Бандерштат стварање нацистичке државе

Под фасадом „европске Украјине“, у 21. веку поново се рађа државна творевина заснована на идејама и симболима нацизма, као давно опробаном средству за заустављање „руске експанзије“

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Нова фаза „државне изградње“ и званично је започета у Украјини. Тамошње министарство унутрашњих послова договорило се о сарадњи са Десним сектором, милитантном организацијом на чијем је челу Дмитриј Јарош, човек за којим је 25. јула Москва расписала међународну потерницу путем Интерпола, због позивања чеченских сепаратиста на извршење терористичких аката на територији Русије. На то је шеф кијевског бироа Интерпола одговорио да Јарош не може бити изручен, јер је – под заштитом државе. Дакле, човек за чију организацију и идеологију чак и амерички магазин „Тајм“ каже да се „граничи са фашизмом“, налази се под заштитом украјинске државе. Како онда назвати ту државу? Да ли се и она граничи са фашизмом, нацизмом? Или је, како упозоравају бројни коментатори и са Запада и са Истока – ова граница већ пређена?

ЈАРОШЕВ УЛТИМАТУМ „Заштићени“ Јарош прошле недеље поставио је ултиматум председнику Пјотру Порошенку и министру унутрашњих послова Арсену Авакову, запретивши да ће, ако његови захтеви не буду испуњени, своје борце са донбаског фронта довести у Кијев. Претња оружаним ударом очигледно је уродила плодом: за мање од 48 сати председник и влада изашли су му у сусрет. Експресно је смењен први заменик министра полиције Владимир Јевдокимов. Њега Јарош окривљује да је умешан у убиство истакнутог „секторовца“ Александра Музичка, кога је полиција ликвидирала 24. марта ове године. Јарош се привремено примирио и после ликвидације Музичка посветио ратовању на истоку земље, где је његов специјални батаљон „Донбас“ оставио бројне крваве трагове.
Финансиран и подржан од стране одиозног губернатора Дњепропетровске области, тајкуна Игора Коломојског, Јарош сада добија прилику да у дело спроведе своје идеје. Оне су засноване на теорији и пракси Степана Бандере, ес-ес официра који је 1941. створио Независну државу Украјину, а чији су оснивачи заклетву положили директно Адолфу Хитлеру и „великом Рајху“. Можда може да зачуди веза Коломојског и Јароша – јеврејског бизнисмена и човека чија се идеологија „граничи са фашизмом“ – а посебно имајући у виду да су „неовисне“ украјинске снаге током Другог светског рата свирепо побиле на хиљаде Јевреја, али је то тек мањи део репертоара театра апсурда у овој земљи.

