda može da zaustavi ovaj rat, dobijajući ga.“ A Turčinovljev saborac (zajedno su ove srede napustili stranku Julije Timošenko) Arsenij Jacenjuk, ukrajinski premijer i vatreni zastupnik evroatlantske želje za ratom u sopstvenoj zemlji, za razliku od Porošenka sastanak u Minsku je nazvao „besplodnim“. Ipak, još se čeka zvaničan stav onih koji su, uz „j…š EU“, Ukrajinu i zapalili na žalost i Rusije i Evropske unije, dakle, Amerikanaca; oni se, do zaključenja ovog broja „Pečata“ a to će reći dvadesetak sati pošto su razgovori u Minsku završeni bez njihovog učešća (za razliku od EU) nisu oglasili, što je predugo da ne bi imalo nekakvo značenje. Indikativnim se, ipak, može smatrati stav, izgovoren na Si-En-Enu, Heder Konli iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, koja je moguće mirovne pregovore odbacila kao Putinovu „taktiku odugovlačenja“ tokom kojega bi – odugovlačenja – dodatno naoružao donbaske ustanike. Ovo se, opet, savršeno naslanja na tvit tvrdnju Džefrija Pajeta, aktuelnog američkog ambasadora u Ukrajini, da kolone ruskih tenkova i oklopnih vozila ulaze u Ukrajinu i sprovode kontraofanzivu, te iz svega, valjda, treba izvući zaključak da ne treba nastaviti pregovore nego ratnu ofanzivu.
Za nas je, ipak, u ovom trenutku mnogo važniji nemački od američkog stava, koji je uostalom potpuno jasan. Zašto nam je važniji? Ne samo zato što je Nemačka najvažniji faktor u Evropskoj uniji a Evropska je unija naš (avaj) strateški cilj već i zato što je upravo Nemačka u poslednjih nekoliko meseci iznenada počela da iskazuje značajno veće interesovanje za Zapadni Balkan, uočljivo već i po učešću kancelarke Merkel na samitu šefova država Zapadnog Balkana 15. jula u Dubrovniku i na Konferenciji o Zapadnom Balkanu koja se u Berlinu održava ovog četvrtka, 28. avgusta.
E, sad, za razliku od američke žudnje za krvlju Merkelova je, citirasmo je, rekla da je u Ukrajini „samo političko rešenje moguće“, a istovremeno se založila i za rešenje ukrajinske krize „koje neće štetiti Rusiji“, dodala da EU želi „razumne odnose“ s Moskvom i čak navela – nasuprot Jacenjukovim i Turčinovljevim vapajima da Ukrajina istovremeno uđe u EU i u NATO – da, ukoliko bi se Ukrajina opredelila za pridruživanje Evroazijskoj uniji sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, EU ne bi od toga pravila „veliko pitanje“.
Ipak, bez obzira na ove ohrabrujuće signale, ostaje velika nedoumica na koju će se stranu, u svom kolebanju između ruskog mira i američkog rata, okrenuti Nemačka. Jer ćemo sa takvom Nemačkom u svojoj evropskoj budućnosti, koja je nastavljena već ovog četvrtka, i mi imati posla.
[/restrictedarea]