Бриселски казачок

Да ли је Александар Вучић поклекао пред непристојним захтевом ЕУ, или је успео да одбрани наш државни интерес који се састоји у (што већем) извозу наших пољопривредних производа у Русију, док је и Бриселу који од нас тражи да радимо против сопственог интереса дао таман толико да не могу (јавно) да га нападну?

Пише Никола Врзић

Када је, у уторак 19. августа, премијер Србије Александар Вучић обилазио радове на рашчишћавању Обреновца после катаклизмичке мајске поплаве, обишао је и Основну школу „Јован Јовановић Змај“ за чију је обнову Европска унија издвојила 160 хиљада евра. Ова школа је први објекат чија обнова после поплаве започиње захваљујући ЕУ средствима, те се уз Вучића у њој нашао и Оскар Бенедикт, заменик шефа ЕУ делегације у Србији, и била је то добра прилика, па је тако и искоришћена, за стварање позитивне слике о нашим солидарним пријатељима из бриселске уније. Међутим, оно што је у јавности представљено као прича о ЕУ солидарности убрзо се испоставило као прича о ЕУ лицемерју. У фискултурној сали девастиране школе, наиме, потврдио је то сам Вучић у петак на конференцији за новинаре, Бенедикт му је уручио унијин ед-мемоар у којем се од сиромашне Србије захтева да не зарађује на извозу у Русију зато што да заради на њему – извозу – тренутно не може ни ЕУ.
[restrictedarea]

ЕД-МЕМОАР Кратко о том лицемерју. Лицемеран је био већ и сам гест; ед-мемоар је могао да буде уручен било кад и било где, али су ЕУ чиновници донели бриљантну одлуку да нам га уруче баш у Обреновцу, у школи чију обнову помажу, што је симболику захтева за узвратном солидарношћу, то јест контрауслугом чија је цена иначе немерљиво већа од оних 160.000 евра, одвело у рачунџијски презир и понижавање онога коме је захтев баш тада и баш ту, у Обреновцу, уручен. Док се додатно лицемерје разоткрива чим се подсетимо да ЕУ не само што нам није помагала да у Русији зарадимо док је и сама то могла (због чега би њен садашњи захтев за солидарношћу и имао некаквог смисла) него од нас формално тражи и да раскинемо свој споразум о слободној трговини са Русијом у некој фази наших ЕУ интеграција, као што је уосталом већ затражила од Црногораца.
Узгред буди речено, овај је ед-мемоар још једно у низу драгоцених сведочанстава о правој природи ЕУ, која се разоткрила током протеклих, бурних десетак месеци. Након што смо, захваљујући кијевском Мајдану, сазнали да пут у ЕУ заправо није добровољан, већ ће онај ко покуша да са њега скрене бити смењен чак и крвавим нацистичким пучем ако не може другачије, као Виктор Јанукович, бриселско минирање „Јужног тока“ а сада и нашег извоза у Русију откривају и да је ЕУ организација која ради и директно против нашег (и не само нашег, али није то сад тема) и економског и државног интереса. И толико о том нашем стратешком партнеру и пријатељу из Брисела.
Вучићева реакција на ед-мемоар збунила је његове ауторе, ненавикле да се постојање таквих папира дели с јавношћу; збуњеност се очитала у томе што нису имали коментара (у ЕУ представништву у Србији) и „нису знали (у Европској комисији у Бриселу) шта је српски премијер имао на уму“ када је из владе Србије у четвртак 21. августа за петак 22. август најављена Вучићева конференција за новинаре на којој ће јавно говорити о „демаршу Европске уније“. При чему треба имати у виду и да оваква Вучићева реакција – после које ће у Бриселу свакако макар још једном размислити пре него што нам пошаљу следећи ед-мемоар или демарш јер би и тај могао да им буде објављен у лице – није била исхитрена и изазвана понижавајућим начином на који му је ед-мемоар уручен; уручен је у уторак, а реакција је уследила читава два дана касније, у четвртак.
Ова је рукавица у лице Бриселу, ипак, само мање важан део читаве приче јер представља реакцију на онај непристојни гест из Обреновца. Онај важнији пак део приче, а то је Вучићев одговор на ЕУ захтев да пробушимо сопствени џеп, могуће је исправно сагледати тек када се сагледа шира слика стварности која нас немилосрдно окружује. Укратко: економија нам је на рубу слома; војску скоро да више немамо; имамо латентну претњу нестабилношћу на Космету, на југу Србије, у Рашкој области, у Војводини; имамо и друштвену елиту и структуре власти избушене колаборационистима недићевско-љотићевског типа, и владајућу странку чија је идеолошка кохезија толико снажна да би се странка вероватно распала да 2012. није дошла до власти, и поврх свега тога украјински рат евроатлантиста против Русије који се води, такорећи, и на нашим границама. Другим речима, маневарски простор за деловање у складу са нашим интересима и жељама сведен је, реално, на ниво који је опасно близу минималног, све и ако намера да тај простор буде већи заиста постоји.

