Значај Сребренице за политику Запада

Пише Ана Филимонова

Теза о геноциду у Сребреници послужила је на глобалном нивоу и једном идеолошком циљу који се често превиђа. Била је потребна да би се јавно мњење заварало лажним траговима и да би се пажња одвратила од правог злочина. У августу 1995, користећи фактичку подршку УН и Запада, Хрвати су из Книнске Крајине прогнали око 220 000 Срба, убили више од 2 000 особа и сравнили са земљом српске градове

Под условима озбиљног (мада не коначног) подривања система међународних односа који је био установљен на конференцијама одржаним на Јалти и у Потсдаму, новом систему послератне трансформације јужног Балкана успостављеном уз доминантно учешће иностраног фактора недостајао је легитимитет. Теза о геноциду у Сребреници у југословенској кризи се претворила у посебан фактор који је требало да послужи задацима идеолошког утемељења и учвршћења нових стварности на Балкану.

По уверавању средстава масовног извештавања, догађаји у Сребреници представљају највећи војни злочин у Европи после Другог светског рата. Међународни трибунал за бившу Југославију је ту новинарску тврдњу претворио у „чињеницу“, која је затим добила додатну потврду пред Међународним судом правде.

У Босни и низу европских земаља почело се са предлагањем и усвајањем закона који предвиђају кривичну одговорност за „порицање чињенице геноцида коју су утврдили међународни судови“. Чему би тако нешто требало да служи ако су два стуба међународног правосуђа заиста „утврдилa“ чињеницу геноцида у Сребреници? Управо ту почињу да се нижу занимљиви „детаљи“.

ПОТКУПЉЕНИ СВЕДОЦИ Пре свега, у Хашком трибуналу чињеница геноцида била је утврђена у само једном предмету, генерала Радислава Крстића. Међутим, у предмету Р. Крстића није утврђено ко је планирао геноцид и ко га је спровео у дело. Генерал Крстић је био осуђен за саучествовање у геноциду који је осмишљен од стране непознатих лица, а при томе не знајући ништа о планирању и извођењу тог деликта.

У осталим судским процесима ниједан од оптужених није био проглашен кривим за геноцид.

Што се тиче Међународног суда правде, он се уопште није бавио околностима догађаја у Сребреници, већ се просто ослонио на „чињеницу“ коју је утврдио Хашки трибунал.

Другим речима, ни Хашки трибунал ни Међународни суд правде нису утврђивали никакве „чињенице“ о геноциду. Упркос томе, сада се о тим „чињеницама“ износе тврдње као да је у питању нешто општепознато што је (под претњом кривичног гоњења) забрањено оспоравати!

На пример, официр Војске Републике Српске Момир Николић, кога је Хашки трибунал поткупио, у свом сведочењу надахнуто је лагао описујући појединости заузимања Сребренице. Пажљиво читање његових исказа очитује бујну машту аутора и потпуни разлаз са стварношћу зато што никакви материјални докази не поткрепљују наводе које износи.

„Босански Срби су заузели Сребреницу 11. јула увече“, каже Николић. „Одлука о уништењу неколико хиљада муслимана и депортовању десетина хиљада жена, деце и стараца тада је већ била донета. За непуну недељу дана, требало је учинити много тога: пронаћи камионе и аутобусе, набавити гориво, организовати превоз хиљада људи, припремити места привременог притвора, изабрати места погодна за погубљење и дотерати екскаваторе и булдожере којима ће се копати јаме за масовне гробнице и затим лешеви затрпавати земљом.“

 

Николићево лажно сведочење је до сада добило широк одјек без обзира на то што нема никаквих снимака или изјава особља УН, који би потврдили да су се на подручју Сребренице догодила масовна погубљења уз присуство екскаваторско-булдожерске технике. Једини видео-снимак који се данас третира као доказ масовног убиства мушкараца у Сребреници приказује „Шкорпионе“ како стрељају шесторицу заробљених муслимана, и то у Трнову (југоисточно од Сарајева) две недеље пре пада Сребренице и више од 100 километара одатле.

За Хашки трибунал фалсификати овакве врсте су – норма. То изнова ставља под знак питања целокупну делатност Хашког трибунала. На то треба да се усмери пажња међународне јавности и организација а уједно би требало покренути питање изрицања пресуде самом Трибуналу, као инструменту за манипулисање свешћу људи.

[restrictedarea]

ИДЕОЛОШКА БАТИНА Новинари из целог света су похрлили у Босну у потрази за људским телима. Екипе Си-Ен-Ена, Си-Би-Еса, Би-Би-Сија, ТВ Франс 2, италијанског ТГ 1, холандске телевизије и других медија појавиле су се на терену током августа 1995. Међутим, пронашле су мало тога. Неке од екипа се нису ни трудиле да пронађу фудбалско игралиште где су наводно били смештени заробљеници, зато што су новинари закључили да, заправо, никаквих масовних укопавања тамо није ни било. Разишли су се празних руку а њихови извештаји са терена састојали су се од исфабрикованих података.

Закључак је прост. Балкан је потребан Западу у геополитичком, војностратешком и економском смислу. Теза о наводном геноциду у Сребреници је идеолошка батина која се користи ради вршења притиска, уцењивања и понижавања Србије. Да не би могла да подигне главу, и да би се жртва претворила у џелата. А зна се да је џелату место – у затвору. Слепо пристајање Србије на службену конструкцију о Сребреници и надаље ће производити још теже последице.

Подједнако је важно и питање о значају Сребренице за правдање војних интервенција у свету.

За решавање либијског, а затим сиријског проблема изабран је управо југословенски сценарио, који предвиђа изазивање страшног крвопролића. Такав приступ обележавају безгранична нељудскост, бесмислена свирепост и режирање масовних жртава у редовима грађанског становништва. Кривица за све се сваљује на страну која не одговара Западу и одмах затим покреће се питање о неопходности војног мешања са стране. Парола о кршењу „људских права“ претвара се у основни изговор за инострану војну агресију.

Међутим, теза о геноциду у Сребреници послужила је на глобалном нивоу још једном идеолошком циљу, који се често превиђа. Била је потребна да би се јавно мњење заварало лажним траговима и да би се пажња одвратила од правог злочина. У августу 1995, користећи фактичку подршку УН и Запада, Хрвати су из Книнске Крајине прогнали око 220 000 Срба, убили више од 2 000 особа и сравнили са земљом српске градове, села, гробља и цркве. Западно јавно мњење је у почетку било прилично шокирано видео- кадровима где су приказиване колоне српских избеглица из Крајине, које су у налетима рафалном ватром гађали хрватски авиони. Ти кадрови се нису уклапали у слику о „српским убицама“, коју су пре тога, између 1991. и 1995. године, западни медији успешно утиснули у свест јавности. Било је потребно предузети неку ванредну меру. И 10. августа 1995. Мадлен Олбрајт, као мађионичар који из шешира вади зеца, на затвореној седници Савета безбедности УН показала је „сателитске снимке масовних гробница у околини Сребренице“. Запад је одахнуо са олакшањем. Све се вратило на своје место – Срби су поново постали „убице.“

Снимци су, наводно, показивали пут, шумске површине и поље са траговима свеже преврнуте земље, што је – по тврдњама америчке амбасадорке у УН – представљало доказ о укопу „2 700 несталих муслимана“. Сви светски медији затрубили су о томе, одвлачећи пажњу јавности од геноцида извршеног над крајишким Србима. Истовремено, потиснути су извештаји који су се појавили у неколико западних гласила, где се напад на Крајину поредио са злочинима усташких хорди за време Другог светског рата.

ЗАМЕНА ТЕЗА На делу је била манипулативна замена теза. Пажња је била скренута са понашања међународних организација, западних држава и хрватске стране.

То је била вишеслојна, нелокална, унапред испланирана и добро спроведена операција неколико специјалних служби.

У Сирији се догодила иста ствар. Сукоб се распламсао и на „међународну заједницу“ је вршен притисак да нешто предузме. Објављено је да „Асад убија своје грађане,“ али без доказа. Затим се догодило нешто изузетно и неочекивано. Неки западни новинари почели су да износе истину о изворима сукоба, о правим мотивима антисиријске западне пропаганде и о стварном понашању опозиције у Сирији. Немачки лист „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је саопштио да покољ у граду Хула нису организовале Асадове снаге (на чему су инсистирали западни пропагандисти) него терористи из редова опозиције, које подржава НАТО. Службена верзија је морала бити жртвована. Нестало је морално покриће за свргавање Асада, зато што је почивало на лажи. Сада су сви којима је до тога било стало могли видети да отворену агресију против грађана Сирије изводи сурова пешадија НАТО.

Све то потврђује значај подухвата да се истина о Сребреници утврди и пренесе српској и руској јавности.

Утицајни западни медији су изгубили монопол на пропагирање „стварности“ како њима одговара. У ствари, „мејнстрим“ новинари су одавно изгубили сваку везу са стварношћу.

Службеној лажи је бачен изазов, покопана истина опет је угледала светло дана, објективна стварност опет се појавила у целовитом виду. Трикови су раскринкани.

Алтернативни масовни медији су показали да западна верзија, коју подржава бошњачка страна и „освештана“ је пресудама међународних судова, опстаје на лажи.

Запад паразитира на емоцијама и племенитим побудама, изиграва објективност, и на крају се немилосрдно обрушава на циљане земље, богате ресурсима.

Један од примера успешног раскринкавања је научни скуп о Сребреници, одржан у Москви у априлу 2009. године.

У Институту за славистику Руске академије наука, под покровитељством Центра за изучавање савремене балканске кризе и Историјског пројекта Сребреница, одржана је међународна конференција о Сребреници. Учествовало је преко 30 научника из разних земаља. Први пут су правници, историчари, форензичари, демографи и истраживачи разних профила проанализирали податке, указали на противуречности званичне верзије, изнели методологију истраживања броја жртава, све догађаје су поставили у одговарајући историјски оквир и отворили нове аспекте догађаја који мењају општу слику. То је омогућило да се тема Сребренице разматра на други начин и да отпочне преиспитивање службене верзије.

После тога, почели су да се појављују документи и материјали где се приказује различита верзија узрока пада Сребренице и коригује број жртава. Проговорили су учесници догађаја, објављују се документи специјалних служби неколико држава, спроводе се озбиљна аналитичка истраживања, између осталог и од стране западних научника и публициста.

То су нови аргументи који побијају службену верзију о геноциду над муслиманским народом у Сребреници.

Аутор је главни уредник Фонда стратешке културе, научни сарадник Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука

[/restrictedarea]