Како тек објаснити толику мржњу према Русима, народу по свему најближем Украјинцима? Како тумачити то што украјински националисти користе сваку историјску прилику да својој источној браћи забију нож у леђа, пактирајући са сваким ко је спреман да их подржи – од Хитлера до НАТО-а? И шта тек рећи за њихову одлучност да одбију велике финансијске и безбедносне гаранције из Москве и да, уместо мира и економског просперитета, свом народу донесу рат, разарање и патњу? Да ли је то „национални понос“, или је нешто друго посреди? Прилично јасни одговори могу се добити ако се макар мало загребе испод површине украјинског „суверенитета и демократије“. Јер, под фасадом „европске Украјине“, у 21. веку поново се рађа државна творевина заснована на бандеровским идејама и симболима неонацизма, као давно опробаном средству за заустављање „руске експанзије“. Да ли то примећују одговорни у Европи, континенту који је платио највећу цену у рату против нацизма пре седам деценија? Наравно да примећују. Да ли спречавају? Наравно да не. Да ли подржавају? Нажалост – да.
После три месеца војевања по Донбасу, са променљивим успехом, сада се Јарош вратио. Пред њим дрхте у Кијеву, о чему најбоље сведочи то што је експресно испуњена и друга тачка његовог ултиматима Порошенку: из затвора су ослобођени сви раније ухапшени припадници Десног сектора. Дакле, он је јачи од закона, полиције, тужилаштва, армије, па и од саме државе. „Ми смо заиста спремни да заведемо ред у држави. И да учинимо све да идеали револуције буду реализовани“, прокоментарисао је Јарош своју, како је рекао, „малу победу“. Његова победа је можда мала, али је пораз државе – ако се данашња власт у Кијеву може тако назвати – велики. Пред екстремистом Јарошем, који је на мајским председничким изборима освојио тек 0,7 одсто гласова, главе су погнули и шеф државе и МУП-а. О застрашеним и избезумљеним народним масама да се и не говори. Они су ове „хероје“ довели на власт путем евромајдана и противуставног државног удара. То што је за мање од пола године ионако слаба привреда потпуно колабирала и што ће, већ кроз неколико месеци, Украјином завладати хладноћа и глад, њих нису упозоравали. Не, њима су обећали светлу европску будућност, а добили су нацистичку државу „Бандерштат“ и карте у једном правцу на „источни фронт“. Хиљаде мајки са запада Украјине већ плачу за изгубљеним синовима, али је то изгледа тек почетак.
Претња разјареног Јароша и Порошенково попуштање сведоче о томе да централна власт балансира на ивици провалије. Председник и влада немају куд, до да добровољно пристану на улогу талаца Јароша, Коломојског и других снага које стоје иза њих. Није случајно Коломојски, чија се „регионална“ власт протеже од Дњепропетровска до Одесе, и кога руски експертски кругови повезују са обарањем малезијског „боинга“ 17. јула, још пре неколико недеља послао директну поруку Порошенку да пристане на поделу Украјине између њих двојице – иначе следе удари. Јарошев улитиматум само је појачао ову претњу. Јер, наоружане мобилне групе Десног сектора распоређене су у свим украјинским регионима, веома су мотивисани, идеолошки јасно усмерени и добро плаћени. Тако је и министар полиције Аваков, који је донедавно претио да ће „разоружати“ Десни сектор, прошле недеље изјавио да „веома поштује њихов допринос борби против тероризма“ и понудио да Јароша и његове људе још више укључи у званичне државне структуре.
Али, откуда Јарошу таква моћ? За то је заслужан неко још јачи од Коломојског – Служба безбедности Украјине (СБУ). Тачније, њен шеф Валентин Наливајченко, који је на овој функцији већ био од 2006. до 2010. године, у време прве владавине „наранџастих“ проамеричких снага и председника Виктора Јушченка. Дмитрија и Валентина повезује дугогодишње пријатељство, а лидер Десног сектора целу прошлу годину радио је као саветник помоћник у кабинету Наливајченка, тадашњег народног посланика из партије „УДАР Виталија Кличка“. О актуелном шефу СБУ не треба трошити посебно речи. Довољно је рећи да у његовом првом мандату на челу тајне службе, не само што је СБУ иницирала суђење Стаљину и Москви (и осуђујућу пресуду) за наводни геноцид против Украјинаца, већ је он лично поставио темеље евроатлантске стратегије Кијева и био покретач радне групе „Украјина-НАТО“. Не само због тога, његов наследник Александар Јакименко директно је прозвао Наливајченка да га је још 2001. заврбовала америчка ЦИА, док је био на месту украјинског конзула у САД. Под оптужбом да је за агенте ЦИА издвојио цео спрат у згради СБУ и омогућио им увид у тајна документа, против њега је украјинско тужилаштво 2013. покренуло истрагу. Наливајченко је, после преврата, 24. марта 2014. поново дошао на чело СБУ, а у марту је истрага против њега обустављена – као неоснована…

НЕОНАЦИСТИЧКА ДИКТАТУРА Тако ствари постају много јасније. Уз помоћ тајкуна Коломојског и тајних служби Украјине и САД-а, Јарош постаје њихова ударна песница. Не треба бити у заблуди да је он лично посебно битан играч – таквих као што су он и његова организација има доста у целом свету, укључујући сличне групе и у Русији. Међутим, само у Украјини се дешава да неонацисти са оружјем у рукама постројавају шефа државе и министра полиције. То значи да су Јарош и његове идеје сада некоме веома потребни, да је дошло њихово време. „Наставља се процес замене званичних органа реда и закона, новима. Неонацистичким, неофашистичким, деснорадикалним, нелегалним оружаним формацијама. Због чега се то ради? Искључиво због тога да би се украјинска држава, која још садржи понеке атавизме нормалне државе, претворила у потпуну, савршену и апсолутно обухваћену у свим аспектима неонацистичку расно исправну диктатуру, која ће бити издржавана новцем западних спонзора и у потпуности извршавати све њихове замисли“, објашњава Владимир Скачко, главни уредник „Кијевског телеграфа“.
Ове забрињавајуће тенденције уочавају на Западу, иако не говоре о томе често, посебно не у контексту више од 2.500 цивилних жртава, укључујући и велики број деце, колико их је, према званичној евиденцији, до сада погинуло у Донбасу од бомби кијевских војних и паравојних формација. Чак се и репортер британског Би-би-сија Дејвид Стерн ових дана осврнуо на споразум између владе у Кијеву и Десног сектора. „По свему судећи, украјинска влада направила је уговор са ђаволом, дозволивши слабо контролисаним војним формацијама да ратују на истоку земље“, сматра Стерн. И утицајни немачки недељник „Фокус“, са тиражом од преко пола милиона примерака, већ у наслову свог текста истиче: „Прљави рат у Украјини – неонацисти у служби владе“. „Батаљон ‚Азов‘ ратује против проруских устаника заједно са регуларним јединицама украјинске армије. Борци деснорадикалне јединице налазе се на истуреном положају у овом сукобу. Један од симбола батаљона је жута застава са ‚вучјом куком‘ која подсећа на кукасти крст и коју су користили немачки фашисти“, пише „Фокус“.
Дакле, ту смо. Неонацисти у служби званичног Кијева, кажу Немци. Њима бар треба веровати, они ваљда најбоље могу такве појаве да препознају. Мада, ствар је тумачења ко је ту у чијој служби и ко је коме подређен. У сваком случају, коцкице су се коначно сложиле, почев од насилног преузимања власти у фебруару, где су управо неонацистичке снаге биле у првим борбеним редовима. Не треба ићи у далеку прошлост ни да бисмо се сетили недавног, до краја никад разјашњеног, монструозног ликвидирања и спаљивања 48 мирних ненаоружаних људи у Одеси, мада поједини извори тврде да је било и више од 100 убијених. И ово зверство извршили су нацисти за које се тврди да су под контролом украјинских специјалних служби и олигарха Коломојског. Иначе, осим за Јарошем, због бројних ратних злочина, Истражни комитет РФ расписао је међународну потерницу и за Коломојским, као и за министром унутрашњих послова Аваковом. Тако је Москва јасно означила украјинску „црну тројку“. После погрома у Одеси, уследио је прави геноцид над цивилима у Донбасу, а актери су опет исти.
Сада се, очигледно предузимају последњи кораци у успостављау обећане „суверене и демократске“ државе. После успостављања тоталне пропаганде и цензуре и наметања идеологије „крви и тла“, где се сопственим грађанима одузима не само право на идентитет, културу и матерњи језик, већ и на голи живот, улази се у завршну фазу – када се легализују нацистички симболи као државни. Коначно се скоро ништа не налази на путу масовног истребљења. Исто као у време Другог светског рата када су, у сарадњи са Хитлером, украјинске „патриоте“ уништавале на десетине хиљада Јевреја, Руса, Пољака и Белоруса. Неограничено се путем масмедија пропагирају „хероји“ који су од 1941. до 1944. починили неописиве злочине против човечности. Степан Бандера, колаборациониста и нациста, само је један од њих, а припадници Јарошевог Десног сектора на велика врата увели су ову идеологију у државне структуре. Чак је и Јевгениј Перелигин, амбасадор у Италији нове, пучистичке власти, недавно гласно клицао Бандери приликом посете ректорату Универзитета у Катанији – као одговор украјинским антифашистима који су дошли да изразе негодовање. Све маске су коначно пале.

ВОЛФСАНГЕЛ Уз подршку америчких и појединих европских кругова, украјински нацисти су проценили да је сада прави тренутак да високо уздигну своја права знамења и са њима марширају на исток, као и пре седам деценија. Рецимо, грб батаљона „Азов“, о којем пишу и немачки новинари, у себи садржи рунски симбол „волфсангел“, односно „вучју куку“. Овај знак био је рани амблем Хитлерове Националсоцијалистичке немачке радничке партије (НСДАП), пре кукастог крста, а касније грб злогласне ес-ес панцер дивизије „Дас Рајх“. Данас је то грб „Азова“, кога између осталог сачињавају припадници Социјалистичконационалне партије Украјине и „Патриота Украјине“, најекстремнијих неонацистичких групација у земљи. На званичном амблему „Азова“ је и окултни симбол „Црног Сунца“, такође коришћен од стране нациста и неонациста. Ужасава чињеница да је „Азов“ под овим обележјима и са таквом идеологијом признат као званична јединица, у истом рангу као и регуларна армија. А многи би рекли да је њихов статус, заправо, много виши од војске у коју се на силу регрутују мушкарци од 18 до 60 година. Док у „Азов“ сви одлазе добровољно, са ускликом: „Слава Украјини, слава нацији“.
Међутим, и поред појединих написа у европској штампи, званичници са Запада нису се озбиљније позабавили драстичним појавним облицима нацизма у Украјини. Напротив, Кијев се прихвата као савезник и партнер ЕУ и НАТО-а. То је играње са ватром, на сличан начин како је Запад својевремено затварао очи пред немачким нацизмом, јер су у њему видели непријатеља СССР-а, односно Русије. За Москву јачање неонацизма у Украјини значи велике непријатности. Ова опасна, и Словенима свакако туђа идеологија, у самом је корену украјинског грађанског рата. Нацисти се сигурно неће смирити све док не „протерају и последњег Москаља са своје земље“, укључујући источну Украјину, односно Новоросију и, свакако, Крим. У томе и јесте кључ „украјинске браве“: ако нацизам не буде заустављен у Доњецку и Луганску, Русија ће имати рат у Севастопољу. Зато је Донбас нови Стаљинград – на којом „Бандерштат“ мора да поломи што више зуба.

_________________________________________________________________________________________

Нуклеарни материјал
Како јавља „Глас Русије“, власти Украјине повериле су Националној гарди – наоружаној формацији проистеклој из Десног сектора после пуча у Кијеву – чување „специјалне робе“, која укључује ракете носаче космичке намене и њихове делове, нуклеарни материјал, нуклеарно гориво и радиоактивни отпад.
Уредба владе, којом је тај аранжман озваничен, постављена је на сајт украјинске владе 13. августа.