ВУЧИЋЕВ ОДГОВОР Дакле, Вучићев одговор. Анонимни извор агенције „Танјуг“ из Европске комисије (што је обично шифра за неког од бројних портпарола) рекао је да је „Вучићева изјава да ће се Србија придржавати препорука Европске уније и да неће подстицати извоз хране у Русију нешто што заслужује похвалу“. Заиста, Вучић и јесте изговорио да ће се „Србија понашати у складу са препоруком ЕУ и неће давати никакве додатне субвенције за извоз на руско тржиште, јер су евроинтеграције наш циљ“. Значи ли то да је Вучић заиста поклекао пред бриселским џепарошким захтевом? Јер бриселско задовољство овим поводом може да буде изазвано само нашим незадовољством; такво нам је, наиме, пријатељство.
Није, међутим, тако једноставно, а да заиста није тако једноставно, сведочи и наставак изјаве „Танјуговог“ саговорника из ЕК, који је додао да ће „званичан став Европске комисије бити формулисан након увида у цео садржај Вучићеве конференције за новинаре и анализе његових речи“. Што ће рећи да ћемо, ако не пре, имати да га прочитамо за месец и по дана, када буде представљен редован годишњи извештај о напретку Србије у њеним евроинтеграцијама, који ће и ове године представљати занимљиво штиво.
Понешто, ипак, можемо да закључимо и пре објављивања тог извештаја, а то ћемо најлакше учинити ако Вучићеву изјаву укрстимо са ониме што је Унија од њега затражила. Пре свега, треба имати у виду да – иако није реч о демаршу већ о ед-мемоару који представља лакшу форму изношења примедби и захтева – европска претња садржана у њему није безазлена, о чему сведоче и тешке речи и претње исписане у документу („ЕУ би употребу таквих инструмената под таквим условима сматрала непријатељском и нефер… Такође, то би утицало на наш циљ да интензивирамо нашу размену и инвестиционе везе…“). Што се захтева тиче: „Ми тражимо од Србије да се суздржи од подршке или охрабривања извоза производа који су пали под руску трговинску забрану… Позивамо Србију да се уздржи од коришћења било каквих владиних мера које би подржале нове трговинске активности, попут извозних субвенција, кредита и гаранција или битног повећања српског извоза у Русију.“ Дакле: од свега што је од нас затражено, а затражено је да се суздржимо од свих активности које би влада могла да предузме да би извоз у Русију био већи него што јесте („… to refrain from using any Government measures to support new trading activities…“) при чему су извозне субвенције наведене само као један од примера тих мера, Вучић им је попустио само у погледу тих извозних субвенција. А и ту остаје питање да ли су субвенције уопште и планиране (зашто би се субвенционисало нешто што има сигурну продају?!) и да ли за њих има новца у нашем ионако натегнутом буџету. Штавише, говорећи о нашем срамотно ниском нивоу пољопривредне производње (више од половине хране ми увозимо) најавио је додатне субвенције за производњу хране, што би, уз примену свих осталих мера које би влада могла да предузме зарад дубљег продора на руско тржиште а којих се Вучић није јавно одрекао, на крају требало да резултира повећањем нашег извоза у Русију. Тако да је, заправо, коначни закључак сасвим супротан оном првом, те се одрицање од додатних извозних субвенција заправо може схватити тек као пружање извесног задовољења бриселским џепарошима, таман толиког да могу да кажу да су добили нешто од онога што су тражили, чиме се избегава улажење у отворени сукоб за који сада, нажалост, немамо снаге све и ако га желимо, а желимо га свакако у оној мери у којој тај сукоб представља борбу за наше уместо за туђе интересе који су нашима супротстављени.

МИНСК И РЕАКЦИЈЕ Будућност Вучићевог бриселског казачока, тог покушаја тражења нашег пута у сукобу евроатлантског Запада и Русије, међутим, макар колико од наше сналажљивости, истрајности и државотворне свести, зависиће и од расплета тог сукоба. Хоће ли се завршити руским миром, или америчким ратом? Састанак у Минску председника Русије Владимира Путина са Петром Порошенком, краљем чоколаде кога су Американци произвели у председника онога што је остало од Украјине а тога је све мање, донео је – речима главног уредника радија „Дојче веле“ за Европу Инга Мантојфела – „трачак наде“ да ће се до некаквог мирног решења можда доћи; сличну је оцену дао и Леонид Слутски, функционер руске Државне думе, рекавши да састанак „пружа наду да ће се преговорима решити сви проблеми“, а чак је и Порошенко – у разговору који је после Минска водио са немачком канцеларком Ангелом Меркел – рекао да резултат састанка „може да постави темељ за мирно решење у Донбасу“, при чему треба имати у виду да је само неколико дана раније, у интервјуу за немачку државну телевизију АРД, Меркелова изјавила да је, за украјинску кризу, „само политичко решење могуће. За овај конфликт неће бити војног решења“. Овај њен, а и Порошенков став свој прави значај пак добијају тек када се ставе у контекст онога што је, после помирљиве изјаве Меркелове, рекао Александар Турчинов, председник украјинског парламента: „Не верујем да је могуће постићи резултате дипломатским путем. Само Национална гарда може да заустави овај рат, добијајући га.“ А Турчиновљев саборац (заједно су ове среде напустили странку Јулије Тимошенко) Арсениј Јацењук, украјински премијер и ватрени заступник евроатлантске жеље за ратом у сопственој земљи, за разлику од Порошенка састанак у Минску је назвао „бесплодним“. Ипак, још се чека званичан став оних који су, уз „ј…ш ЕУ“, Украјину и запалили на жалост и Русије и Европске уније, дакле, Американаца; они се, до закључења овог броја „Печата“ а то ће рећи двадесетак сати пошто су разговори у Минску завршени без њиховог учешћа (за разлику од ЕУ) нису огласили, што је предуго да не би имало некакво значење. Индикативним се, ипак, може сматрати став, изговорен на Си-Ен-Ену, Хедер Конли из вашингтонског Центра за стратешке и међународне студије, која је могуће мировне преговоре одбацила као Путинову „тактику одуговлачења“ током којега би – одуговлачења – додатно наоружао донбаске устанике. Ово се, опет, савршено наслања на твит тврдњу Џефрија Пајета, актуелног америчког амбасадора у Украјини, да колоне руских тенкова и оклопних возила улазе у Украјину и спроводе контраофанзиву, те из свега, ваљда, треба извући закључак да не треба наставити преговоре него ратну офанзиву.
За нас је, ипак, у овом тренутку много важнији немачки од америчког става, који је уосталом потпуно јасан. Зашто нам је важнији? Не само зато што је Немачка најважнији фактор у Европској унији а Европска је унија наш (авај) стратешки циљ већ и зато што је управо Немачка у последњих неколико месеци изненада почела да исказује значајно веће интересовање за Западни Балкан, уочљиво већ и по учешћу канцеларке Меркел на самиту шефова држава Западног Балкана 15. јула у Дубровнику и на Конференцији о Западном Балкану која се у Берлину одржава овог четвртка, 28. августа.
Е, сад, за разлику од америчке жудње за крвљу Меркелова је, цитирасмо је, рекла да је у Украјини „само политичко решење могуће“, а истовремено се заложила и за решење украјинске кризе „које неће штетити Русији“, додала да ЕУ жели „разумне односе“ с Москвом и чак навела – насупрот Јацењуковим и Турчиновљевим вапајима да Украјина истовремено уђе у ЕУ и у НАТО – да, уколико би се Украјина определила за придруживање Евроазијској унији са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, ЕУ не би од тога правила „велико питање“.
Ипак, без обзира на ове охрабрујуће сигнале, остаје велика недоумица на коју ће се страну, у свом колебању између руског мира и америчког рата, окренути Немачка. Јер ћемо са таквом Немачком у својој европској будућности, која је настављена већ овог четвртка, и ми имати посла.
[/restrictedarea]