Забрањено за Србе и Русе

Пише Миодраг Зарковић

Све паничнија настојања да се држави и локалним самоуправама (али, занимљиво, не и покрајини Војводини) забрани да имају било каквог власничког удела у гласилима, указују на могуће покушаје да се спречи најављивани улазак руских медијских компанија на српско тржиште

Тешко да у Србији има живог створења коме се коса на глави не дигне од приватизације, али овај страхотни појам можда и понајвише језе изазива у области од посебне осетљивости и још израженијег друштвеног значаја: у области гласила. Колико је била погубна у другим гранама, још је више пустоши извикана приватизација оставила у средствима јавног извештавања, која се могу „похвалити“ тужном рачуницом да је од укупно 56 извршених приватизација као успешна оцењена само једна (Радио Србобран) – то је закључак до којег је 2011. дошла тадашња Влада, а узимајући у обзир да је и она, као и садашња, била јасно опредељена за то да се свако гласило преведе у власништво приватних лица, не би се могло приговорити да су податке тумачили у корист државе.
Упркос овако поразном стању, скоро свакодневно у овдашњој јавности слушамо тврдње да је неопходно да се држава повуче из свих гласила у којима је за сада власнички присутна. Међу разлозима за овако „јастребовски“ став наводи се и то да он представља један од битнијих услова у фантомским „европским интеграцијама“. На страну то што још нико није ни покушао да појасни због чега су те „европске интеграције“ толико корисне да бисмо морали беспоговорно да усвајамо и испуњавамо сваку глупост која нам се преко њих намеће, овде је реч о врло грубој обмани, утолико што нема ни говора о томе да ико захтева повлачење државе из медија. Једини услов који поставља ЕУ јесте да власништво гласила мора да буде „транспарентно“, односно, преведено на српски, да буде јасно и недвосмислено. А у том погледу ништа није спорно: напротив, могло би се рећи да је држава једини „транспарентан“ власник у српским гласилима у овом тренутку, док су разни приватници, који су се овако или онако обрели у поседу овог или оног медија, углавном тајанствени и сакривени од јавности.

[restrictedarea]

НЕПОШТОВАЊЕ УСТАВА Либералним заговорницима приватизације, међутим, није спорна само држава, већ и различити облици локалне самоуправе, којима ће, судећи по нацртима медијских закона, такође бити онемогућено да оснивају и имају у власништву средства јавног извештавања. Законски предлог је зато наишао на отпор постојећих гласила у делимичном или потпуном власништву локалних самоуправа, окупљених махом у Коалицији запослених у медијима и Синдикату новинара Србије, те у Крагујевачкој иницијативи, који истичу да се тиме крши Устав Србије, који налаже да свако – дакле и локална самоуправа – може да буде оснивач или покретач гласила.
„Посебно указујемо да се предложене одредбе у колизији са највишим државним актом, Уставом Републике Србије у делу у којем Нацрт Закона укида свако право и овлашћење Граду Београду и локалним самоуправама да буду оснивачи јавних гласила, односно медија“, пише у заједничком саопштењу Коалиције запослених у медијима, Синдиката новинара Србије и Крагујевачке иницијативе. „Највиши правни акт снагом конститутивне обавезности, у члану 50. и то у одељку у којем регулише и јемчи основна људска права предвиђа да је свако слободан да у складу са законом оснива новине и друга средства јавног информисања. Имајући у виду да највиши правни акт учињеном формулацијом не оставља било какву сумњу или недоумицу у тумачењу, потпуно је очигледно да би предложеним законским решењем – Град Београд, други градови и општине у Републици Србије били лишени Уставом гарантованог права.“
Оно што посебно боде очи јесте чињеница да, за разлику од гласила која су у власништву градова и општина, нико не оспорава злогласну Радио-телевизију Војводине, која на папиру важи за Јавни сервис северне покрајине, док је у стварности преносник сепаратистичких и уопште противдржавних идеја. Према нацртима медијских закона, РТВ ће, уз Радио-Телевизију Србије, најнормалније наставити да постоји и ради. Зашто се онда исто то право, које је зајемчено Војводини као покрајини, ускраћује осталим самоуправним јединицама, као што су градови и општине?!

