Žilava smo mi vrsta

Piše Dragomir Antonić

Ove godine, kada se obeležava sto godina od početka Prvog svetskog rata, iz Srbije je samo jedna škola dovela đake na ekskurziju na Krf?! Izgleda da je lepše, a i evropski, voditi decu u Budimpeštu ili Beč

Petrovdan. Uđosmo u drugu polovinu godine. Srećni su oni kojima je to pošlo za rukom. Srbi smatraju Petrovdan velikim praznikom. O njemu su zabeležene mnoge priče. Nekad, dok je Srbija bila zemlja seljaka a u selu živelo više ljudi nego u gradovima, uoči Petrovdana i na sam praznik paljene su velike petrovske vatre. Uz vatru se igralo, pevalo i gostilo. Pored velikih vatri paljene su i lile, baklje napravljene obično od brezove kore. Zapaljene lile nošene su oko torova i stočarskih stanova, koliba, bačija ili katuna. Verovalo se da će vatra sa lila očistiti stoku od svake bolesti.

 

UMESTO LILE, „PALIMO“ NA MORE Danas, umesto da palimo lile, „palimo“ na more. Većinom u Grčku ili Tursku. Za to se još uvek, bez obzira na sveopštu krizu, pronađe neki dinar. Šta da se radi. Vole Srbi da se ponašaju kao nezaboravna Skarlet iz filma „Prohujalo sa vihorom“, vlasnica čuvene izreke: „Plakaću sutra“ – koju je izgovarala kad god bi se našla u nevolji.

Iz Grčke mi se javlja elektronskom poštom prijatelj Milan iz Bjeljine. Kaže da je otišao nekoliko dana na odmor, ali i da će sa suprugom da poseti Krf i ostrvo Vido. Piše mi sledeće: „U Srpskoj kući na Krfu, gde se nalazi sačuvan deo srpske istorije, čuh podatak koji me ostavi nemog. Nekad je – priča kustos – po pedeset i više škola vodilo đake na godišnje ekskurzije iz Srbije na Krf. Ove godine, kad se obeležava sto godina od početka Prvog svetskog rata, iz Srbije je samo jedna škola dovela đake na ekskurziju?! Izgleda da je lepše, a i evropski, voditi decu u Budimpeštu ili Beč“, završio je javljanje prijatelj Milan. Šta čovek da kaže?

Logično je da se ovo pitanje postavi Ministarstvu prosvete, ali ono će se oglasiti time da ekskurzije nisu u njihovoj nadležnosti, već u nadležnosti nekog drugog. Taj drugi će tvrditi da o tome neko treći odlučuje i tako ukrug. Izgleda da je država Srbija postala nekakav satelit koji se okreće oko matične planete. Da ne odleti u svemir ili u mrak iz kojega smo svi došli, spasavaju je trenutno nepoznate centrifugalne sile i individualna urođena žilavost ugrađena u srpsko biće. Nažalost, Srba je sve manje i sve su stariji. Zato bi državno ministarstvo ipak moglo da se oglasi i donese odluku, kao na primer tu da školske ekskurzije idu na Krf.

[restrictedarea]

UDAR NA IDENTITET NARODA Grčka je odavno u evrounijatskoj organizaciji država, te je na našem putu koji nema alternativu, a i drumarina je jeftinija nego kad se ide u Beč. Nije valjda naša kancelarija za saradnju sa evrounijatima počela da pravi razliku među zemljama članicama, pa su neke više evropske, a druge manje? Uostalom, čemu toliki trud kad od članstva neće biti ništa?

U evrounijatsku priču niko živi ne veruje. Ne veruju ni oni koji je kao mantru ponavljaju. Neke razumem − primaju novac za mantranje. Razumem i druge. Lakše je laprdati o perspektivi evrounijaćenja nego pričati o Kosovu i Metohiji, ustavnosti Briselskog sporazuma, komešanju u Vojvodini, metežu u Raškoj, Preševu, Bujanovcu… Jeste lakše, ali ne može doveka.

Čitajmo. Ne kaže se uzalud da je istorija učiteljica života. Miroslav Perišić, istoričar, čiju sam knjigu pominjao u prošlom broju, sad sam stigao više da  pročitam. Pišući o pljački Srpskog arhiva u Prvom svetskom ratu, kaže: „Dok su se vojske tukle na frontovima, u okupiranom Beogradu vršena je premetačina i pljačka srpskih arhiva. Na najvećem udaru bila je arhivska građa, pre svega državnih institucija iz perioda uoči Prvog svetskog rata i neposredno pred Sarajevski atentat, ali je preciznim stručnim okom izdvajana i arhivska građa iz 19. veka. Udar na arhivsku građu uvek je udar na identitet naroda. Prvi svetski rat je za Srbiju bio istovremeno borba za očuvanje državnosti i identiteta. Udar na identitet išao je uporedo sa otvorenim frontovima i zločinima činjenim na Srbima, a bio je sprovođen i putem pokušaja poništavanja istorije, što se činilo uklanjanjem, pljačkanjem i uništavanjem pisanih tragova o postojanju. Tumačenja istorije mogu biti različita, ali ko poseduje dokumente, taj ima ključeve od istorije“ (Miroslav Perišić, Sarajevski atentat, Andrićgrad – Višegrad, 2014. str. 95).

 

STVARAJMO ČESTITE LJUDE Upravo zbog ovog što je napisano, važno je da Ministarstvo prosvete naredi da se ekskurzije, koje inače plaćaju roditelji, mogu organizovati tamo gde naša deca nešto mogu naučiti o sopstvenoj istoriji. Ona se ne sme zaboraviti. Ne smemo mi da našim potomcima brišemo poreklo i da im mi govorimo kako nije važno da budu Srbi. Važno je i moramo stalno govoriti, a šta će oni biti kad odrastu − neka sami odluče. Ovo se, gospodine ministre prosvete, zove obavezno državno, iz budžeta finansirano školstvo. Zato izdvajamo od svega što zaradimo da bi naši učitelji, nastavnici, profesori primali platu. Svako u skladu sa svojim mogućnostima neka brine o mladom pokolenju. Znam da je teško. Imam decu. Imam unuke. Bogu hvala. Pričajte im narodne bajke, pevajte im srpske pesme, mesite kolače sa njima, igrajte se igara koje ste vi igrali dok ste bili mali. Bavite se decom. Stvarajmo od njih čestite ljude. Ne sumnjajte u načelo čestitosti, bez obzira što mislite da ste na gubitku. Da loše prolazite u životu što ste pošteni. Ne bojte se. Žilava smo mi vrsta.

Pamtimo časne Srbe koji su u haškom kazamatu samo zato što su Srbi. Znate njihova imena: Radovan Karadžić, Vojislav Šešelj, Ratko Mladić. Sa arhiepiskopom ohridskim Jovanom su poslednji zatočenici u Evropi zbog svog porekla.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *