Жилава смо ми врста

Пише Драгомир Антонић

Ове године, када се обележава сто година од почетка Првог светског рата, из Србије је само једна школа довела ђаке на екскурзију на Крф?! Изгледа да је лепше, а и европски, водити децу у Будимпешту или Беч

Петровдан. Уђосмо у другу половину године. Срећни су они којима је то пошло за руком. Срби сматрају Петровдан великим празником. О њему су забележене многе приче. Некад, док је Србија била земља сељака а у селу живело више људи него у градовима, уочи Петровдана и на сам празник паљене су велике петровске ватре. Уз ватру се играло, певало и гостило. Поред великих ватри паљене су и лиле, бакље направљене обично од брезове коре. Запаљене лиле ношене су око торова и сточарских станова, колиба, бачија или катуна. Веровало се да ће ватра са лила очистити стоку од сваке болести.

 

УМЕСТО ЛИЛЕ, „ПАЛИМО“ НА МОРЕ Данас, уместо да палимо лиле, „палимо“ на море. Већином у Грчку или Турску. За то се још увек, без обзира на свеопшту кризу, пронађе неки динар. Шта да се ради. Воле Срби да се понашају као незаборавна Скарлет из филма „Прохујало са вихором“, власница чувене изреке: „Плакаћу сутра“ – коју је изговарала кад год би се нашла у невољи.

Из Грчке ми се јавља електронском поштом пријатељ Милан из Бјељине. Каже да је отишао неколико дана на одмор, али и да ће са супругом да посети Крф и острво Видо. Пише ми следеће: „У Српској кући на Крфу, где се налази сачуван део српске историје, чух податак који ме остави немог. Некад је – прича кустос – по педесет и више школа водило ђаке на годишње екскурзије из Србије на Крф. Ове године, кад се обележава сто година од почетка Првог светског рата, из Србије је само једна школа довела ђаке на екскурзију?! Изгледа да је лепше, а и европски, водити децу у Будимпешту или Беч“, завршио је јављање пријатељ Милан. Шта човек да каже?

Логично је да се ово питање постави Министарству просвете, али оно ће се огласити тиме да екскурзије нису у њиховој надлежности, већ у надлежности неког другог. Тај други ће тврдити да о томе неко трећи одлучује и тако укруг. Изгледа да је држава Србија постала некакав сателит који се окреће око матичне планете. Да не одлети у свемир или у мрак из којега смо сви дошли, спасавају је тренутно непознате центрифугалне силе и индивидуална урођена жилавост уграђена у српско биће. Нажалост, Срба је све мање и све су старији. Зато би државно министарство ипак могло да се огласи и донесе одлуку, као на пример ту да школске екскурзије иду на Крф.

[restrictedarea]

УДАР НА ИДЕНТИТЕТ НАРОДА Грчка је одавно у евроунијатској организацији држава, те је на нашем путу који нема алтернативу, а и друмарина је јефтинија него кад се иде у Беч. Није ваљда наша канцеларија за сарадњу са евроунијатима почела да прави разлику међу земљама чланицама, па су неке више европске, а друге мање? Уосталом, чему толики труд кад од чланства неће бити ништа?

У евроунијатску причу нико живи не верује. Не верују ни они који је као мантру понављају. Неке разумем − примају новац за мантрање. Разумем и друге. Лакше је лапрдати о перспективи евроунијаћења него причати о Косову и Метохији, уставности Бриселског споразума, комешању у Војводини, метежу у Рашкој, Прешеву, Бујановцу… Јесте лакше, али не може довека.

Читајмо. Не каже се узалуд да је историја учитељица живота. Мирослав Перишић, историчар, чију сам књигу помињао у прошлом броју, сад сам стигао више да  прочитам. Пишући о пљачки Српског архива у Првом светском рату, каже: „Док су се војске тукле на фронтовима, у окупираном Београду вршена је преметачина и пљачка српских архива. На највећем удару била је архивска грађа, пре свега државних институција из периода уочи Првог светског рата и непосредно пред Сарајевски атентат, али је прецизним стручним оком издвајана и архивска грађа из 19. века. Удар на архивску грађу увек је удар на идентитет народа. Први светски рат је за Србију био истовремено борба за очување државности и идентитета. Удар на идентитет ишао је упоредо са отвореним фронтовима и злочинима чињеним на Србима, а био је спровођен и путем покушаја поништавања историје, што се чинило уклањањем, пљачкањем и уништавањем писаних трагова о постојању. Тумачења историје могу бити различита, али ко поседује документе, тај има кључеве од историје“ (Мирослав Перишић, Сарајевски атентат, Андрићград – Вишеград, 2014. стр. 95).

 

СТВАРАЈМО ЧЕСТИТЕ ЉУДЕ Управо због овог што је написано, важно је да Министарство просвете нареди да се екскурзије, које иначе плаћају родитељи, могу организовати тамо где наша деца нешто могу научити о сопственој историји. Она се не сме заборавити. Не смемо ми да нашим потомцима бришемо порекло и да им ми говоримо како није важно да буду Срби. Важно је и морамо стално говорити, а шта ће они бити кад одрасту − нека сами одлуче. Ово се, господине министре просвете, зове обавезно државно, из буџета финансирано школство. Зато издвајамо од свега што зарадимо да би наши учитељи, наставници, професори примали плату. Свако у складу са својим могућностима нека брине о младом поколењу. Знам да је тешко. Имам децу. Имам унуке. Богу хвала. Причајте им народне бајке, певајте им српске песме, месите колаче са њима, играјте се игара које сте ви играли док сте били мали. Бавите се децом. Стварајмо од њих честите људе. Не сумњајте у начело честитости, без обзира што мислите да сте на губитку. Да лоше пролазите у животу што сте поштени. Не бојте се. Жилава смо ми врста.

Памтимо часне Србе који су у хашком казамату само зато што су Срби. Знате њихова имена: Радован Караџић, Војислав Шешељ, Ратко Младић. Са архиепископом охридским Јованом су последњи заточеници у Европи због свог порекла.

[/restrictedarea]