ПОТЕНЦИЈАЛНИ РИЗИК Колико је снажна намера да се локалним самоуправама забрани власништво над медијима, види се и по иницијативи АНЕМ-а из 2012. године да Уставни суд прогласи неуставним оне одредбе Закона о локалној самоуправи који локалним самоуправама дозвољавају да оснивају и поседују гласила. Уставни суд ипак није делио фанатизам АНЕМ-а, па је иницијатива одбијена, али притисци да се законима спрече локалне самоуправе да поседују средства јавног извештавања ипак нису престали, што је, да се вратимо на почетак приче, исходовало законским предлозима који су на столу.
Није тешко закључити због чега локалне самоуправе толико сметају медијским јуришницима. Наравно, јуришници истичу декларативне разлоге, али поражавајућа ововековна искуства – оличена у унапред поменутом извештају о погубним последицама приватизације у области гласила – налажу да се тим разлозима не верује превише. Заиста, да ли се држава, или било који државни орган, показао као неспособнији или штетнији власник него приватници? Никако. Шта год да се може пребацити државама и локалним самоуправама у смислу руковођења медијима, приватним лицима може да се пребаци још више, било да је реч о поштовању запослених и обавеза према њима, било да је реч о уређивачкој политици и слободи изражавања. За стање у области гласила, које је одиста катастрофално, државно или јавно власништво сигурно није више одговорно и криво него приватно, а поготово не више него стране компаније које су на српско новинарско тржиште донеле једну нову врсту цензуре: ону која је дебело плаћена, па је самим тим и слепо послушна, практично без изузетка. Штавише, када се погледа сабласна униформисаност овдашњих медија који су у страном власништву, пре би се рекло да би останак државе (и њених мањих целина) у гласилима био једна од ретких мера које би могле да помогну оздрављењу српске медијске позорнице – уколико би се најзад тим гласилима руководило савесно и одговорно, а не у складу са страначким потребама.
У том грму највероватније и лежи зец: локалне самоуправе и јесу ризичне медијским јуришницима управо због тога што су, потенцијално, неупоредиво мање изложене притисцима споља. За разлику од, на пример, немачке издавачке компаније, која ће преко свог дневног листа или телевизије са националним фреквенцијом редовно следити немачке интересе у Србији, локална самоуправа не мора да услишава захтеве Бона, Брисела или Вашингтона, са којима и нема непосредну везу. Може да им робује (уколико, рецимо, тако захтева страначка централа), али и не мора. Сама та могућност да неко гласило искочи из уврежених матрица о „европским интеграцијама“ и „српској заосталости“, вероватно представља главни мотив иза оволико паничне борбе медијских јуришника да се држави и локалним самоуправама забрани власничко учешће у медијима.

КЛИЦА САМОСТАЛНОСТИ Против државе и самоуправа повремено се чује примедба да су они као власници повлашћени у односу на приватне власнике медија. И ту су, међутим, побркани лончићи, пошто искуства из протеклих 20 година показују да монопол најлакше остварују приватна лица, често у спрези са страним компанијама, и то најпре преко сумњивих прилика у области оглашавања. Са друге стране, у Србији већ више од осам година постоји и ради Комисија за заштиту конкуренције, којој, колико је познато, нико никада није поднео пријаву против неког локалног медија.
Све у свему, у важећим условима скоро стопостотне медијске једнообразности на националном нивоу, локални медији могу представљати оазу смисла и разума. Нажалост, не може се рећи да су локални медији до сада здушно користили те могућности, али су, чак и у малим количинама, показали извесну друштвену одговорност која пречесто недостаје „великим“ гласилима. Поређења ради, многи угледни интелектуалци родољубивог усмерења, за које су врата ударних телевизија и дневних листова затворена, неретко добијају позиве да гостују управо по локалним ТВ станицама (где као по правилу привлаче велику пажњу, тако да сигурно нису због економских разлога бојкотовани од стране еврофанатичних медија). Та клица самосталности у одлучивању напросто се не уклапа у наметнуту догму „европских интеграција по сваку цену“, и ту треба тражити кључ толиког противљења јавном или државном власништву у медијама.
Одскоро постоји још један разлог: по новинарским кулоарима се већ извесно време прича да су водеће руске медијске компаније коначно одлучиле да уђу и на српско тржиште. После глобалног успеха телевизијске станице „РТ“ (некадашњи „Раша тудеј“), која је као право програмско освежење постала најгледанија страна станица у неколиким градовима Америке и Британије, такав потез био би крајње разумљив. На какав би пријем овде наишло гласило са проруском уређивачком политиком, није тешко наслутити: сва је прилика да би врло брзо превазишло прозападну конкуренцију. Логика налаже да би такав развој догађаја ишао наруку и многим локалним медијима, којима би, на пример, долазак руске новинске агенције (о чему се такође нагађа) могао у значајној мери да олакша пословање и прошири понуду. У том случају би креаторима медијских прилика било знатно теже да изолују руска гласила, што ће им свакако бити једна од првих мера уколико Руси продру на српско тржиште. Познаваоци управо најавом уласка Руса тумаче безмало паничну журбу да се локалним самоуправама и држави забрани власничко учешће у медијима, као и недавне посете Београду Дејвида Петреуса, некадашњег шефа америчке ЦИА (одакле се повукао због сексуалног скандала), а сада првог човека америчке компаније ККР за коју се нагађа да намерава да купи Б92 и Прву телевизију.

[/restrictedarea]